Seviljski zavodnik i kameni gost ( El burlador de Sevilla y convidado de piedra) je pozorišni komad jednog od najpoznatijih pisaca Zlatnog veka španske književnosti Tirsa de Moline. Ovaj komad, kao i celokupno stvaralaštvo ovog poznatog dramaturga pipadaju epohi baroka, koja se formira u Španiji u XVII veku, dobu političke dekadencije i verskih sukoba.
Tirso de Molina je tipičan dramski pisac Zlatnog veka španske književnosti. Kao i svi ostali dramaturzi XVII veka, i Tirso je sledio principe nove komedije Lopea de Vege izložene delu Nova umetnost pisanja komedija Arte nuevo de hacer comedias), objavljene 1609. godine. Seviljski zavodnik i kameni gost smatra se vrhuncem njegovog stvaralaštva i njegova filozofija se veoma razlikuje od kasnijih dela koja su za glavni lik imala Don Huanaa. Tirso de Molina je u ovom pozorišnom komadu pre svega izložio teološke teze vezane za veliki problem koji je mučio Španiju Zlatnoga doba — problem čovekove slobodne volje i Božije blagodati. Pokušavajući da u jednom smelom liku personalizuje sukob moralnih i društvenih načela, Tirso de Molina je u ovom komadu stvorio i uobličio mit o don Huanu, ili don Žuanu, kako će kasnije ovaj lik postati poznat zahvaljujući Molijeru i njegovom Don Žuanu.
Teme, motivi, simbolika, ključne reči i teološke implikacije
Sam naslov ovog dela, Seviljski zavodnik i kameni gost, čitaocu odmah sugeriše glavne motive – motiv zavodnika (uz njegovo poreklo), dok motiv kamenog gosta verovatno predstavlja nepoznanicu i budi maglovite asocijacije današnjem čitaocu. Ipak, za onu publiku za koju je komedija pisana, motiv kamenog gosta bio je i te kako poznat jer potiče iz španske usmene tradicije. Upravo ova dva glavna motiva čine dve velike tematske celine ovog dela – prvi se kroz epizode zavođenja Isabele, Tisbee, Ane i Aminte proteže do treće scene trećeg čina, a drugi, susret Don Huana sa kamenom statuom Don Gonsala od Uljoe i kazna, kroz poslednje četiri scene trećeg čina. Ne zna se sa sigurnošću zašto je Tirso de Molina motiv iz narodne tradicije izabrao za kulminaciju svog dela. Jedna je pretpostavka da je u njemu pronašao odgovarajuće rešenje za rasplet upravo zbog toga što je auditorijumu bio poznat motiv kamenog gosta, a samim tim i dvostrukog poziva na večeru, pa su tako mogli lako da ga prihvate kao razrešenje. Druga mogućnost je da je pisac krenuo od legende koju je želeo da pretoči u dramski oblik, a da je prvi deo o zavođenju napisao kao uvod i njime motivisao kaznu koja Don Huana stiže u obliku kamene statue i pakla.
Tirso de Molina je bio sveštenik i istinski katolik, te je ovo delo pre svega imalo i neizostavnu moralističku i didaktičku notu. Njime je pisac želeo da ukaže na neminovnost Božje kazne svima onima koji se ne vladaju po njegovim načelima, što je i tema ove drame. Neobično je to što je Tirsov junak zapravo vernik, i to je prva stvar koja ovog junaka razlikuje od svih kasnijih likova Don Huana koji su nastali iz njega. Don Huan Tenorio je raspusnik koji veruje u Božju pravdu, ali vreme pokajanja odlaže za starost, odnosno sam trenutak smrti. To se vidi iz reči koje on, poput refrena ili mota, ponavlja na nekoliko ključnih mesta u drami, kada mu savetuju da se pokaje: Dug rok daješ za plaćanje (Tan largo me lo fiáis – stih koji je sastavni deo poslovica: si a ese tiempo lo fiáis, echáme otra vara más; si tan largo me lo fiáis, dad aca lo que os queda, sa značenjem: o tom potom, lako ćemo). Uljuljkan je osećajem sigurnosti jer njegov stric, a tako i on sam, uživa zaštitu kralja, pa je oslobođen direktne i brze kazne i posledica. Božju kaznu misli da će zaobići pokajanjem u poslednjem trenutku. Zato kroz njega Tirso kritikuje izopačeni koncept pokajanja koje počiva samo na reči, a ne i nameri. Takvim svojim motom Don Huan je okarakterisan kao loš hrišćanin i zbog toga što se ne ponaša u skladu sa verskim doktrinama, kakva je uverenost da je smrt iznenadna i da čovek na nju uvek mora biti spreman. On je i otelotvorenje greha i zla, gotovo poistovećen sa satanom (uvek zavodi noću, obavijen senkama i maskiran, čak se i njegovo nesmetano ispunjavanje svih težnji može shvatiti i kao kazna zavedenim ženama zbog njihovih greha, opet nalik đavolu koji je na Zemlji jer po Božijoj volji tamo sprovodi pravdu). Tirso takođe naglašava i koncept slobodne volje – Don Huan svaku žrtvu zavodi uz njen konačan pristanak, a i u katoličkoj doktrini đavo može uticati na čoveka jedino ako mu ovaj to i dopusti. Takođe, satani se ne može uspešno suprotstaviti niko osim Boga, pa tako i ovom zavodniku gotovo da nijedna žena ne može odoleti, a kazniti ga može jedino Bog i to kroz kamenu statuu. Lik Don Huana je vešto izgrađen od kontrasta i protivrečnosti, pa i kod čitalaca takve reakcije izaziva, u isto vreme odbija i privlači. Zarazna je njegova užasna dinamičnost i smela volja, na prvi pogled on deluje kao jedini koji prkosi društvenim i moralnim normama, kao jedini nosilac pobune. Međutim, i aristokratija krši moralna i društvena načela, ali, za razliku od Don Huana, to skriva pod maskom časti. Zato je još jedna tema ovog Tirsovog dela kritika i sveukupnog društva onog vremena, okovanog nemoralom.
U ovom delu se uočava i više različitih primera vizuelnog i auditivnog simbolizma kojima se Tirso obilato koristi. Scene u kojima su kralj i Don Dijego, ličnosti kojima je Don Huan podređen, svetle su i tako u kontrastu sa prizorima gde je protagonista Don Huan, koji je uvek obavijen mračnim, mističnim i nemirom. Tako i, u određenim scenama, muzika boji doživljaj čitalaca i čini ga potpunijim gradeći ironičan ton (kada markiz od la Mote peva pesmu Ani dok je Don Huan zavodi), ili upotpunjujući seosku atmosferu (Aminta i Batrisio koji pripremaju venčanje).
Istina o poreklu mita o don Žuanu
Poreklo
Lik don Huana, kao što je već spomenuto, stvorio je Tirso de Molina (Tirso de Molina) u XVII veku (1630) u poznatom delu “Seviljski zavodnik i kameni gost” (El burlador de Sevilla y convidado de piedra). Ponovo je uveden u književnost u XIX veku kao glavni junak Soriljinog dela (José Zorilla) “Don Huan Tenorio” (Don Juan Tenorio). Po mišljenju nekih kritičara, ovaj lik je, zapravo, već postojao u književnosti ranije, i to u delu Tan largo me lo fiáis koje se pripisuje Andresu de Klaramonteu (Andrés de Claramonte).
U svakom slučaju, samo stvaranje ovog lika veoma je uticalo na celokupnu evropsku kulturu, jer je mnogim evropskim umetnicima don Huan poslužio kao inspirativni model za stvaranje novih dela. Tako je, na primer, nastala Mocartova poznata opera El don Giovanni ili Štrausova simfonička poema, kao i Molijerov ili Lord Bajronov don Huan. Ovaj autentičan španski junak uspeo je da nađe svoje mesto u moru likova evropskog kulturnog stvaralaštva i ostavi snažan uticaj koji je trajao vekovima.
Sa sigurnošću možemo tvrditi da je don Huan, zavodnik, postojao u svesti španskog naroda mnogo pre nego što je stvoren kao junak u književnom delu. Lik don Huana predstavlja metaforu za kršenje svih ustaljenih normi, kako moralnih, tako i socijalnih. Za njega čast i pravednost kao ljudske vrline ne postoje, život shvata olako, kao igru, zabavu i uživanje. Kada govorimo o oba dela, važno je napomenuti da postoje pojedine razlike u osobinama likova, strukturi dela i načinu na koji su dela pisana i završena.
Razlike između Molininog i Soriljinog Don Huana
Kao što je već napomenuto, razlike postoje, a one imaju posebnu važnost zbog same završnice kako jednog, tako i drugog dela. Na prvom mestu, Molinin don Huan ne piše pisma, piše ih njegov sluga, dok je Soriljin don Huan veoma vičan u pisanju. Takođe, Molinin junak se koristi obećanjima o braku uz pomoć kojih uspeva da dostigne svoje ciljeve, odnosno da zavede mnoge žene, dok Soriljin to ne radi. Veoma se razlikuju i načini na koje je religija predstavljena. U baroknom delu glavni cilj je bio dočarati snagu i autoritet božanskog suda od kojeg niko ne može pobeći, kao i strahopoštovanje Božijih ‘podanika’. Bio je bitan uzoran i moralan način ponašanja. U romantičarskom delu, religija i sam Bog prikazani su na nešto drugačiji način. Bog je bio taj koji je bio blag i uvek spreman da oprosti, čak i najveće grehe, ali samo u slučaju istinskog pokajanja. Samo ponašanje don Huana na početku oba dela ima dosta sličnosti: predstavljeni su kao lukavi laskavci i zavodnici koji samo traže uživanje.
Velika i najbitnija razlika u samim strukturama likova je ta što se Soriljin junak menja i poklekne pred ljubavi prema Ines, ženi koja ga je spasila paklenih muka koje su, s druge strane, sačekale junaka baroknog dela. Kao što je već spomenuto, Molinino delo je barokno, a Soriljino romantičarsko. Samim tim, normalno je da se likovi, pitanja religije i pogledi na život razlikuju. Likovi u baroku su veoma kompleksni, ponekad i kontradiktorni, javljaju se razne ekstremne tendencije ljudskih bića, koje se slikovito objašnjavaju, kao što su, u slučaju don Huana, nezainteresovanost za religiju i obmanjivanje žena. Primećujemo da je u baroknom delu jedna od glavnih tema pravednost. Bog kažnjava don Huana za sva ismevanja i nepravde koje je počinio, pogotovo za najveći greh od svih- ismevanje upokojenih. S druge strane, u romantičarskom delu kao glavna tema se provlači spas don Huanove duše uz pomoć ljubavi koja mu se desila.
Značenje u savremenom jeziku
Istorijsko poreklo don Huana biva zanemareno pri prenosu ove “sintagme” u savremeni jezik. Danas, biti jedan “don Žuan” ili se ponašati “donžuanovski” predstavlja laskanje, najlepši kompliment koji možete uputiti jednom pravom muškarcu (macho). Ako muškarac ima tu osobinu, prvenstveno treba shvatiti da je jedna od njegovih glavnih okupacija zavođenje žena koje padaju ničice pred njihovim “veštinama”.
Šta je današnjem čoveku ostalo od don Huana ili, više poznatog- don Žuana? Par stihova poznatih širom sveta i ta osnovna ideja o čoveku koji je sposoban da zavede svaku zenu, uključujući i kaluđericu. Šta je dovelo do toga da se jedan tako kompleksan književni lik pun kontradikcija toliko uprosti i ostane upamćen samo kao običan frazem: biti don Žuan?!
