Iz izmaglice brutalnih alkoholnih isparenja i socijalnog dna materijalne bede, na ivici incidentnog putovanja na kraj noći bulevarima Los Anđelesa, izranja dobro poznato lice američkog underground pisca Charlesa Bukowskog, lice kultnog stvaraoca, čiji duboki ožiljci na licu i duši svedoče o jednom, najtežem od svih vremena i čiji šeretski osmeh, uz praskavi zvuk otvaranja još jedne u nizu limenki piva, govori o neverovatnoj, silnoj životnoj energiji i unutrašnjoj ravnoteži čoveka koji je previše znao.
Po mom mišljenju, glavni problem je u tome što postoji jako velika razlika između književnosti i života, jer oni koji stvaraju književnost ne pišu o životu, a oni koji žive život isključeni su iz literature. Naravno, tokom vekova pojavili su se jako važni pisci – Dostojevski, Luj-Ferdinand Selin, rani Hemingvej, rani Kami, Turgenjev i njegove kratke priče, a tu je i Knut Hamsun, Glad i sve ostalo što je napisao, Gorki, taj lutalica pre Revolucije, nekolicina drugih, ali najveći deo svega ostalog bilo je obično sranje.
Stari dobri Buk, alias Henry Chinasky, postao je ikona druge polovine dvadesetog veka unutar sveta istinskih buntovnika, odmetnika i pisaca koji nisu pristajali ni na kakve unapred utvrđene šablone i tupa pravila i koji su svoje burne i beskompromisne živote velegradskih marginalaca američkog društva u potpunosti pretočili u jedinstvenu prozu i poeziju.
DOSTOJEVSKI
uzа zid, streljаčki stroj nа gotovs
a ondа je pomilovаn.
a štа dа su streljаli Dostojevskog
pre nego što je nаpisаo sve to?
pretpostаvljаm dа ne bi ni bilo vаžno,
ne direktno.
postoje milijаrde ljudi koji
gа nikаd nisu čitаli
i nikаd neće.
ali kаd sаm bio mlаd,
znаm dа me izvukаo iz fаbrikа
pored kurvi
dizаo me visoko kroz noć
i smeštаo me
nа bolje mesto.
čаk i kаd sаm pijаnčio zа šаnkom
sа ostаlim propаlicаmа
bilo mi je drаgo
što je Dostojevski pomilovаn,
jer je to i meni dаlo
neku vrstu pomilovаnjа,
dozvolilo mi dа gledаm prаvo u tа
užeglа licа
u mom svetu.
dok smrt upire svoj prst
čvrsto sаm se držаo,
neokаljаni pijаnаc
deleći prljavi mrаk
sа mojom brаćom.
Oduvek sam voleo i istinski cenio ovog neobičnog, duhovitog, iskrenog i hrabrog čoveka, oduvek sam voleo i istinski cenio ovog darovitog poetu čudesnog senzibiliteta i izraza, uz čije sam slavne romane i zabeleške starog pokvarenjaka nekad davno odrastao, hraneći dušu budućeg usamljenog marginalca sokovima čudesnog voća otpadništva i nepristajanja na ultimativna pravila i priče zlog starog licemernog sveta. Poezija je došla kasnije (ali ne i prekasno), na putu ka savršenom osmehu kada čovek napokon odluči da tera do kraja.
Svi su saglasni da je ovo teško vreme,
možda najteže od svih vremena:
velike grupe ljudi u gradovima
širom sveta
protestuju jer ne žele da budu
tretirane kao smeće,
ali ko god da je na vlasti
neće da ih sluša.
Vidljivo je, naravno, da se
jedna moć bori protiv druge
dok je stvarna moć, naravno, u rukama
nekolicine koji vladaju nacijama
i njihove potrebe da zaštite te silne stvari
koje im pripadaju.
Shvatljivo je da će tih
nekoliko vladara
pobeći
kad finalna erupcija krene;
pobeći će u svoja bezbedna
skloništa
odakle će posmatrati
erupciju do kraja,
a onda se, posle razumne pauze,
vratiti i početi da grade
novu besmislenu i
odvratno nepravednu budućnost,
što, po meni, nije baš
najsrećnija misao
dok s praskom otvaram limenku piva
u vreloj julskoj noći
Prvo što je objavio legendarni američki poeta Charles Bukowski (1920.-1994.), bila je nezaboravna zbirka pesama Cvet, pesnica i zverski jauk (1960.), a nakon nje, još nekoliko desetina knjiga poezije. Za većinu, ipak, on je pre svega ostao autor niza kultnih romana…
Nije bilo šporeta
pa smo potapali konzerve pasulja
u vrelu vodu u lavabou
i čitali smo nedeljne novine
ponedeljkom
vadeći ih iz kanti za đubre
ali nekako smo nalazili
pare za vino i kiriju.
Novac je stizao sa ulica
iz zalagaonica, niotkuda,
i važna je bila samo nova boca.
Pili smo i pevali i tukli
se,
ulazili i izlazili iz
ćelija za pijance
iz saobraćajnih udesa i bolnica,
dizali smo barikade
između nas i policije
i ostali stanari su nas mrzeli
a nastavnik nas je plašio
i to je trajalo i trajalo
i bilo je to možda
najlepše vreme
u mom životu
U suštini, kad se stvarno napijem, šetao
sam po
sobi u prljavim iscepanim gaćama i pokidanoj majici
i govorio više u očajanju nego što sam verovao u to:
,, ja sam jebeni genije i niko to ne zna osim mene!“.
Mislio sam da je to prilično
duhovito, ali ona bi rekla:
,, Ljubavi, mnogo kenjaš, sipaj nam još po jedno!“.
I ona je bila luda, pa bi tu i tamo prazna flaša
doletela ka mojoj glavi (uglavnom je promašivala)
ali
kad bi me zveknula nekom u lobanju ignorisao sam to
i sipao novo piće, jer,
na kraju krajeva, kad si besmrtan, ništa nije važno.
Osim toga, imala je možda najbolji par nogu
koji sam ikad video,
na tim visokim štiklama, ti nežni
članci i prelepa kolena što svetlucaju u
zadimljenom pijanom svetlu.
Pomogla mi je kroz neka od
najgorih vremena, i da je
sada ovde, oboje bismo odvalili guzice od smeha
znajući da je sve bilo tako istinito i realno, a da ipak
uopšte nije bilo stvarno
Uprkos uspehu njegovih ultimativnih underground-beat remek dela, Bukowski je počeo i zatvorio krug jednog jedinstvenog života i stvaralaštva kao neobični i veoma plodan pesnik – poezija je vremenom postala njegov način življenja, razmišljanja, kreacije i bolno brutalnog izraza. Poezija je postala njegova fatalna ljubav, zamena za Džejn, ženu koju je neizmerno voleo, rano izgubio i sa kojom je postao stvaran, doživevši neke od trenutaka zbog kojih je vredelo ugledati ovaj naš nemilosrdni svet – svet bez iskrene ljubavi, sadržaja, stava i ideje.
Svi smo živeli zajedno
u jednoj kućici
u centru Los Anđelesa
žena je tada bila u krevetu
sa mnom
a veliki pas
pored kreveta
i dok su njih dvoje spavali
slušao sam kako dišu
i mislio: oni zavise od mene.
Kako je to čudno
I mada bi neki
kritičari nazvali ovu pesmu
običnom
meni je zaista draga
U ovoj sobi
sati ljubavi
još bacaju senke.
Kada si otišla
uzela si
gotovo sve.
Klečim u noćima
pred tigrovima
koji me ne puštaju.
To što si bila
neće se ponoviti.
Tigrovi su me našli
i nije me briga
Neki od kerova što spavaju
noćas
moraju da sanjaju o kostima
Večito si psovala kad popiješ,
kosa ti je opadala a ti
htela da eksplodiraš
od onog što te mučilo:
od trulih sećanja na
trulu prošlost i
na kraju si
pobegla od njih u smrt
i ostavila me sa trulom sadašnjicom
Bila si jedina koja je
shvatala
uzaludnost našeg života;
Džejn, tebe je ubilo to
što si previše znala.
Dižem piće
za tvoje kosti
o kojima
ovaj ker
još uvek sanja
Njegov izraz je krajnje jednostavan, ogoljen, jezgrovit i neposredan, često sarkastičan, ironičan, gotovo brutalan i neizdrživo iskren, njegov stil napaja se sa izvorišta bitničkog bunta, underground šokantnosti i okretanja leđa licemernom društvu zasnovanom na mrtvilu, duhovnoj praznini, bezidejnosti, lažima i materijalističkim vrednostima.
Stil pisanja se ne razvija samo metodom, on se razvija osećajem, to je poput polaganja slikarske četkice na platno na određeni način, a ako ne živite putem snage i protoka, stil nestaje. Imate stil pisanja, bez obzira da li tek započinjete ili pišete godinama. Jedina razlika je u tome što svoj stil usavršavate s vremenom i vežbom. Imate svoj način stavljanja reči na stranicu. Različitih je stilova koliko i ljudi, možda ćak i više.
Jezik ulice, onaj sirovi beat sa margina prebogatog i unezverenog društva Amerike (druge polovine 20. veka, pre svega pedesetih i šezdesetih godina) izliva se iz nemilosrdnog pera starog pokvarenjaka plaveći u talasima svu nataloženu mediokritetsku, dvoličnu, malograđansku, konformističku i krajnje zaglupljujuću stvarnost zasnovanu na vlastitoj duboko proživljenoj praznini, zlobi i gluposti.
Stare
sjedokose kelnerice
po kafeima u noći
odustale su,
i dok koračam
niz pločnike svjetlosti
i gledam u prozore
staračkih domova
vidim da toga više nema
u njima.
Gledam ljude po klupama u parku
i vidim po tome kako
sjede i gledaju
da je iščezlo.
Gledam ljude koji voze
i vidim po tome kako
voze svoja kola
da niti vole niti su voljeni
niti više mare za seks
sve je zaboravljeno kao
neki stari film.
Gledam ljude u robnim kućama
i samoposlugama
dok se kreću među rafovima
kupujući stvari
i vidim po tome
kako im stoji odjeća
i po načinu na koji hodaju
i po izrazu njihovih lica
i očiju
da im nije stalo ni do čega
i da ničemu nije stalo
do njih.
Vidim na stotine ljudi dnevno
koji su sasvim odustali.
Ako odem na hipodrom
ili na stadion
vidim hiljade
koji ne osjećaju ništa
ni za koga
i niko ne osjeća za njih.
Na sve strane vidim one koji
ne žude ni za čim osim za
hranom, krovom i
odjećom,
usredsređeni samo na to,
BEZ SNOVA.
Ne shvatam zašto ovi ljudi
ne iščeznu,
ne shvatam zašto ovi ljudi
ne izdahnu,
zašto ih oblaci
ne usmrte,
zašto ih psi
ne usmrte,
zašto ih cvjetovi i djeca
ne usmrte,
ne shvatam.
Biće da su već mrtvi
pa ipak ne mogu da se naviknem
na njihovo postojanje,
jer toliko ih je mnogo.
Svakoga dana,
svake noći,
sve ih je više,
u metrou,
u zgradama,
u parkovima.
Oni ne osjećaju užas
što ne vole
ili što nisu voljeni.
Toliko, toliko, toliko
mojih bližnjih
Njegovo pero zariva se duboko u tkivo bolesnog društva, zaseca ga bolno, secira rezignacijom i osvetljava iznutra.
Sedim iza spuštenih roletni u zasedi
dok ambiciozni ljudi s novim kolima i
novim plavušama
vladaju ulicama.
Sedim u iznajmljenoj sobi
rezbarim drvenu pušku
crtam gole žene
bikove
ljubavne poze
starce
dečjim bojicama
po zidovima.
Na svakom od nas je da živi
kako god zna i ume
dok nas generali, doktori, policajci
opominju i mrcvare
Vi
bez lica
bez ikakvog lica
što se smejete ničemu –
samo da vam kažem
pio sam u sobama za bednike
s imbecilnim pijancima
čiji je razlog bio jači
u čijim je očima još bilo svetlosti
čiji su glasovi očuvali neku osećajnost,
i kad bi svanulo
bilo nam je loše, ali nismo bili bolesni,
bili smo dekintirani, ali nismo bili prevareni,
legali smo na naše postelje i dizali se
u kasna popodneva
kao milioneri
A onda, na trenutak zastaje, ponesen dahom sentimentalnog prisećanja i dirljive, prelepe melanholije, na dokovima romantične prošlosti i nepotrošenih nadanja i snova, i pronalazi unutrašnju ravnotežu – način kako se postaje dovoljno hrabar i dobar u hodu kroz vatru života.
Sedeo sam u svojoj jeftinoj
sobi, mladi čovek
totalno van koloseka u ovom svetu.
Jedva da sam jeo, samo su me
vino i
klasična muzika
držali u životu.
Živeo sam kao prokleta muva,
ili možda kao
zbunjeni pacov.
Ne sećam se više kako sam
dolazio do para,
ali sećam se radnje s pločama
gde si mogao da menjaš tri polovna albuma za dva.
Kupujući poneku ploču i
stalno ih menjajući
vremenom sam odslušao skoro sve
ploče klasične muzike u toj radnji.
Ali kako sam uglavnom bio bez para
često sam bio primoran da puštam te dve ploče
koje imam
ponovo i ponovo i ponovo.
Pio sam i slušao
dok svaka nota i muzička fraza
sa tih ploča nije postala deo mene
zauvek.
Sada
decenijama kasnije
ponekad čujem
neku od tih meni bliskih ploča
na radiju –
isti dirigent, isti orkestar –
momentalno pojačavam ton
i s ljubavlju se sećam tog dalekog
melanholičnog vremena…
U mojim najgorim danima
na klupama u parku
u zatvorima
ili živeći sa kurvama
uvek sam imao određeno zadovoljstvo –
ne bih to nazvao srećom –
pre je to bila unutrašnja ravnoteža
prilagodljiva svemu što se dešavalo
Važno je
koliko si dobar
u hodanju kroz vatru
Jedna od najpoznatijih pesama Čarlsa Bukovskog jestePlava ptica, objavljena 1992. godine u zbirci pesama pod nazivom Poslednja noć pesama na zemlji. U središtu pesme je jedna od najdublje ukorenjenih ljudskih emocija, ranjivost, kao i potreba čoveka da ono najnežnije i najvrednije sačuva duboko u sebi. Gotovo lirski, romantičarski ugođaj provejava stihovima ove veoma osećajne pesme, senzibilitet koji je neprepoznatljiv i nestvarno drugačiji u odnosu na ogoljenu, sirovu estetiku, estetiku ružnog koja je u bitničkom maniru stvorila većinu pesama i proznih dela Bukovskog – buntovnika s razlogom.
Ima jedna plava ptica u mom
srcu koja
želi da izađe
ali ja sam isuviše opasan za nju,
kažem joj, ostani unutra,
neću
da te svako
vidi.
ima jedna plava ptica u mom
srcu koja
želi da izađe
ali ja je nalivam viskijem i uvlačim
dim od cigareta
tako da kurve, barmeni
i sitni trgovci
nikad ne saznaju
da je
unutra.
ima jedna plava ptica u mom
srcu koja
želi da izađe
ali ja sam isuviše opasan za nju,
kažem joj,
smiri se, zar želiš da
me raščerupaš?
zar hoćeš da mi zajebeš
sve?
zar hoćeš da mi upropastiš prodaju knjiga u
Evropi?
ima jedna plava ptica u mom
srcu koja
želi da izađe
ali ja sam pametan čovek, pustim je napolje
samo ponekad noću
kad svako živ spava.
kažem joj, znam da si tu,
i zato ne budi
tužna.
onda je vratim nazad,
i ona pomalo pevuši
unutra,
ne dam joj da
umre
i onda mi tako spavamo
zajedno
sa našom
malom tajnom
i sve je to toliko lepo da
bi čovek mogao
da zaplače,
ali ja ne plačem,
a
ti?
Savršenim, šeretskim osmehom Bukowski nas vlastitom poezijom hodanja kroz vatru dovodi do kraja – tamo gde je čovek sam sa bogovima i gde noći gore u plamenu. Pesma Roll the dice (ili Go all the way)(moj apsolutni favorit, uz Plavu pticu i Dostojevskog) Charlesa Bukowskog jedna je od najemotivnijih pesama u američkoj istoriji.
Genijalnost bi mogla biti sposobnost da se na jednostavan način kaže duboka stvar ili čak na najjednostvaniji način. Ne pokušavaj biti neko ko nisi. Ako vam je dosadno raditi na nečemu, prestanite raditi na tome. Revidiram vlastite pesme, ali ne previše. Sledeći dan prekucam pesmu i automatski napravim promenu ili dve, ispustim redak ili napravim dva retka u jedan ili jedan redak u dva, takve stvari.
Style
style is the answer to
everything —
a fresh way to approach a dull or a
dangerous thing.
to do a dull thing with style
is preferable to doing a dangerous thing
without it.
Joan of Arc had style
John the Baptist
Christ
Socrates
Caesar,
Garcia Lorca.
style is the difference,
a way of doing,
a way of being done.
6 herons standing quietly in a pool of water
or you walking out of the bathroom naked
without seeing
me.
Tokom 1950-60-ih godina dvadesetog veka ljudi su krenuli putem da budu drugačiji. Bez obzira na to je li to značilo slušati različitu muziku, različito se odevati, ponašati, ophoditi prema sebi i drugima ili prosto imati dugu kosu, svaka pesma tog vremena govorila je ljudima da ako nešto nameravaju da teraju to do kraja (kao i stihovi Bukovskog ako ćeš da pokušaš, teraj do kraja, u suprotnom, nemoj ni da počinješ), inače nema smisla to činiti. Biti drugačiji nešto je što se ne može učiniti ako niste spremni ići do kraja. Bukowski daje snažnu izjavu govoreći učini to, učini to, učini to, učini to.
Ako ćeš da pokušaš, teraj do kraja.
U suprotnom, nemoj ni da počinješ.
Ako ćeš da pokušaš, teraj do kraja.
To može da znači gubljenje devojaka,
žena, rodbine, poslova i možda razuma.
Teraj do kraja.
To može da znači 3-4 dana bez hrane,
to može da znači smrzavanje
na klupi u parku,
to može da znači zatvor,
to može da znači ruganje, prezir, izolaciju.
Izolacija je dar,
svi drugi su test tvoje istrajnosti
koliko zaista želiš da učiniš.
I učinićeš to
uprkos odbacivanju i nikakvim šansama
i to će biti bolje od bilo čega
što možeš da zamisliš.
Ako ćeš da pokušaš, teraj do kraja.
Ne postoji osećanje nalik na to.
Bićeš sam sa bogovima
i noći će goreti u plamenu.
Učini to, učini, učini, učini
do kraja, do kraja.
Vozićeš život pravo do
savršenog smeha,
što je jedina dobra borba ovde
A tamo, s druge strane, uz vino i klasičnu muziku, jedine prave prijatelje koji čoveka drže u životu, Bukowski objavljuje: ZABAVI JE KRAJ.
Samo su biljke i životinje
pravi drugari.
Pijem za njih i sa njima.
Oni čekaju dok punim
njihove čaše
Pre nego što je zabavi došao kraj, legendarni Buk je besciljno lutao od jedne do druge američke obale, nigde ne nalazeći mesta za sebe. Onda je pronašao utočište u Los Anđelesu – L.A. je bio dobro mesto, tu je živela masa bednika. Biće lako izgubiti se među njima. Tu je godinama živeo od danas do sutra, radeći besmislene poslove, opijajući se do besvesti, okružen polusvetom – kurvama, alkoholičarima, probisvetima i ludacima svih mogućih vrsta.
Glupi,
Isuse Hriste,
neki su ljudi toliko glupi
da ih možeš čuti kako
prskaju u svojoj gluposti.
Želim
pobeći i sakriti se
želim
pobeći od njihove obuzimajuće
ništavosti.
Na kraju, kada je od akohola umrla jedina žena koju je istinski voleo – Džejn, njegov se iskreni bol, rezignacija, bunt i očaj pretvorio u besmrtnu poeziju, unutrašnju ravnotežu onih retkih, izabranih, koji najbolje umeju da hodaju kroz vatru i zaplešu vlastitom nadahnutom lirikom na njenom večnom poetskom plamenu.
Mizantrop
Optužen sam kao
takav.
dobro, ja sam atinska ruina,
znate već.
večito radim na ponovnoj
izgradnji, popravljam
se.
ali kad sam sa ljudima
nešto se oduzima
od mene.
većina ljudi teško da je
vesela i retko je
zanimljiva.
slušam njihove žalopojke,
uočavam njihovu
hvalisavost,
njihova neoriginalna
zapažanja.
pretvaraju mi
život u zev.
tražite da ih
prigrlim?
ja ih ne mrzim,
ne želim da ih porazim
ili ubijem.
samo hoću da se
sklonim.
samo kada sam
sam
osećam se
najbolje.
to je moj normalni
put,
kada klizim,
lebdim,
kada bilo kakva
svetlost
ulazi u
mene.
atinska ruina.
stari klošar.
bubašvaba u
katedrali.
dobro vino.
duhovni razgovori sa
madam smrt.
san o zlatnim
vetrenjačama.
udisanje
života.
uzvišeno zatočeništvo.
nežni zidovi.
ako ljubav prema tome
umesto prema čovečanstvu
čini od mene
mizantropa
onda to i
jesam
do koske,
rado.
sada
ovde
noćas
sutra
dogodine
sam sa
samoćom
konačno.
Pesme Charlesa Bukowskog najbolje se cene ne kao pojedinačni verbalni artefakti, već kao trajni, najbolji delovi priče o njegovim istinskim pustolovinama, poput stripa ili filmskog serijala. One su snažno pripovedačke, crpeći snagu iz beskrajne ponude anegdota koje obično uključuju barove, konjske trke, devojke ili bilo koju njihovu permutaciju. Slobodni stih Bukowskog doista je niz rečenica razbijenih u dugačku, usku kolonu, kratki redovi daju utisak brzine i sažetosti čak i kad je jezik sentimentalan ili klišeizira. Alkohol je bio njegovo pogonsko gorivo, kao što je to često bio i predmet njegovih poetskih eksplozija: Mislim da nisam napisao pesmu kad sam bio potpuno trezan.
Ako ćeš da pokušaš,
teraj do kraja.
U suprotnom,
nemoj ni da počinješ.
By Dragan Uzelac
