Art

Isto je ionako svuda gdje se okrenem, poneka suza, poneka zastava, osmjeh (Četrdeset sedma priča)

photo-bilbao-mother-spider-by-elizabeth-padilla-paysage0

30.Jul 2009.

San Mamés Stadium, Bilbao
Referee: Costas Kapitanis (Cyprus)

 Atletik Bilbao (Španija) – Young Boys (Švajcarska)

                       0                                      1

Doumbia  23′

Fernando Orbaiz je bio lud za fudbalom. Njegovog sina fudbal uopšte nije interesovao. Fernando Orbaiz je na zidu držao uokvirenu fotografiju – on, tada desetogodišnjak, sa čuvenim napadačima – Zarra, Panizo i Augustin Ganza nakon osvajanja Kupa Generalisimusa, 1950 godine. Njegov sin je preko telefona, Fernando je sasvim slučajno čuo, rekao:

  • Ma daj, on je potpuno lud, bilo ko od mojih prijatelja da dođe u kuću, on tu fotografiju pokazuje kao da je slika sveca, kao da je oltar pa se, Bože moj, moli pred njim,  a možda se i moli noću, ko zna, dođe mi da spalim tu fotografiju.

Fernando Orbaiz se razočaran tog dana vraćao sa utakmice, njegov tim je izgubio sa 1:0 od kluba iz Švajcarske i to je bilo veliko iznenađenje. Čak su šutirali i penal, i njihov golman je odbranio! Prijatelj sa kojim šeta već dvadeset godina, dvadeset godina ide sa njim na utakmice i dvadeset godina ga nervira svojim pričama, kaže:

  • Sve je to namješteno. Ko zna koliko su kladionice uzele, jesi li vidio kvote na dvojku. Strašno. Onako da igraju. Neko uzima ogromne pare a ti se nerviraš.

  • Ja ne znam zašto ti uopšte ideš da gledaš fudbal – Fernando Orbaiz je zastao, pogledao prijatelja i rekao:

  • Evo, sad sam pomislio da možda ideš samo da bi mene nervirao ovako pri povratku. Svaki put to radiš! Dvadeset godina! Zar nemaš pametnijeg posla? Nemoj više sa mnom da ideš, idem sam. – Fernando Orbaiz je pošao, a njegov prijatelj se nije pomjerio. I Fernando nije čuo da je promrmljao jednu psovku.

Carlos Orbaiz je bio nervozan dok je u lokalu čekao kraj utakmice. Kada se završila tip koga je čekao je došao.

  • Vidi se da si nervozan. Moraš biti mirniji.
  • Ma, nije ispalo kako treba.
  • Kako misliš, sve je dobro ispalo.
  • Mi sa tom eksplozijom nemamo ništa.
  • Kako? Ne mogu da vjerujem!
  • Da! Policija laže. Podmetnuli su nam. Uopšte nijesmo imali tu metu. Nekako su nas provalili i sigurno nas traže.
  • Ja večeras krećem za Francusku. Hoćeš li sa mnom?
  • Možda odmah da krenemo.
  • Moram do kuće. Moram starom nešto da kažem. Da nešto izmislim.
  • Zvaćeš ga.
  • Moram otići do kuće i onda dolazim.
  • Javiću ti gdje…Ako bude nekih problema znaš šta da kažeš? Znaš lozinku
  • Opet smo izgubili.
  • Tako je. Opet smo izgubili.

Carlos Orbaiz je iskapio pivo i izašao iz lokala.

Joseba Urzaiz je sjedio u automobilu. Nije mogao da bude miran.
– Predlažem da uđemo u stan i da ga tamo čekamo.
– Bolje je ovdje da ga čekamo, gore je stari, može mu dati neki znak, možda je i on umiješan.
– E baš je tip od sedamdeset godina umiješan u terorizam.
– E pa sve je moguće! Trebalo bi to da znaš.

Joseba Urzaiz je sjedio u automobilu i nervirao se. Ako momak ne dođe ili ako ih pri dolasku provali, cijela ideja lažne bombe će pasti u vodu. Ništa neće učiniti.

Vrijeme je prolazilo, utakmica se završavala.

Radio spiker je uzbuđeno razgovarao sa trenerom koji je obećao da se na gostovanju neće predati.
– Idem do zgrade – rekao je Joseba Urzaiz kolegi, idem na stepenište, da ga čekam, ne mogu više ovdje da sjedim.
– Ćuti – rekao mu je kolega – čuje se nešto.

Prislušne uređaje su stavili još prije desetak dana i sada je telefon zvonio.
– Halo – javio se starac.
– Zdravo – rekao je njegov sin.
– Opet smo izgubili – rekao je starac.

Sin je spustio slušalicu.

Joseba Urzaiz je izašao iz automobila i pomislio da ima najgluplji posao na svijetu.

Pojma nemaju ljudi koji hodaju te večeri Bilbaom da će njihov tim proći u narednu rundu iako će u Švajcarskoj imati ludu sreću. I da će proći  dalje i grupnu fazu, sve do šesnaestine finala. Ah, kada bi znali šta bi se to pa epohalno desilo, da li bi se onda svađali, da li bi onda plakali, da li bi kršili ruke? Ne znam šta bi se dešavalo da znaju, isto je ionako svuda gdje se okrenem, poneka suza, poneka zastava, osmjeh. Bilbao je ove večeri lijep, sviđa mi se, mogao bih da ostanem ovdje do kraja vremena, a evo opet mi se dešava da kažem nešto i da se odmah pokajem i posprdam sa tim što sam rekao, jer kakav kraj vremena, kako vrijeme može imati kraj? Svejedno, opet bih lagao kao i do sada, do samog kraja, pa eto, nečega. Otišao sam do mora, do Agorte, do plaže Arrigunaga. Gledao kako se boje u sumrak mijenjaju. Pomislio na muškarce i žene, širom svijeta, koji upravo sada, u nekim podrumima, stanovima, pripremaju bombe, koje će eksplodirati i ubiti. Jednu ženu će ubiti, koja je baš u tom trenutku, sekund prije eksplozije, pomislila kako je, napokon, svoj život dovela u red.

Iz knjige 52 kratke priče o evropskom fudbalu

 

 

Ostavite komentar: