Nije se još za to čulo, a kad će – ne znamo. Može li i to čudo biti, može, a ne mora.
Jesmo li navikli na svakakva čuda – jesmo – zato i nijesu čuda. Ko se načudio i naiščuđavao ništa ga više ne može posebno začuditi. Je li ovo bilo crno čudo koje je trajalo trideset gladnih godina i koje još tinja – jeste.
Pa pošto je toliko trajalo i pošto još tinja i smrdodimi i nije neko čudo. Čuda obično kratko traju, a crna čuda se obično nikada ne dovrše.
Nekako misliš da se crno čudo završilo, pa onda strekneš kao da se nije dovršilo.
Dok je god onaj crni matrak na prijestolju, dotle će crno čudo tinjajuće dimuniti i zapahnjivati tek da se ne možemo slobodno gorskoga vazduha nadisati bez pritrune i ape.
Kad njega ne bude tamo gdje se još uvijek čudno i miletno šepuri, znaćemo da je crno čudo minulo.
A kad on bude tamo gdje treba da bude, znaćemo da je crno čudo zapečaćeno i zakatančeno i pritvrđeno okovima pravde…
Kad će to biti – ne znamo, a da li će biti – opet ne znamo. Šta će biti ako ne bude: znamo. A to što znamo i nije za priču tek da ne pokvarimo pobjedničko raspoloženje.
Hoću da kažem: ne mogu iščekati da pobjednici postanu vlast, pa da im tražim mane, jer njihovih vrlina mi je već preko glave…
Ne bih da u ovim godinama postanem oportunista i lojalno čeljade…
Kad se zavlaste, a bolje je što prije, radićemo na njihovom razvlašćenju ukoliko ne budu dostojni zavlašćenja… Ne bi valjalo drugačije.
Nego, šta li mu je taj revanšizam, da li je posrijedi lisičenje dojučerašnjih krvoločnih kurjaka…
Nešto mi tu smrducka… to li je to tinjajuće crno čudo koje valja ugasiti i dobro utabati kao vatricu na deponiji…
Zaboga, je li revanšizam zaključati državnim katancem ovejanu lopinu koja je pokrala sve što je mogla sem katanca koji ga čeka…
Neki veleumi misle da jeste…
Po onoj opštenarodnoj: do sada se kralo i neka je alal, od sada – krađe nema.
Nešto mi tu ne štima. Ukoliko neki štimeri nijesu u zajedničkom poslu. Ne odajte vi jatake naše… Hm.
Ako je hapšenje lopine revanšizam, onda bi se mogao oformiti revanšistički pokret koji bi spasavao tekovine građanske i narodne pobjede…
Ako se bude žmurilo na jedno oko, napraviće se još jedna ćorava državica u kojoj se pomirenje izjednačava sa trulim kompromisom…
A ništa toliko ne smrdi koliko trula krtola i truli kompromis…
Nije valjda da je posrijedi sažaljenje…
Nije valjda da je hapšenje lopovčine, lopina i lopovčića čist idealizam… nije valjda da je beskompromisni obračun sa mafijom potpuna utopija…
Ako jeste, treba osnovati idealističko-utopistički pokret koji će braniti tekovine građanske i narodne pobjede…
Dragi pobjednici, ako ih ne istresete iz šišnjarskih gaća, stavite gaće na glavu…
Ako se koji provuče, provukao se, ali nemojte ih vi provlačiti kroz šupljine paragrafa i podzakonskih akata uz klicajuću parolu: stop revanšizmu!
Nijesu zatvori toliko malecni koliko je velika njihova krađa… nekako će se velika lupeština zbiti u maleni bajbok… to je najmanja briga…
Kako li je to i po kojem pravilu u lopovskoj družini više časnih i poštenih, nego nečasnih i nepoštenih. Mnogo je nevinih anđelčića u đavoljem kolu… Nije nego…
Kad prosijete kukolj, možda se i otrijebi poneko zrnce. Obavezni ste prema zrnu, a ne prema kukolju… I ova prugasta storija nema ništa sa mržnjom, a ima sve sa pravdom…
Pravda mora da boli. Zato im se izvinjavajte kad ih uhapsite, ako vam je do izvinjenja…
I umalo da zaboravim kraj od koga sve počinje: nije vam, valjda, i vaskrsenje Njegoševe kapelice na Lovćenu – revanšizam?!
