Iz Van Gogovih pisama bratu Teu
- januar 1889.
Dok sam bio bolestan, ponovo sam video svaku sobu kuće u Zundertu, svaku stazu, svaku biljku u vrtu, okolinu, polja, susede, groblje, crkvu, naš povrtnjak iza kuće – sve do svračijeg gnezda na vrhu bagrema na groblju.
To je zato što ja imam starije uspomene na te dane nego svi vi: toga se sada sećamo još samo majka i ja.
Ne insistiram, zato što je bolje da ne pokušavam da rekonstruišem sve što mi je tada prošlo kroz glavu…
Ali, ako hoćeš, ti možeš tamo da izložiš dva platna suncokreta.
Gogen bi se radovao da ima jedno, a ja volim da pričinim Gogenu neko veće zadovoljstvo. Pošto on želi jedno od ta dva platna, u redu, ponovo ću naslikati jedno od ta dva, ono koje želi.
Videćeš da će ta platna zapasti za oko. Ali bih ti savetovao da ih sačuvaš za sebe, za intimu tvoje žene i tebe.
To je slikarstvo malo promenljivog izgleda koje postaje bujnije kada se duže posmatra.
Ti znaš da ih, uostalom, Gogen neverovatno voli. Rekao mi je za njih, pored ostalog: „ to..to je..cvet“.
Znaš da Žanen ima mak, Kvost ima slez, ali ja imam pomalo suncokret.
Jesi li uspeo da vidiš za vreme tvoje kratke posete portret gospođe Žinu u crnom i žutom?
To je portret nacrtan za tri četvrt sata. Sada bi trebalo da ga dovršim.
…
Pošto je još uvek zima, slušajte, pustite me da na miru nastavim svoj posao, ako je to posao jednog ludaka, ma baš me briga. Ja tu ne mogu ništa.
Nepodnošljive halucinacije su ipak prestale, sada su se svele na običan košmar, mislim da je to zato što uzimam kalijum-bromat…
I, još jednom, ili me strpajte pravo u ludnicu, ne protivim se u slučaju da se varam, ili me pustite da radim svom snagom, uz sve predostrožnosti koje sam pomenuo. Ako nisam lud, doći će čas kada ću ti poslati ono što sam ti na samom početku obećao. No, slike će, možda, neizbežno morati da se rasprše, ali kada ti jednom budeš video celinu onog što ja hoću, imaćeš, nadam se, povoljan utisak…
Ti si sve vreme bio siromašan da bi mogao da me hraniš, ali ja ću ti vratiti novac, ili ću ispustiti dušu. Sada će doći tvoja žena, koja ima dobro srce, da nas malo podmladi, nas stare…
Istina je ono što ti govorim. Ako nije neophodno da budem zatvoren u ludnici, onda sam još u stanju da platim makar robom ono što ja smatram da dugujem. Na kraju moram još da ti kažem da je policijski komesar juče došao vrlo prijateljski da me poseti. Rekao mi je, dok smo se rukovali, da ako mi ikada nešto bude trebalo, mogu da mu se obratim kao prijatelju. Što, naravno, ne odbijam, a možda će mi uskoro i zatrebati ako iskrsnu poteškoće sa kućom.
…
Taj dobri Gogen i ja se u dubini duše razumemo i, ako smo pomalo ludi, neka, nismo li takođe prilično duboko i umetnici i tako, onim što iskazujemo četkicom, stvaramo protivtežu.
Svi će možda jednog dana imati neurozu, vrištati, tresti se, ili nešto drugo.
Ali, zar ne postoji protivotrov? Nije li to Delakroa, Berlioz i Vagner? Naše umetničko ludilo je stvarno i ne kažem da, naročito ja, nisam njime pogođen do same srži, ali kažem i tvrdim da naši protivotrovi i utehe mogu, uz malo dobre volje, da se smatraju kao nešto što umnogome preovlađuje.
Samo tvoj, Vinsent
