Činite mi čast, ali ja to ne zaslužujem, zato što je moj život bio tako protivrečan da ne deluje kao uzor ni za koga. Mada bi, pošto je to bila beskonačna potraga između svetlosti i tmine, možda mogao biti donekle zanimljiv za one koji tek počinju da se životu uče. Imao sam nežnu majku i krajnje grubog oca, moje detinjstvo bilo je tužno, puno teskobe i košmara, i razvilo je u meni introvertnost koja me je nemilosrdno terala da preispitujem svoje ideje, svoje pretpostavke, svoja osećanja. Sve se to pojačalo kada su me poslali da nastavim srednju školu u gradu koji je za mene bio dalek. Tamo sam melanholično čeznuo za majkom, a istovremeno sam osećao da sam prljav i grešan, i žudeo za kristalno čistim redom, kakvog u meni nije bilo.
Doživeo sam čudesno otkrivenje kada je naš profesor matematike pred nama prvi put demonstrirao geometrijsku teoremu. Nisam to tada znao, razume se, ali upravo sam bio otkrio platonski univerzum, savršeni poredak idealnih, večnih i beskrajno čistih predmeta. To čudo obeležilo je dobar deo moga života. Nastavio sam sa svojim nespretnim pokušajima u slikarstvu, ali taj univerzum izložio me je, zato što je bio lišen nedostataka koji su me mučili, atributima nekog noćnog sveta koji me je, međutim, fascinirao na drugačiji način. Sada mogu da kažem da je ceo moj život bio borba između te dve sklonosti, i da se ta broba razbuktala kada su, s godinama, utvare koje su se komešale u mojoj podsvesti pokušale da se ispolje. Ko su one bile? Šta su htele? Nikad to nisam saznao, a ne mogu ni da kažem ni da sada znam. Istina, osećao sam da one pripadaju nekom svetu kojeg se ja stidim, i zato sam se dugo opirao da objavim svoje fikcije. Tako sam, u vreme kada sam, pre rata, radio u Laboratoriji Kiri u Parizu, krišom pisao roman pod naslovom Nemi izvor, koji se nikad nisam usudio da objavim, izuzev nekoliko odlomaka koje sam dvadeset godina kasnije dao časopisu Sur. U ono doba, danju sam radio u laboratoriji, a noću se u kafeu na Monparnasu sastajao s nadrealistima, kao poštena domaćica koja se izvečeri posvećuje prostituciji.
Otvoreni prelazak iz fizike u književnost nije bio lak; naprotiv, bio je složen i mučan. Dugo sam se lomio dok nisam doneo odluku 1943. godine, kada sam odlučio da sa ženom i sinčićem odem da živim u kolibi u planinama Kordobe, daleko od civilizacije. Nije to bila racionalna odluka. Pa čak ni razumna. Ali u presudnim trenucima u životu uvek sam se više uzdao u instinkt nego u ideje, i tako sam sebe gurao u poduhvate kakve razuman čovek ne bi odobrio.
U toj godini samoće napisao sam knjižicu pod naslovom Pojedinac i univerzum, neku vrstu bilansa mog prelaska, gde sam u predgovoru zapisao: „Nauka mi je jedan deo puta bila saputnik, ali je sada već ostala za mnom. I dalje, kad se nostalgično osvrnem, mogu da vidim poneku od onih visokih kula koje sam u mladosti posmatrao i koje su me privukle svojom lepotom lišenom telesnih poroka. Ubrzo će i one iščeznuti sa vidika, i ostaće samo sećanje. Mnogi će pomisliti da je to izdaja prijateljstva, a zapravo je reč o vernosti mom ljudskom stanju. U svakom slučaju, polažem pravo na zaslugu što sam napustio taj osvetljeni grad sa visokim kulama – gde caruju sigurnost i red – u potrazi za kontinentom punim opasnosti, na kojem vlada domišljanje.“ Ove reči bile su upućene ljudima od nauke koje sam poštivao, a koji su me optužili da sam otpadnik; drugi su me, odlučnije, sa pozitivističkim mentalitetom, koji je oduvek prezirao magijsku misao, optuživali da sam, strogo uzevši, napustio nauku zarad kljiževnog šarlatanstva. Ostao sam sâm, ako ne računam ženu i četvorogodišnjeg sina. Da li razumete zašto se nisam usuđivao da objavljujem fikciju? Esej, u svakom slučaju, pripada svetu logičnog mišljenja, i davao mi je mogućnost da se suočim sa ljudima koji su me gledali zapanjeno i ljutito. Ta kolebanja trajala su sve dok 1948. godine nisam odlučio da objavim Tunel, prvu fikciju kojom sam se drznuo da se suprotstavim onom čoporu.
Upravo u to vreme počeo sam da pišem Ljude i zupčanike, možda kao neku vrstu opravdanja, mada se sada ne sećam kakva su me osećanja navela da to uradim. Zato što ja nisam filozof: za mene bi se pre moglo reći da sam čovek strasti. Ako sam čitao filozofske knjige, to je bilo zato da bih razmrsio začkoljice u sopstvenom duhu, da bih pokušao da nađem odgovor na sumnje koje su me mučile. U ovoj knjizi pokušao sam da izrazim ono što sam u tim prelazinim godinama osećao prema nauci i tehnici, naročito povodom njihovog odbacivanja moći nesvesnog. Svet je škripao i pretio da se sruši. Koncentracioni logori, koji su, paradoksno, bili iracionalistički ispad jedne civilizacije koja precenjuje razum; ratovi koji su svom tradicionalnom zverstvu dodali neljudsku mehanizaciju; iuzmučena mladež koja je u drogama tražila neki izgubljeni raj; kriza ideologija i sve veći pesimizam povodom sudbine ljudske vrste otkrivali su čudovište koje je izrodio fetišizam nauke, pokrenuvši apstraktnu ali kobnu fantazmagoriju u kojoj čovek od krvi i mesa završava kao čovek-masa, ono čudno biće koje još ima ljudski izgled, ali je već zupčanik u divovskoj anonimnoj mašineriji. Proroci kao što su Blejk, Kjerkegor, Dostojevski i Niče imali su vizije apokalipse koja se spremala usred tehnolatrijskog optimizma, ali Velika Mašinerija nastavila je dalje, sve dok čovek nije počeo da oseća kao da se nalazi u nekom neshvatljivom svetu čiji ciljevi su mu nepoznati i čiji ga Gospodari, nevidljivi i surovi, samo melju.
Dok se u tom raspomamljenom kultu Predmeta zanemarivao unutrašnji svet, velika romantičarska pobuna započela je bitku za ja, ono ja koje je izgubilo svoje prvobitno harmonično jedinstvo. Pesnici i slikari nikada nisu zaboravili na to jedinstvo, zato što prevashodno rade sa emocijama i sa utvarama podsvesti. I onda kada je pozitivistički mentalitet najviše napredovao u svom razornom dejstvu, umetnik se utoliko više trudio da spase čoveka od krvi i mesa, onom biću koje se opire svakom pokušaju svođenja na čiste jednačine. Furije, boginje Noći, nisu se mogle zanemariti: ili će biti prihvaćene i uključene u borbu između suprotnosti koja jeste ljudsko stanje, ili će biti plaćen jeziv danak kakav je čovečanstvo već bilo počelo da plaća. I zaista, kud ćete veću pobunu Furija od hitlerovskih koncentracionih logora?
Ne mogu se odrediti tačni datumi u romantičarskoj pobuni, ako tom izrazu dajemo ono najdublje značenje. Taj pokret nikada nije prestajao da postoji, još od onog trenutka kada je Sokrat isključio iz zajednice telo i njegove strasti. Ponekad otvoren, ponekad tajan, taj otpor nikada nije nestajao, sve dok nije svom snagom eksplodirao krajem 18. veka. Taj romantizam nije bio običan umetnički pokret, nego pobuna koja je udarala na osnove racionalističkih filozofija. Niče je potvrdio prevashodstvo života nad naukom; i za njega, kao i za Kjerkegora, život se ne može upravljati prema razumu, zato što je protivrečan i paradoksan. Što se tiče Kjerkegora, tog romantičara u filozofiji, on je svoje bombe postavio u same temelje Hegelove katedrale, braneći nerazumljivost ljudskog bića, za koje je nered često bolji od reda, i rat od mira, i greh od vrline, i razaranje od građenja. Ta čudna životinja ne može se proučavati u lancima silogizama. Ona je konitngentna, ona je apsurdna činjenica koju niko ne može objasniti.
Ova knjiga navukla je velike napade na mene, bila optužena za opskurantističku i reakcionarnu. U tim okolnostima, setio sam se Šopenhauerovog aformizma: Ima razdoblja u kojima je progres reakcionaran a reakcija progresivna. Mislim da je ova raskrsnica u istoriji upravo jedno od tih razdoblja.
U međuvremenu, mučili su me likovi iz podzemlja, javljali su mi se kao različiti i suprotstavljeni protagonisti koje je u fikcijama sa jedinstvenom strukturom bilo teško razdvojiti. I tako sam pisao delove knjiga koje sam potom spalio – Nemi izvor – koja je poticala još iz vremena Laboratorije Kiri; Čovek sa pticama, roman koji sam sačuvao, ne znam zašto, sa strukturom sličnom Tunelu: priču o nekom momku koga proganjaju najgore nedaće i koji jedne noći odluči da se ubije ako mu se Bog ne javi pre zore; i Neznančeve uspomene. Ateisti i religiozni likovi, anarhisti i konzervativci, samilosni i nemilosrdni, askete i pohotnici. Protivrečna fauna koja će se kasnije pojavljivati, na ovaj ili onaj način, u kasnijim romanima, mada sa iznenađujućim promenama. To me je izluđivalo, možda zato što sam tragao za nekakvim redom kakav u tom svetu nije vladao. I iz dubljeg razloga: zato što su to likovi iz fikcije, zato što imaju život na papiru i zato što ih je stvorio pisac, likovi nisu bez svoje slobode; naprotiv, ako će to biti živa bića, moraju biti slobodni, poput svakog ljudskog bića; inače bi se roman pretvorio u simulakrum. Pisac se pred nekim svojim likom, proisteklim iz podsvesti, oseća kao nemoćan gledalac pred telesnim bićem; može da vidi, pa čak i da predvidi njegove postupke, ali ih ne može izbeći. U njima ima nečega neumoljivog što se ne može sprečiti.
Što je čudo, što je ontološki začuđujuće, taj lik je zapravo produžetak autora, i sve se dešava kao da je jedan njegov deo samo svedok, nemoćni svedok onog drugog dela. Taj savršeno nerazumljiv problem pokušao sam da opišem u svom poslednjem romanu, Abadon, anđeo uništenja.
I tako, ukoliko je život sloboda unutar određene situacije, život lika u romanu dvostruko je slobodan, zato što autoru tajanstveno omogućava da proživi druge sudbine, što je možda temeljna činjenica koja ljude podstiče da pišu fikciju. U fikciji, kao i u snu, čovek može da živi druge živote i da ostvaruje čežnje koje njegova svest ili njegova podsvest beskrajno obuzdava. I nije retko, u takvim okolnostima, da se kod onoga ko je samilostan u normalnom životu u fikcijama pojave nemilosrdni likovi, pa čak i sadisti; ako je religiozan duh, pojavljuju se žestoki ateisti. Mislim da u tom fenomenu počiva katartička vrednost romana ili drame. Zahvaljujući onoj egzistencijalnoj dijalektici koja se razvija iz duše pisca, otelovljujući se u likovima koji se bore međusobno, a ponekad i unutar sebe, pojavljuje se duboka razlika između fikcije i filozofije, čak i u veoma čestom slučaju kada se u toj fikciji javljaju mnoge ideje, i čak preovlađuju u njoj. To je zato što filozofski sistem mora biti konstruisan u koherentnom obliku i bez protivrečnosti, a poetska misao romansijera ispoljava se u krivudavom, protivrečnom i dvosmislenom obliku: koje je, strogo uzevši, Servantesovo shvatanje sveta? Ono koje se pojavljuje u Don Kihotu ili ono koje mrmlja Sančo?
Koje su Servantesove ideje o vlasti, ljubavi, prijateljstvu ili proždrljivosti? Možemo biti sigurni da su i jedne i druge, da je ponekad mislio kao njegov konjušar materijalista i trezvenjak, a drugi put se prepuštao mahnitom idealizmu ludaka, kada mu se ne bi desilo da oba sistema mišljenja postoje u njemu istovremeno, u bolnoj i melanholičnoj borbi u samom njegovom srcu; tom srcu koje sažima svu veličinu i bedu čoveka. Dajem neke primere velikih pisaca zato što se kod njih u primernom obliku pokazuje nešto što se kod nas ostalih javlja mnogo klimavije, da se ne bi mislilo da je ta prividna nekoherentnost svojstvena samo našoj klimavosti.
To nas dovodi do problema ideja u vezi sa fikcijom, problema koji me je zaokupljao tokom celog mog književnog života. Spomenuo sam ranije nešto što se može nazvati „pesnička misao“ pisca. Ima dva trenutka u radu pisca: u prvom (i tu ne mislim temporalno, nego suštinski) on uranja u dubine bića, predaje se silama magije i sna, vraća se nazad preko teritorija koje ga vraćaju u detinjstvo i u nezapamćena vremena vrste, tamo gde vladaju osnovni nagoni života i smrti, gde seks, incest i oceubistvo pokreću njegove fantazme; tu umetnik nalazi velike teme svog stvaralaštva. Zatim, za razliku od sna, u kojem je mučno prinuđen da ostane u tim dvosmislenim i čudovišnim predelima, umetnik se vraća u svet svetlosti, i to je trenutak kada sve stvaraočeve sposobnosti obrađuju onaj materijal ne sposobnosti arhaičnog čoveka, nego ovog današnjeg, čitaoca knjiga, primaoca ideja, sa ideološkim predrasudama, sa političkim i društvenim stavom. To je trenutak kada će Dostojevski oceubica ustuknuti, delimično i dvosmisleno, i napraviti mesta za hrišćanina Dostojevskog, za mislioca koji će sa tim noćnim čudovištima pomešati teološke i političke ideje koje ga muče u glavi; to su dijalozi i misli koje nikada neće imati kristalnu jasnoću s kakvom se izlažu rasprave iz teologije ili filozofije, zato što ih izlažu i izobličavaju one iracionalne sile, sa snagom košmara, koje ne samo da podstiču nego i izobličavaju, koje iskazuju njihovi likovi i usmeravaju ih, i mada nikada u nekoj raspravi ne bi tvrdili da čovek pod određenim okolnostima ima pravo da ubije, kada se tako nešto čuje iz usta fanatičnog studenta sa bodežom u ruci, obuzetog gnevom i resantimanom pred starom zelenašicom, taj bodež, to držanje, to ludačko lice, ta nezdrava strast, taj đavolji sjaj u očima biće ono što uvek pravi razliku između obične teorijske postavke i stravične konkretne manifestacije. Čak i kada u nekom takvom delu ima celih stranica sa apstraktnim raspravama – setimo se onih koje smo čitali u razgovoru između Nafte i Setembrinija u Čarobnom bregu, ili poglavlja o Velikom Inkvizitoru – te ideje su uronjene u fikciju, tako da su neposredno ili posredno obojene i napregnute magijskom mišlju.
Upravo zbog te hibridnosti, „totalni roman“ dobija toliko značaj u ovo doba otuđenja čoveka, otuđenja izazvanog pre svega pozitivističkim mentalitetom, koji je prognao mito-poetičku misao da bi zadržao čisti razum, a taj stav pogoršava se usled tehničkog razvoja i naučnog kulta Predmeta, koji gazi i melje subjektivnost ljudskog bića. Zato sam, tokom života, sve više mislio da fikcija nudi stvarnu integraciju dezintegrisanom čoveku, barem u onim najsloženijim realizacijama, gde se pripovedanju činjenica pridružuju elementi koji su nekada bili rezervisani za mitologiju i za magiju; sa time fikcija našeg vremena skreće od čistog pripovedanja događaja ka onome što bi se možda moralo nazvati „metafizička poema“. To je teza koju su izložili još nemački romantičari, kada su u umetnosti videli vrhunsku sintezu duha, sintezu noći i dana.
Hoću da dodam još nešto o jednom drugačijem načinu na koji ideje žive u fikciji. Nema potrebe da se pojavljuju eksplicitno, kao u spomenutim romanima, nego mogu implicitno da se nađu u viziji sveta koju ima autor, po uronjenosti u kulturu čiju živu manifestaciju preovlađujućih ili buntovnih ideja o protivrečnim ostacima starih ideologija ili dubokih religija stvaralac daje. Ni Hotorn, ni Melvil, ni Fokner ne bi bili ono što jesu bez snažnog pečata protestantske religije, i pored toga što neki ponekad i nisu vernici ili pristalice; upravo taj pečat u njihovom duhu daje veličinu i transcendentnost njihovim romanima, koji zbog toga prevazilaze običnu priču; nedoumice oko dobra i zla, o sudbini i slobodi volje, koje religije stvaraju, ponovo dobijaju blještavu aktualnost kroz romaneskne likove koje su stvorili ti umetnici. Iz tih razloga, u svakom velikom romanu postoji neka Weltanschaaung, vidljiva ili imanentna. Kami nam s razlogom kaže da kod Balzaka, De Sada, Melvila, Stendala, Dostojevskog, Prusta, Kafke nalazimo sasvim specifične vizije sveta i egzistencije.
Međutim, za razliku od naučnika i filozofa, u njihovim delima ne dokazuje se ništa: samo se pokazuje određena stvarnost. I to ne bilo kakva stvarnost, nego stvarnost koju je umetnik izabrao i ojačao, sa njenim totalnim potencijama, tako da su ta stvorenja zapravo poruke, način na koji nam ti ljudi što pate za sve druge, koji sanjaju nešto što bi se moglo nazvati kolektivni san, saopštavaju neku istinu o nebu i paklu. Ne daju nam oni nekakav dokaz, ne šire propagandu neke partije ili neke Crkve: nude nam smisao postojanja. Njihove tvorevine, dakle, nisu namenjene moraliziranju, one nisu poučne, nije im cilj da još više uspavaju ljudsko biće, niti da ga smire u okrilju neke određene ideologije. To su, naprotiv, poeme, često užasavajuće, koje treba da probude iz paučinaste zbrke opštih mesta i konvencija ono biće koje, kako kaže Džon Don, korača kao mesečar od kolevke do groba.
Ernesto Sabato
1986.
