Druga sutra:
Pogrešno znanje je pogrešno poimanje koje ne odgovara stvarima kakve jesu.
Još neke definicije će pomoći razumevanju definicije viparyaye – neispravnog znanja.
Pogrešno znanje je netačno shvatanje nečega što ne odgovara stvari kakva ona jeste. Svi mi imamo veliko breme pogrešnog znanja jer pre nego što se susretnemo s činjenicom, mi već imamo predubeđenja.
Ako ste hindus i neko vam je predstavljen, i rečeno vam je da je on musliman, odmah imate pogrešno gledište da taj čovek mora biti nepodesan. Ako ste hrišćanin i neko vam je predstavljen kao Jevrejin, nećete pokušavati da zaista upoznate tog čoveka; nećete ulaziti u tog određenog čoveka. Rekavši vam da je “Jevrejin”, vaša predrasuda je ušla unutra; već znate tog čoveka. Sada nije potrebno upoznavati ga, znate koji je to tip čoveka – Jevrejin.
Imate predubeđenja, pristrasan um, a taj pristrasan um vam daje pogrešno znanje.
Jevreji nisu loši. Niti su svi hrišćani dobri, niti su svi muslimani loši. Niti su svi hindusi dobri.
Zaista, dobrota i rđavost ne pripadaju nijednoj rasi, to pripada osobama, individuama. Može biti loših muslimana, loših hindusa; dobrih muslimana, dobrih hindusa. Dobrota i rđavost ne pripadaju nijednoj naciji, nijednoj rasi, nijednoj kulturi, to pripada pojedincima, ličnostima.
Ali teško je suočiti se s osobom bez ikakve predrasude. A samo tada ćete imati ispravan uvid.
Jednom se to meni dogodilo. Putovao sam. Ušao sam u moj kupe. Mnogi ljudi su došli da me isprate, pa je osoba koja se sedela u kupeu, drugi putnik, odmah dotakla moja stopala i rekla: “Vi mora da ste veliki svetac. Toliko mnogo ljudi je došlo da vas isprati!”
Onda sam rekao tom čoveku: “Ja sam musliman. Možda sam veliki svetac, ali sam
musliman.” On je bio šokiran! Dodirnuo je muslimanu stopala, a bio je Brahmin! Počeo je da se znoji, bio je nervozan. Pogledao me je ponovo i rekao: “Ne, vi se šalite.” Samo da bi utešio sebe rekao je: “Vi se šalite.” “Ne šalim se. Zašto bih se šalio? Morali ste da se raspitate pre nego što ste dotakli moja stopala!”
Onda smo bili zajedno u kupeu. Često me je posmatrao i uzdisao duboko. Razmišljao je verovatno da ode i da se okupa. Ali nije se sukobljavao sa mnom. Ja sam tu, a on se bavio s konceptom “muslimana”, on je bio Brahmin, postao je nečist dodirujući me.
Niko se ne sukobljava sa stvarima, osobama, kakve one jesu. Vi imate predrasude.
Ove predrasude stvaraju viparyayu; ove predrasude stvaraju pogrešno znanje. Šta god da mislite, ako niste neposredno došli do činjenica to će biti pogrešno. Ne unosite svoju prošlost, ne unosite svoje predrasude. Odložite na stranu svoj um i suočite se s činjenicom. Samo vidite ma šta da gledate. Nemojte projektovati svoje zamisli.
Stalno projektujemo zamisli. Naš um je potpuno ispunjen i fiksiran od samog detinjstva. Sve nam je dato na gotovo, a kroz to unapred dato znanje čitav naš život postaje jedna iluzija. Nikada ne susrećete stvarnu osobu, nikada ne vidite pravi cvet. Čim čujete: “Ovo je ruža” vi mehanički kažete: “Divno”. Niste osetili lepotu; niste saznali lepotu; niste dodirnuli cvet. Ali, “Ruža je lepa” je samo u vašem umu; onog momenta kada čujete “ruža”, um projektuje misao na nju i kaže: “Lepa je!”
Možete verovati da ste stekli osećanje da je ruža lepa, ali to nije tako. To je lažno. Samo pogledajte. Zbog toga deca dolaze do stvari mnogo dublje nego odrasli ljudi – jer ona ne znaju imena. Ona još nisu pristrasna. Ako je ruža lepa, onda će samo ona biti lepa; sve ruže nisu lepe. Deca prilaze bliže stvarima, njihove oči su čiste i neiskusne. Ona vide stvari kakve jesu jer ne znaju kako da projektuju misli.
Ali mi smo uvek u žurbi da ih učinimo odraslim, da ih učinimo punoletnim. Punimo njihov um sa znanjem, informacijama. Ovo je jedno od najvećih nedavnih otkrića psihologa, da kada deca krenu u školu ona su inteligentnija nego kada napuste univerzitet. Poslednja otkrića to dokazuju. U prvi razred, kada deca uđu, ona su više inteligentna. Imaće manje i manje inteligencije kako rastu u znanju.
Vremenom kada postanu diplomci, magistri i doktori, oni su dokrajčeni. Kada se vrate sa doktorskom diplomom, ostavili su svoju inteligenciju negde na univerzitetu. Oni su mrtvi, ispunjeni znanjem, pretrpani znanjem, ali to znanje je lažno – predubeđenja o svemu. Sada ne mogu osećati stvari direktno, ne mogu osećati žive osobe direktno, ne mogu živeti direktno, sve je postalo verbalno, rečito. To sada nije realno; to je postalo mentalno.
Pogrešno znanje je lažna koncepcija, koja ne odgovara stvarima kakve jesu.
Stavite na stranu svoje predrasude, znanje, koncepcije, preformulisane informacije, I gledajte čistim pogledom, nevino, postanite opet dete. A to treba da se radi svakog trenutka, jer svakog trenutka vi ih sakupljate.
Jedan od najstarijih joga aforizama je: umri svakog trenutka tako da možeš biti rođen svakog trenutka. Umri svakog trena za prošlost, odbaci svu prašinu koju si sakupio, i posmatraj iznova. Međutim, ovo treba da se čini neprekidno, jer sledećeg momenta prašina se ponovo nakupila.
Nan-in je bio u potrazi za Zen učiteljem kada je bio tragalac. Živeo je sa svojim učiteljem mnogo godina, a onda je učitelj rekao: “Sve je u redu. Skoro si postigao.” Ali je kazao: “skoro”, pa je Nan-in pitao: “Šta vam to znači?” učitelj je odgovorio: “Moraću da te pošaljem na nekoliko dana kod drugog učitelja. To će ti dati poslednji završni čin.”
Nan-in je bio veoma uzbuđen. Rekao je: “Pošaljite me odmah!” Dato mu je pismo. A on je bio tako uzbuđen, mislio je da je poslat kod nekoga ko je veći učitelj nego što njegov sopstveni. Ali kada je stigao do tog čoveka, on nije bio niko, samo čuvar jedne krčme, vratar jedne gostionice.
Osećao je veliko razočarenje pa je pomislio, “Ovo mora biti neka vrsta šale. Ovaj čovek će biti moj poslednji učitelj? On će mi dati završni dodir?” Ali pošto je već došao, pomislio je: “Bolje da ostanem ovde nekoliko dana, barem da se odmorim, onda ću se vratiti natrag. Ovo je bilo dugačko putovanje.” Tako je rekao čuvaru: “Moj učitelj mi je dao ovo pismo.”
Onda je čuvar krčme rekao: “Ali ja ne mogu da čitam, tako da možeš zadržati tvoje pismo, ono nije potrebno. A ti možeš biti ovde.” Nan-in je rekao: “Ali ja sam poslat da naučim nešto od tebe.”
Čuvar krčme je rekao: “Ja sam samo jedan čuvar, nisam majstor, nisam učitelj. Možda je došlo do nekog nesporazuma. Možda ste došli kod pogrešne osobe. Ja sam čuvar, ne mogu podučavati, ne znam ništa. Inače kad si već došao, možeš samo da me posmatraš. To može da bude korisno. Odmaraj se i posmatraj.”
Međutim nije bilo ničega da se posmatra. Ujutru bi otvorio vrata krčme. Gosti bi došli a on bi čistio njihove stvari – lonce, potrepštine i sve – i služio bi ih. Noću opet, kada bi svi otišli, a gosti otišli da spavaju u svojim krevetima, on bi opet čistio stvari, lonce, potrepštine, sve. I ujutru opet isto.
Ali trećeg dana Nan-inu je bilo dosadno. Rekao je: “Nema šta da se posmatra. Stalno čistiš potrepštine, stalno obavljaš uobičajene poslove, tako da moram otići.” Čuvar se smejao, ali nije rekao ništa.
Nan-in se vratio natrag, mnogo je bio ljut na svog majstora pa je rekao: “Zašto, zašto ste me poslali na tako daleko putovanje, bilo je mučno, a taj čovek je samo čuvar? Nije me naučio ničemu, jednostavno je rekao: ‘Posmatraj’, a nije imalo šta da se posmatra.”
Tada je majstor rekao: “Ipak, bio si tamo tri-četiri dana. Čak i ako nije imalo šta da se posmatra, mora da si posmatrao. Šta si radio?” On je odgovorio: “Posmatrao sam. Noću bi čistio upotrebljene lonce, stavljao je sve tamo, a ujutru je ponovo čistio.”
Majstor je rekao: “To je učenje! To je ono zbog čega si bio poslat! On je čistio te lonce noću, ali ujutru je opet čistio te čiste lonce. Šta to znači? Čak i tokom noći, kada se ništa nije događalo, oni su postali opet nečisti, nešto prašine je opet palo. Dakle, možeš biti čist, sada i jesi. Možeš biti bezazlen, ali svakog trenutka moraš nastaviti čišćenje. Možeš da ne radiš ništa, a ipak postaješ nečist samo od prolaženja vremena. Iz trenutka u trenutak, samo prolaženjem, ne radeći ništa, samo sedenjem ispod drveta, ti postaješ nečist. Ta nečistoća nije zato što si ti nešto radio loše ili nešto pogrešno, to se dešava samo prolaženjem vremena. Prašina se sakuplja. Stoga moraš stalno da se čistiš, i to je taj poslednji dodir, jer osećam da si postao ponosan što si čist, i sada se ne brineš za konstantan napor čišćenja.”
Iz trenutka u trenutak čovek mora da umire i da se ponovo rađa. Samo onda ste slobodni od pogrešnog znanja.
Osho
