Jesen kao plakat sudbine,
na kome žute boje crtaju
naša žuta raspeća.
Jesen kao moć,
u zajedničkoj strasti sa vetrom postojanja.
Jesen kao samoća,
ogranak aristokratije stajanja pred spomenikom izrečenog.
Jesen kao stvarnost,
smelost naših slika da budu na dvoru našeg smisla.
Jesen kao reč
što vaga oproštaje,
svetove,
lica,
znamenja,
vojske,
zlato promena.
Jesen kao prisustvo,
opstanak našeg trenutka na
pragu naše pesme o jeseni.
Jesen kao naklonost,
sprint našeg vremena po uzajamnim
rečima svih stvari, svih reči.
Jesen kao odgovor,
prisustvo vremena tamo gde ga pesma pretvara u
čoveka,
zakone,
bezakonje,
pristanke,
oblasti,
zamkove reči.
Jesen kao pitanje,
glavni tok onog našeg vremena koje
sažima svet u
ono nemoguće,
u ono neviđeno,
u ono ogoljeno.
Sanda Ristić Stojanović
