Četvrti nastavak
Razgovarao: Miroslav Maksimović
Zadržao bih se u ovoj ispovesti, bar još koji trenutak, i na nekim drugim mojim stričevima koji su ponikli u onoj podgoričkoj kući koje više nema….
Onaj, već jednom pomenuti Jovan, koji je od oca nasledio titulu barjaktara, a kasnije , i sam, postao bankar, bio je od najranije mladosti i čuveni kozer…U vreme one poznate (kratkotrajne) posete Bernarda Šoa Cetinju, barjaktar Jovan, sa grupom domaćina i radoznalih Cetinjana, stalno se nalazio u društvu velikog pisca….i velikog osobenjaka…..O tom poznanstvu pričao je i meni jer sam i ja već slovio za pisca (ne samo u familiji, nego i znatno šire). Pri samom dolasku, Šou je bio prostrt ćilim, na koji je trebalo da stupi prilikom izlaska iz automobile. Međutim, štrkljasti, stari irski osobenjak u pumpoznama, izbegao je ovakvu ponuđenu počast..i pred svim uzbuđenim cetinjskim domaćinima, iz zaleta preskočio ogradicu okolnog travnjaka…I tako, zajapuren, banuo na prestono Cetinje…Pričao mi je stric Jovan, da je za vreme Šoovog boravka u ovoj varoši, neprestano padala (poznata cetinjska) kiša….Kada se, posle kojeg meseca, slavni Irac javio dopisnicom, da se zahvali svojim domaćinima na gostoprimstvu, između samo nekoliko rečenica bila je i ova: “Pada li još uvek kiša na Cetinju?” (Čini mi se da je ova anegdota poznata i iz drugih izvora i da je već negde zabeležena).
Među mojim brojnim stričevima, dvojica su pripadala komunističkom pokretu. Najmlađi, Vasilije- Vaso, advokatski pripravnik u predratnom Beogradu, proveo je pune tri godine u kazamatima Dubrovnika i Sremske Mitrovice, zbog rada u zabranjenoj ilegalnoj Komunističkoj partiji Jugoslavije. Kada je koju godinu pred rat pušten sa robije, pravo iz kazamata – jer mu je beogradski stan bio rekviriran – došao je u našu porodicu, koja je u to vreme živela u Senti. Sećam se kako smo se svi zajedno, po dočeku, od železničke stanice do naše kuće, vozili fijakerom…(Ponešto o ovom događaju, vezanom za mog najmlađeg strica – “plavih očiju i zlataste kose” – nalazi se u mojoj davnoj priči “Veliko dvorište”, u istoimenoj knjizi). Sećam se i jednog dijaloga, dva brata, mog oca Milana i strica Vasilija, u bašti naše senćanske kuće. Kad ga je moj otac zapitao kakve je drugove imao na robiji, moj stric je rezignirano odgovorio: njih mi ne pominji….teži su mi bili od tamničara. Bile su to – po nešto kasnijoj očevoj priči a i po daleko kasnijim mojim saznanjima – gorke aluzije na one neljudske situacije oko ozloglašenih frakcijskih bojkota, međusobnih izolacija..u najtežim situacijama “samcima” usred kolektiva robijaša. Pada mi na pamet da je možda čak i iz tog perioda potekla ona nakazna ideja koja će se desetak godina kasnije razviti u onako monstruozni sistem kakav je vladao na Golom otoku…Pa ipak, moj stric Vasilije, bio je u grupi prvih organizatora Trinaestojulskog ustanka u Crnoj Gori…Sećam se kako je kroz kuću i avlije moje babe, u Podgorici, već u prvim danima italijanske okupacije, defilovao neki silni i nepoznati muški svet, zadržavao se samo nakratko….i odlazio…Ne znam da li je među njima bio, ali znam da je pominjao i jedno, za mene, čudno ime – Moša Pijade…..a da je – verovatno nezavisno od tih tajanstvenih poseta – u istu kuću navraćao i saplemenik našeg lješanskog bratstva (i kum) Pavle Đurišić….( U isto vreme, u jednoj polumračnoj sobi okrenutoj avliji, iza gustih zavesa, gotovo po čitav dan su sedeli moji stričevi Krsto i Jovan, zajedno sa mojim ocem i povremeno uzdisali, pa čak i ječali dok se sa suprotne strane, na ulici, oglašavao ponovo krenuli život. Ja sam, sa jednim svojim podgoričkim bratom-vršnjakom, gotovo sav pripadao toj strani….Ponešto od te atmosfere, sa jednom razrađenijom anegdotom iz tog vremena, obradio sam i literarno u priči “Kornjače”, u Velikom dvorištu…..)
A moj stric Vasilije?
Pod pomalo mutnim okolnostima, među kojima je (kasnije) pominjana reč izdaja…mučenički je završio život u tridesetosmoj godini: teško ranjen i nepokretan, na bivakovanju u jednoj susednoj kući, zarobljen je i prenet u Podgoricu i streljan od strane okupatora, prvih dana 1942. godine. Nekako u isto vreme, u Beogradu mu je supruga Zlatica – spiker Radio-Beograda – rodila kćer koju nije video….Dobila je ime Milica, po očevoj majci, našoj zajedničkoj babi…kao što sam ja – rođen znatno ranije – dobio ime po našem zajedničkom dedi….Živi sada sa svojom porodicom i radi kao arhitekta u Novom Sadu. Jedna duga ulica u Podgorici i dan danas nosi ime: Ulica Vasa Raičkovića….Često me pitaju poznanici – Podgoričani: Šta ti je Vaso? Uz pijetetsku uspomenu na ovog dragog čoveka – za koga su mi u familiji govorili da smo fizički nalikovali jedan na drugoga – ova moja ispovest o stricu Vasiliju je istovremeno i jedan malčice opširniji odgovor na ovakva zapitkivanja….
Jedan drugi moj stric, takođe predratni komunista, Petar, koga sam već pomenuo kao prvog gradonačelnika tek oslobođene Podgorice, 1944. godine….kratkotrajno je stekao svoju posleratnu karijeru….onakva kakva mu je valjda i sledovala kao obrazovanijem prvoborcu partizanskog pokreta, predratnom pravniku i beogradskom advokatu…..Sa poslednjeg položaja, jugoslovenskog ambasadora u Teheranu, pod zakulisnom (policijskom) optužbom da je i nakon rezolucije Informbiroa, na jednom diplomatskom prijemu u ovom persijskom gradu – u kome je bio i doajen diplomatskog kora – imao srdačan i “nedistanciran kontakt” sa svojim sovjetskim kolegom….hitno je povučen iz službe, nasilno (prevremeno) penzionisan, sa polovinom penzijskog iznosa (kako mi je ispričao)….Bio je iznutra gorak, a postepeno i politički sve razočaraniji, što nikako – valjda iz sujete prema sinovcu koga je oduvek smatrao “anarholiberalom” – nije hteo da prizna…u našim dugim razgovorima po beogradskim ulicama. Jednom, ko zna šta sve imajući u vidu rezignirano mi je i lakonski, bez ikakvog dodatnog objašnjenja, iznenada rekao: “Nije ni nesrećnom Vasu, ni meni, trebalo da se hvatamo u to gangstersko društvo”….( Da li je pri tom mislio samo na jugoslovensko….ne znam..) Ubrzo posle toga (1972) neočekivano je umro…s poslednjom oporukom, koju je preneo supruzi, da prilikom sahrane odbija onu poslednju počast koja je – po pravilima SUBNOR-a – sledovala prvoborcima na groblju….lafajet, vojna muzika, plotun….i govor o zaslugama.
Ovakvom (revolucionarnom) opredeljenju – po porodičnoj priči – težila su još dva moja, ranije umrla strica, Savo i Vojin…koje nisam upamtio.
Moj otac, Milan (1897-1972), pripadao je onoj osnovnijoj i tradicionalnijoj liniji kuće Raičkovića – zajedno sa već pominjanim Krstom i Jovanom – koja se sva, na ličnom planu, iscrpljivala u porodičnom životu, a na opštem – u onom što bismo mogli nazvati pravdoljubljem i rodoljubljem. Sa ovom braćom – na strani “bjelaša”- učestvovao je i u onoj poznatoj oružanoj čarki sa militantnijim pristalicama kralja Nikole, na Cetinju, o Božiću 1919. godine….Pre toga (kao mladić) bio je dobrovoljac u Prvom svetskom ratu. Po njegovom okončanju, završavao je Učiteljsku školu u Beogradu. Pričao mi je da se kratkotrajno, u ovoj školi, u ulozi profesora književnosti, pojavio i Milan Bogdanović…koji je bio samo nešto stariji od svojih učenika. Po očevoj priči. Bogdanović je upadao u razred, bacao školski dnevnik na sto i za sve vreme trjanja školskog časa neprestano (i to uvek nadahnuto i elokventno) govorio o našoj literaturi….NIje se držao školskog programa, niti je ikoga išta ispitivao, još manje ocenjivao…A posle nepunih mesec dana….jednostavno je nestao.
Kad je završio Učiteljsku školu, bila mu je, kao dobrovoljcu u ratu – po ondašnjem zakonu – ponuđena i zemlja u pančevačkom ritu….ali je on to odbio s motivacijom da se neće baviti zemljoradnjom već učiteljskim pozivom. Navodim ovo kao jednu od njegovih karakternih i principijelnih osobina kojima je u svom skromnom i nenametljivom životu ostao veran do kraja.
Ponešto, o svom ocu, o samo ponekim njegovim malo “šaljivim” osobinama, fragmentarno sam do sad zabeležio u pojedinim (podosta pojednostavljenim i više anegdotskim) pričicama iz Velikog dvorišta….i na izvesnim mestima moje “ozbiljnije” proze, u Zlatnoj gredi.
Sve je nama, piscima, izgleda, nešto drugo i nepoznato, daleko privlačnije od onoga što nam je najbliže i na samom dohvatu…Za kakvim sam sve motivima i temama – za ovih pet decenija – naslepo koračao i hrlio…a iole celovitiji portret mog oca, osobe koja mi je bila ne samo (srodnički) beskrajno draga nego i (literarno) neiscrpno zanimljiva….ostao je bezmalo nenačet na mojim hartijama…I ova prilika – u kojoj se po prirodi stvari samo letimično dotičem svih onih tema o kojima sam (dobrovoljno) pristao da govorim – biće, po svemu, propuštena za bilo kakvu celovitiju priču o mom ocu…ličnosti koja je, verovatno, ponajviše i odredila moj karakter…lik i rast…
Ali….da bi ova fragmentarna povest o poreklu, na jednom od svojih ključnih mesta – bar u vezi sa mnom – ipak održala kakav-takav kontinuitet, morao bih da dodam još samo nekoliko pojedinosti o svom ocu.
Posle završetka školovanja u Beogradu – pokazivao mi je i kuću u Zetskoj ulici u kojoj je stanovao – moj otac se nije vraćao u Crnu Goru..niti je ikada više u njoj živeo. To je, naravno potpuno odredilo moju sudbinu….tako da mi se, dobrim delom, i ova priča o mom crnogorskom poreklu – koje sam prvi put evo sada na jedan bar nešto konkretniji način domogao – gotovo čitavog života ukazivala kao da pomalo lebdi u vazduhu….dobijajući oblike i obrise kakve imaju predeli ili građevine u nekoj vazda zamagljenoj daljini….
Kao mladi učitelj, moj otac je isprva službovao u Južnoj Srbiji (kako se onda nazivao krajnji jug novostvorene države Srba, Hrvata i Slovenaca)….Ali, ubrzo, već posle koju godinu, obreo se u školama na istoku Srbije. U jednom od tamnošnjih naših sela – u istoj školi u koju je bio upućen – zatekao je i učiteljicu Živanu Obradović….koja je tek otpočinjala svoj radni vek…
Možete i sami da pretpostavite da je to bio i početak stvaranja jedne nove ( za to vreme i veoma uobičajene) učiteljske porodice.
