Onda postoji treći čovek koga Patanjđali zove čovek mumukša. Teško je prevesti reč mumukša, stoga ću je objasniti. Mumukša označava želju da se bude beželjan; želja da se bude potpuno oslobođen, želja da se izađe iz kruženja egzistencije, želja da se ne bude rođen ponovo, da se ponovo ne umre, osećanje – da je dovoljno – biti rođen milionima puta, umirati stalno i kretati se u istom začaranom krugu. Mumukša znači da se konačno ispadne iz samog kruženja egzistencije. Dosađivan, napaćen čovek želi da izađe iz nje. Istraživanje postaje sada pitanje života i smrti. Čitavo vaše postojanje je dovedeno u pitanje. Patanjđali kaže samo čovek mumukše, u kome se želja za oslobođenjem – mokša – probudila, može postati religiozan čovek, jer je on vrlo, vrlo logičan mislilac.
Onda takođe ima tri tipa ljudi koji pripadaju samo mumukša kategoriji. Prvi tip čoveka koji pripada mumukši ulaže jednu trećinu bića u svoje nastojanje. Ulažući jednu trećinu vašeg bića u vašem nastojanju vi ćete postići nešto. Ono što dostignete biće negativno postignuće: nećete biti napeti – ovo treba shvatiti vrlo duboko – ali, nećete biti ni spokojni. Nećete biti napeti; napetost će otpasti. Ali nećete biti ni spokojni, tihi, staloženi. Postignuće će biti negativno. Nećete biti bolesni, ali takođe nećete biti ni zdravi. Bolest će iščeznuti. Nećete se osećati razdraženo, nećete osećati frustraciju. Ali nećete osećati ni ispunjenje, takođe.
Negativnost će otpasti, bodlje će otpasti, ali cvetanje se neće dogoditi.
Ovo je prvi stepen mumukše. Možete naći mnoge ljude koji su se u njemu zaglavili.
Osetićete izvestan kvalitet u njima: oni ne reaguju, nisu razdraženi, ne možete ih naljutiti, ne možete ih uznemiriti. Oni su postigli nešto, ali još osećate da nešto nedostaje. Oni nisu opušteni. Čak i ako nisu ljuti, nemaju saosećanje ni samilost. Oni možda nisu ljuti na vas, ali ne mogu oprostiti. Suptilna je razlika. Oni nisu ljuti, to je u redu. Ali čak i ako nisu ljuti ne postoji potpuno opraštanje. Tu su se zaglavili.
Oni ne mare za vas, vašu uvredu, već su, na neki način, isključeni iz uzajamnih odnosa. Oni ne mogu sudelovati. Pokušavajući da ne budu ljuti, oni su izašli iz svih uzajamnih odnosa. Postali su kao ostrva – zatvoreni. A kada ste jedno ostrvo, zatvoreni, vi ste iščupani iz korena. Ne možete cvetati, ne možete biti srećni, ne možete imati blagostanje. To je negativno postignuće. Nešto je odbačeno, ali ništa nije postignuto. Staza je jasna, naravno.
Čak je vrlo dobro odbaciti nešto, jer tada nastaje mogućnost da nešto uđe u postojanje; možete nešto postići.
Patanjđali njih naziva mridu: meki, slabi. Prvi stepen postignuća, odricanje ili negiranje. Naći ćete mnoge sannyasine u Indiji, mnoge monahe u katoličkim manastirima, koji su se zaglavili u ovome. Oni su dobri ljudi, ali ćete otkriti da su dosadni i jednolični. Vrlo je dobro ne biti ljut, ali to nije dovoljno. Nešto nedostaje; ništa pozitivno se nije dogodilo. Oni su prazne posude. Oni su ispraznili sebe, ali se na neki način nisu ponovo ispunili. Ono više se nije spustilo, a niže je odbačeno.
Onda postoji drugi stepen mumukše – drugi stepen istinitog tragaoca – koji ulaže dve trećine svoga napora. Još se ne zalaže totalno, već samo osrednje. Zbog osrednjosti, Patanjđali naziva njega madhya – osrednji čovek. On postiže nešto. Čovek prvog stepena je u njemu, ali nešto više je dodato. On je u tišini – smiren, staložen, sabran. Šta god da se desi u svetu, ne utiče na njega. On ostaje nedirnut, izdvojen. On postaje kao planinski vrh: vrlo miran.
Ako dođete blizu njega osetićete njegov mir kako vas okružuje; isto kao kada odete u vrt i miris cveća i pevanje ptica vas okružuju; oni vas dodiruju, to možete osetiti. Sa čovekom prvog stupnja, mridu, nećete osetiti ništa. Osetićete samo prazninu – stvorenje nalik pustinji.
Prvi tip čoveka će vas isisati. Ako dođete blizu njega, osetićete da ste ispražnjeni – neko vas je isisao, jer je on kao pustinja. S njim ćete osetiti da ste isušeni, i bojaćete se.
Ovo ćete osetiti s mnogim sannyasinima. Ako im priđete blizu, osetićete da vas isisavaju, ne znajući to. Oni su postigli prvi stepen. Oni su postali prazni, a sama praznina je postala kao jama i ona vas automatski usisava.
Rečeno je na Tibetu da, ako je ovaj čovek prvog stepena negde, ne treba mu dozvoliti da se kreće u gradu. Kada lame na Tibetu dostignu prvi stupanj, njima je zabranjeno da izlaze van manastira – jer ako ovaj čovek dođe blizu vas, on usisava. To sisanje je izvan njegove kontrole; on ne može učiniti ništa u pogledu toga. On je kao pustinja. Sve što dođe blizu njega biva usisano, iskorišćeno.
Lamama prvog stupnja nije dozvoljeno da dodiruju drvo, jer je zapaženo da drvo umire. Čak i na Himalajima, hindu sannyasinu nije dozvoljeno da dodiruje drveće – ono će umreti. On je sisajući fenomen. Ovom lami prvog stepena nije dozvoljeno da prisustvuje ničijem venčanju, jer će postati destruktivna sila. Njemu nije dozvoljeno da blagoslovi nikoga, jer on ne može blagosloviti. Čak i kada blagosilja, on isisava. Vi možda ovo niste znali, da su za ove lame prvog stepena, sannyasine, sadhue, stvoreni manastiri, tako da mogu živeti u svom vlastitom zatvorenom svetu, nije im dozvoljeno da se kreću van. Dok ne postignu drugi stupanj, nije im dozvoljeno da blagosiljaju nikoga.
Tragalac drugog stepena koji je uložio svoje dve trećine bića postaje miran, spokojan.
Ako mu priđete blizu, on se uliva u vas, on učestvuje, deli. Sada on više nije pustinja, sada je zelena šuma. Mnoge stvari nadolaze u njemu – tišina, mir, blagost. Vi ćete osetiti to. Međutim ovo takođe nije cilj; mnogi su se zaglavili u tome. Nije dovoljno samo biti smiren. Koja je to vrsta postignuća? Samo da se bude tih? To je kao smrt, nema kretanja, nema aktivnosti. Vi ste u spokojstvu, naravno, kod kuće naravno, ali nema slavljenja, nema blaženstva.
Tragalac trećeg stepena ulaže svoju celokupnost u to i stiže do blaženstva. Blaženstvo je pozitivan fenomen; mir je samo njegov pratilac. Kada blaženstvo dođe bliže, vi postanete mirni. To je udaljeni uticaj blaženstva koje stiže blizu vas. To je kao približavanje reci: s velike udaljenosti vi počinjete da osećate da se vazduh osvežava, kvalitet zelenila se menja.
Drveće je zelenije s više listova. Vazduh je svež. Reku još niste videli, ali je ona negde blizu, izvor vode je negde blizu. Kada je izvor života negde blizu, vi postajete mirni, ali još to niste dostigli – samo ste na putu. Patanjđali zove takvog čoveka madhya: usredišten čovek, posrednik.
On takođe nije cilj. Dok ne možete plesati sa ekstazom… Ovaj čovek ne može plesati, ovaj čovek ne može pevati, jer pevanje će izgledati kao ometanje mira, ples će izgledati blesavo – šta vi to radite? Ovaj čovek može samo sedeti kao mrtva statua – tih, naravno, ali nije procvetao; zelen, ali cvetovi se još nisu dogodili: poslednji čin nije nastupio. Tek kada se to dogodi onda će čovek trećeg stepena postati čovek koji može da pleše, koji će izgledati lud jer ima toliko mnogo. On se ne može obuzdati, i zato što se ne može uzdržati pevaće, igraće i deliće, bacaće kad god može seme koje ga zapljuskuje neograničeno. Ovo je čovek trećeg stepena.
Patanjđali kaže:
Uspeh
je bliži onima čiji su napori intenzivni i iskreni.
Izgledi za
uspeh variraju prema stepenu nastojanja.
Uspeh je bliži onima
čiji su napori intenzivni i iskreni.
Neophodna je vaša celokupnost. Zapamtite, iskrenost je kvalitet koji se dešava kad god ste u nečemu totalno, ali ljudi većim delom nisu u pravu u svojim predstavama o iskrenosti. Oni misle da biti ozbiljan znači biti iskren. Biti ozbiljan ne znači biti iskren.
Iskrenost je kvalitet koji se dešava kad god ste potpuno u nečemu. Dete koje se igra sa svojim igračkama je iskreno, potpuno je u tome, apsorbovano, ništa ne preostaje u pozadini, nema zadržavanja pozadine; ono nije tu, samo se igra odvija.
Budući da ništa ne zadržavate, gde ste vi? Vi ste potpuno postali jedno sa delovanjem.
Delatelj više ne postoji, činilac više nije tu. Kada počinioca nema, postoji iskrenost. Ne možete biti ni ozbiljni, jer ozbiljnost pripada činiocu. Dakle, u džamijama, hramovima, crkvama, naći ćete dva tipa ljudi – iskrene i ozbiljne. Ozbiljni će biti sa izduženim licima, kao da rade vrlo važnu stvar – nešto sveto, nešto iz drugog sveta. Ovo je takođe ego, kao da činite nešto veliko, kao da služite ceo svet time što se molite.
Pogledajte religiozne ljude – takozvane religiozne ljude: oni hodaju na takav način kao da služe celom svetu. Oni su so zemlje. Ako oni iščeznu, čitava egzistencija će iščeznuti. Oni je podržavaju. Zbog njih život postoji – zbog njihovih molitvi. Videćete da su u tome vrlo ozbiljni.
Osho
