Kada bismo svake noći sanjali jedno isto, to bi uticalo na
nas koliko i predmeti koje viđamo svaki dan. I kada bi neki zanatlija pouzdano
znao da će sanjati svake noći, svih dvanaest sati, da je kralj, mislim da bi on
bio gotovo isto toliko srećan kao i kakav kralj koji bi sanjao svake noći,
celih dvanaest sati, da je zanatlija.
Kada bismo svake noći sanjali da nas gone neprijatelji i da nas kinje te mučne
aveti, a kada bismo svaki dan provodili u raznim poslovima, kao kada se putuje,
patili bismo gotovo isto toliko kao da je to istina, i strepeli bismo od spavanja
kao što strepimo od buđenja kada se bojimo da ne zapadnemo stvarno u takve
nesreće. I zbilja bi ono (spavanje) počinilo otprilike ista zla kao stvarnost.
Ali zato što su snovi svi različiti i što je i jedan isti pun promena, ono što
se u njima vidi uzbuđuje nas znatno manje nego ono što se vidi u budnom stanju,
zbog neprekidne povezanosti, koja međutim nije tako povezana i ravnolika da se
i sama ne menja, ali samo manje naglo, ako ne retko, na primer kada se putuje i
onda se kaže: „Čini mi se da sanjam.“ Jer život je san, samo malo manje
nepostojan.
Blez Paskal – Misli
