Šesti nastavak Razgovarao: Miroslav Maksimović
U autobiografskim beleškama pominjete, osim Kruševca, i Smederevo, kao jedno od mesta u kojem ste boravili tokom okupacije. Šta se u tom gradu dogodilo sa Vašom poezijom, koja je – onako maglovito, kako ste to već ovde opisali – počela da ulazi u Vaš život u Kruševcu?
Naša izbeglička porodica stigla je u Smederevo godinu dana nakon čuvene (i nedovoljno razjašnjene) eksplozije koja se dogodila u ovom gradu. Razlog našeg odlaska iz Kruševca, u to vreme, činilo mi se u najmanju ruku čudnim ili bar „naduvanim“ premda mi se samo malo kasnije – pod uticajem novih saznanja i mog ubrzanog sazrevanja – ukazao sasvim normalnim i opravdanim. Moj brat Momčilo, četiri godine stariji od mene, naime, povezao se bio na kuševačkoj periferiji – zbližen preko fudbala – sa grupom skojevaca koju je predvodio sin prote Stankoviča, čuveni Boško, zvani Popče (koji je kao hrabri partizanski prvoborac iz vremena rata, vrlo brzo posle njegovog okončanja i sam nesrećno skončao ophrvan kažu, alkoholom. Otac je pod krilaticom „da je cela naša porodica“, zbog Momčila, dospela na crnu listu i da ćemo svi zbog toga stradati – pokupio onih nekoliko izbegličkih kufera i sa svima nama krenuo za Smederevo. Brat Momčilo i naša sestra Svetlana, poslati su bili u nedaleki Požarevac, da se zavara trag a ja sam godinu dana boravio u smederevskom Dečjem izbgličkom domu, u kasarnama, na Carini.
Pomenuo sam već da sam u to vreme – verovatno pod nenormalnim ratnim i okupacijskim utiscima – „ubrzano sazrevao“. To isto se događalo i sa mojom poezijom. U smederevskoj gimnaziji sam zatekao jedan nevelik ali veoma podsticajan (neformalni) pesnički kružok…u kojem su dominirali, nešto stariji od mene, Boško Đorđević, a naročito veliki maturant iz obližnjeg sela Radinaca ( zamišljen i gospodstveni seoski momak u već poslovičnim „šiljkanima“ i sa – kako se govorilo – „francuskim mustaćima“)..Ovaj naš prvi pesnički učitelj, sami simbol poezije, zvao se najednostavnije Milorad Ilić, ali ga je cela Gimnazija, zajedno sa profesorima znala po nešto atraktivnijem imenu: Prika Ilić.
(Boško Đorđević, nikada ne zanemarujući poeziju, sa jednom ili dve objavljene zbirke u Smederevu, umro je naprasno, pre desetak godina,maltene nasred ulice kao legendarni profesor književnosti u smederevskoj Gimnaziji).
Još uvek kao prva i prava pesnička legenda za mene živi skrajnuto i bez stalnoga boravka Milorad Ilić Prika. Po završetku rata studirao je na Sorboni, pa kratko živeo u Beogradu i Smederevu, da bi mu se trag decenijama zametao u Africi, u Kongu, gde je po školama predavao francuski jezik. Pre petnaestak godina me posetio u Beogradu,a pre koju godinu sam ga nakratko video u Smederevu. Još uvek se uveliko bavi poezijom i ja još uvek uveliko verujem u njega. Pokušavao sam u svoje vreme da mu u Beogradu pomognem oko štampanja poezije ali nisam uspeo. Ili ga ne shvataju ili je zaista njegov pariski pesnički prosede prohujao, ili sam pak ja samo iluzorno i dalje veran svojoj prvoj pesničkoj ljubavi.
Odavno mi se čini da ću pokušati još jednom da se sazna o poeziji ovog izuzetno svojeglavog i dozlaboga nesrećnog pesnika. U mojim razmišljanjima o nekim aspektima poezije, često mi se kao neka vrsta pouke, nametala i misao o slučaju ovog neshvaćenog ili naprosto neostvarenog talenta. Stihovi Prike Ilića su se za mene na jedan jedinstven način polako gubili i na kraju sasvim izgubili bitku sa svojim vremenom: jednostavno, nisu se pojavili u javnosti onda kada su nastajali…pa ni dvadeset, trideset godina kasnije. Nisu nikada osetili ozon. Nikome, pa ni najbližima nije pokazivao svoje rukopise, neznano gde ih je skrivao od svakoga. Samo ponekad, u jedino njemu samom znanom raspoloženju, promrsio bi nam – kroz „francuske mustaće“ – iz poluodškrinutog notesa, izvađenog iz džepa, po jednu svoju pesmu. I nikada je više ne bi ponovio. Nikada jednu istu dva puta….kao da se bolesno plašio pohare svoje poezije..svojih motiva, metafora, rima i reči. (Ovo o čemu trenutno govorim je moje sećanje koje je kombinovano iz dva vremenska perioda, okupacijskog iz Smedereva i poratnog iz Beograda, iz jedne sobe u Skenderbegovoj ulici, na Dorćolu, u kojoj smo, tek koju godinu iza rata, stanovali neko vreme kao studenti zajedno – Boško Đorđević, Milorad Ilić Prika i ja..)
Ali, da se još malo vratim Smederevu pod okupacijom, zapravo, našoj osnovnoj priči. U dodiru sa gimnazijskim „pesničkim kružokom“ moje bavljenje pisanjem se uveliko intenziviralo. Puštao sam veću kosu. Posle nekog vremena, možda već početkom !944. godine, doživeo sam i svoje „pesničko krštenje“: moja pesma, pod naslovom Hristove muke, prekucana pisaćom mašinom na jednoj uspravnoj pravougaonoj hartiji i potpisana u dnu mojim imenom i prezimenom, bila je zalepljena na sredini jednog od novih brojeva Zidnih novina koje su osvanule u gimnazijskom hodniku. (Ova pesma od pet, šest strofa bila je ispevana u katrenima…jedanaestercu ili dvanaestercu sa izrazito zvučnim rimama. Dolazio sam pred nju danima kada nije bio nikoga na hodniku. Prosto mi se činilo kako moje rime same od sebe odjekuju iz zida po praznim hodnicima).
Kada sam već krajem sledeće godine (26.decembra 1945.) ugledao i svoju pesmu Majka nad zavejanim uspomenama u prvim posleratnim subotičkim novinama Hrvatska riječ..(nazvanim ovim imenom zbog većinskog bunjevačkog stanovništva sa srpskohrvatskog jezičkog područja u Subotici)…gotovo fizički sam osetio da mi je u sudbini određen samo jedan jedini put.
Nisam ni slutio šta me sve na njemu čeka, ni koliko ću dugo po njemu koračati, a najmanje dokle ću i da li ću do nečega stići…
Nastaviće se
