Anatomija Fenomena

Knjiga koja je skoro postala čovek [Tema: Niče]

nietzsche-smaller

Tekst preuzet iz časopisa Gradac 152-153 (2004.)

Priređivač: Novica Milić

195.

Po Grcima. – Saznanje danas veoma ometa to što su sve reči stogodišnjim preterivanjem osećanja postale maglovite i naduvane. Višem stepenu kulture koji se stavlja pod vlast (mada ne i pod tiraniju) saznanja potrebni su veliko trežnjenje osećanja i snažna koncentracija svih reči, u čemu su prednjačili Grci u doba Demostena. Sve moderne spise odlikuje preteranost; i čak i kada su jednostavno napisani, reči u njima se još uvek osećaju previše ekscentrično. Stroga razmišljanja, prodornost, hladnoća, jednostavnost, koje čak namerno idu do granice, uopšte uzdržanost osećanja i ćutljivost – to bi samo moglo da pomogne. – Uostalom, taj hladni način pisanja i osećanja je, kao suprotnost, veoma primamljiv: i u tome svakako leži jedna nova opasnost. Jer oštra hladnoća je podjednako dobro podsticajno sredstvo kao i visoki stepen toplote.

196.

Dobar pripovedač – rđav tumač. – Kod dobrih pripovedača, divljenja dostojna psihološka sigurnost i konsekventnost – ukoliko ova može da nastupi u delovanju njihovih likova – često stoji u skoro smešnoj opreci sa neuvežbanošću njihovog psihološkog mišljenja: tako da se njihova kultura u jednom trenutku čini isto tako izvanrednom, dok u sledećem kao da žalosno pada. Prečesto se dešava da oni svoje junake i njihovo delanje očevidno pogrešno tumače – tu nema sumnje, toliko stvar zvuči neverovatno. Možda je najveći pijanista samo malo razmišljao o tehničkim uslovima i specijalnim vrlinama, manama, korisnosti i mogućnosti obrazovanja svakoga prsta (daktilska etika) – i već čini grube greške kada govori o takvim stvarima.

197.

Spisi poznanika i njihovo čitanje. – Mi dvostruko čitamo spise poznanika (prijatelja i neprijatelja), utoliko što naše znanje neprestano šapuće: „to je od njega, oznaka njegovog unutrašnjeg bića, njegovih doživljaja, njegovog dara“ , a opet jedna druga vrsta saznanja pri tom nastoji da utvrdi šta je po sebi doprinos dela, koju ocenu ono zaslužuje uopšte, nezavisno od onoga ko ga je sačinio, kakvo bogaćenje znanja donosi sa sobom. Oba ta načina čitanja i procenjivanja uzajamno se, kao što se po sebi razume, ometaju. I provođenje vremena sa nekim prijateljem će uroditi dobrim plodovima saznanja tek kada obojica misle samo još na samu stvar, i zaboravljaju da su prijatelji.

198.

Ritmička žrtva. – Dobri pisci menjaju ritam mnogih perioda samo zato što običnim čitaocima ne priznaju sposobnost da pojme takt koji su sledili periodi u njihovoj prvoj verziji: zato im olakšavaju time što daju prednost poznatijim ritmovima. – Taj obzir prema ritmičkoj nesposobnosti današnjih čitalaca je izmamio već mnoge uzdahe, jer je već ispao nalik žrtvi. – Nije li slično i sa dobrim muzičarima?

199.

Nepotpuno kao umetnički poticaj. – Ono nepotpuno je često delotvornije nego potpunost, posebno u pohvalnom govoru: za njegove ciljeve koristi se upravo podsticajna nepotpunost kao iracionalni element koji fantaziji slušalaca dočarava more i nalik na maglu skriva suprotnu obalu, dakle ograničenost predmeta koji se hvali. Kada pominjemo poznate zasluge nekog čoveka i pritom smo podrobni i široki, uvek dolazimo do podozrenja da su to jedine zasluge. Onaj ko potpuno hvali postavlja se iznad hvaljenog, izgleda da ga nadmašuje. Stoga potpunost deluje oslabljujuće.

200.

Obazrivost u pisanju i učenju. – Onaj ko je pisao i u sebi oseća strast pisanja, skoro iz svega što radi i doživljava uči samo još ono što je pismeno saopštivo.

On više ne misli na sebe, nego na pisca i njegovu publiku; on hoće uvid, ali ne za sopstvenu upotrebu. Onaj ko je učitelj većinom je nesposoban da radi nešto svoje za svoje sopstveno dobro, on uvek misli na dobro svojih učenika i svako saznanje ga raduje samo onoliko koliko može da ih njemu nauči. On se na kraju posmatra kao prolaz ka znanju, i uopšte kao sredstvo, tako da je izgubio ozbiljnost za sebe.

201.

Nužnost loših pisaca. – Uvek moraju postojati loši pisci, jer oni odgovaraju ukusu nerazvijenih, nezrelih starosnih klasa; ove imaju zahteve isto kao i zrelije. Kada bi čovekov život bio duži, onda bi broj sazrelih individua nadmašio ili bi barem bio jednako velik kao broj nezrelih; ali mnogi umiru isuviše mladi, što znači da uvek ima mnogo više nerazvijenih intelekata sa lošim ukusom. Ovi osim toga žude, sa velikim žarom mladosti, za zadovoljenjem svojih zahteva, i iznuđuju sebi loše autore.

202.

Predaleko i preblizu. – Čitalac i autor se često ne razumeju zato što autor isuviše dobro poznaje svoju temu i nalazi je gotovo dosadnom, tako da se oslobađa primera koje zna na stotine; ali čitaocu je stvar strana i on lako nalazi da je slabo utemeljena ako mu budu uskraćeni primeri.

203.

Iščezlo pripremanje za umetnost. – U svemu što je činila gimnazija, najvrednije je bilo vežbanje u latinskom stilu: to je bilo zapravo vežbanje umetnosti, dok svi ostali poslovi imaju za cilj samo znanje. Davati vrednost nemačkom sastavu je varvarizam, jer mi nemamo uzoran, na javnoj rečitosti izrastao nemački stil; ali, ako se hoće da se pomoću nemačkog stila podupre vežba u mišljenju, sigurno je onda bolje ako se u prvi mah pri tom uopšte odvrati pažnja od stila, ako se, dakle, podele vežba u miljenju i vežba u prikazivanju. Ova poslednja bi trebalo da se odnosi na mnogostruki sastav nekog datog sadržaja, a ne na samostalno pronalaženje sadržaja. Puko predstavljanje pri datom sadržaju bilo je zadatak latinskog stila, za koji su stari učitelji posedovali već odavno iščezlu prefinjenost sluha. Onaj ko je u staro vreme naučio da dobro piše na nekom modernom jeziku zahvaljivao je to toj vežbi (sada smo prisiljeni da se u školi okrenemo starijim Francuzima); ali, još i više: on je sticao pojam o uzvišenosti i teškoći forme i bio je uopšte na jedino ispravan način pripremljen za umetnost – kroz praksu.

204.

Tamno i presvetlo jedno pored drugog. – Pisci koji u opštim crtama ne umeju da svoje misli daju jasno, u pojedinostima će biti posebno skloni najjačim, najpreteranijim oznakama i superlativima: time nastaje dejstvo svetla kao kod sjaktanja buktinje na zamršenim šumskim  putevima.

205.

Spisateljsko slikarstvo. – Jedan značajan predmet će se na najbolji način prikazati ako se, kao što čini hemičar, boje za sliku uzmu iz samog predmeta i onda se upotrebe kao što čini umetnik: tako da se pusti da crtež izraste iz granica i prelaza boja. Tako slika dobija nešto od zanosnog prirodnog elementa, što sam predmet čini značajnim.

206.

Knjige koje uče da plešu. – Postoje pisci koji time što nemoguće prikazuju kao moguće i o moralnom i genijalnom govore kao da su oboje samo raspoloženja, samo nešto proizvoljno, proizvode osećanje neobuzdane slobode, kao kada bi se čovek podizao na vrhove prstiju i plesao samo iz unutrašnjeg zadovoljstva.

207.

Misli nedovedene do kraja. – Isto kao što vrednost po sebi ne poseduje samo muževno doba, već i mladost i detinjstvo, koji se ne mogu posmatrati samo kao prolazi i mostovi, tako i misli koje nisu dovedene do kraja poseduju svoju vrednost. Zato ne moramo da mučimo nekog pesnika suptilnim izlaganjem i možemo da se zadovoljimo nesigurnošću njegovog horizonta, kao da je još otvoren put ka većem broju misli. Stojimo na pragu; čekamo kao prilikom iskopavanja nekog blaga: to je kao da upravo treba da bude učinjeno srećno otkriće nekog dubokog smisla. Pesnik uzima nešto od sreće mislioca prilikom nalaženja neke glavne misli i čini nas time požudnim ako da hrlimo za tim; ali ono lebdi nad našim glavama i pokazuje najlepša šare a krila – i ipak nam izmiče.

Knjiga koja je skoro postala čovek. – Svakog pisca iznova iznenađuje kako knjiga, čim ga se oslobodila, nastavlja da za sebe živi sopstveni život; on se oseća kao deo nekog insekta koji bi bio odvojen i zatim nastavio dalje svoj sopstveni put.

Možda ju je skoro sasvim zaboravio, možda se uzdiže iznad uvida koji su u nju položeni, možda je sam više ne razume i izgubio je ona krila na kojima je leteo kad je izmišljao tu knjigu; za to vreme ona traži svog čitaoca, raspaljuje život, usrećuje, straši, stvara nova dela, postaje duša namera i delanja – ukratko: živi kao biće obdareno duhom i dušom a ipak nije čovek. – Najsrećniji zgoditak je izvukao autor koji, kao stariji čovek, može da kaže da sve što je u njemu bilo od misli i osećanja koja tvore život, osnažuju, uzdižu i razjašnjavaju, nastavlja da živi u njegovim spisima i da on sam predstavlja još samo sivi pepeo, dok je vatra spašena i preneta dalje. – Pomislimo sada čak da svako delanje nekog čoveka, ne samo knjiga, na ma koji način postaje povod za druga delanja, odluke, misli, da je sve što se dešava nerazrešivo čvrsto povezano sa svim što se dogodilo – onda spoznajemo istinsku besmrtnost koja postoji, besmrtnost kretanja: ono što je jednom pokrenuto uključeno je i ovekovečeno u ukupnoj vezi svega postojećeg, kao insekt u ćilibaru.

Fridrih Niče

Nastaviće se

Ostavite komentar: