Notes

Jukio Mišima – Ispovest maske [Knjiga dana]

misima_maska_zoom

(Knjiga dana Narodne biblioteke Srbije)

 

”Ispovest maske” je prvo veće delo japanskog pisca Jukia Mišime. Napisao ga je u svojoj 24-toj godini. U njemu se briljantno opisuje ”stvaranje” homoseksualca, počev od njegovog rođenja, te način na koji on mora da maskira svoje seksualne naklonosti od društva u kome živi. Knjiga prikazuje njegovo mazohističko fantaziranje, preokupaciju sopstvenim telom i njegovom lepotom, te iskazivanu bojazan da lepota tela može da prođe, što je teško prihvatljivo. Evidentna je uzbuđenost mladog junaka pojmovima krvi i smrti uopšte. U velikoj meri knjiga je, naravno, autobiografska i pisana je pod znatnim uticajem evropske književnosti koju je Mišima već tada dobro poznavao, daleko bolje nego što vecina evropskih pisaca poznaje bogatu japansku književnost.

Mišima

Piše: Zoran Zelić

Ako bi letimično bacili pogled na istoriju japanske književnosti, sigurno bi uočili nemali broj kvalitetnih pisaca koji su svojim književnim delima duboko utisnuli tragove u kulturnu baštinu zemlje izlazećeg sunca. Takav pogled bi možda bio i dovoljan da se stekne utisak, ili pak impresija, ali nikad nije na odmet zagrebati mao dublje i proceniti od kakvog je materijala skelet koji pokreće bilo koje telo (u ovom slučaju književno telo jedne zemlje). U samoj suštini, ili književnoj kičmi, urezana su četiri imena. To su: Rjonsuke Akutagava, Jasunari Kavabata, Jukio Mišima i Kenzaburo Oe. Četvorka koja bi se s pravom mogla smarati esencijalnim stubom tradicije pera i zaobići je (kojim nenamernim slučajem) prilikom priče o japanskoj književnosti, bili bi isto kao i izostaviti iz japanskog kulturnog života origami ili čajnu ceremoniju tj. kult čaja (ca-no-ju), ili u domenu japanskog ratničkog duha ne spomenuti zen, samuraje i katanu, ili japansku umetnosti osiromašiti za haiku poeziju i sumije slikarstvo.

Oni su – ne samo kao pisci svojim delom već i kao ljudi svojim životom – predstavljali sinove nacije, ili kako bi to možda mundani astrolozi rekli; produženu ruku nacije, jer otelovljuju Japan u malom. Kavabatinih Hiljadu ždralova, Mišimin Zlatni Paviljon, Akutagavin Rašomon, Kenzaburove Lovine… jesu mikroskop jedne zemlje ispisan na hartiji u tvrdom povezu. E sad, dalja selekcija bi bila stvar individualnog izbora. Što se mene tiče, priznajem da su me Akutagavine priče fascinirale, Kavabatina Lepota i Tuga raznežila, ali bi ipak izdvojio ime koje lično smatram sinonimom za Japan. To je Jukio Mišima.

Rođen je jedne prohladne zimske noći u prostranoj porodičnoj kući na periferiji Tokija, kao Kimitake Hiraoka (Jukio Mišima je pseudonim). Skoro celo detinjstvo (od rođenja do 12. godine) proveo je pod posesivnim nadzorom svoje babe Nacue Nagai. Samo dva meseca nakon što je po prvi put ugledao ovaj svet, ona ga je odvojila od roditelja i sve sa sa kolevkom premestila kod sebe, u prizemlje kuće. Vremenom je uspostavila potpunu dominaciju nad životom unuka: majka i otac su ga viđala samo pod njenim uslovima (pratili ga u školu, jednom nedeljno su imali termin za posetu svom detetu…), za društvo mu je odabrala tri starije rođake s kojim je igrao origami jer je smatrala da su dečaci opasno društvo za njega, dok bi iz kuće izlazio veoma retko.

Nemoćan da se odupre okolnostima, već prvih godina života razvija dečiju antipatiju prema stvarnosti povlačeći se u svet mašte, knjiga, bajki… Taj svet, kako ga on naziva u „Ispovestima maske“ je svet „Noći, Krvi i Smrti“, i koliko god izgledalo paradoksalno, on mu pomaže da se bori protiv neumitne stvarnosti. Kofer bakine zaostavštine bio je poprilično težak za ruke dvanaestogodišnjaka otpremljenog u dom svojih roditelja nekoliko meseci pre Nacuine smrti. Pripremila ga je za latentni homosekualizam koji je počeo da ga muči prilikom ulaska u pubertet, i svojim učestalim pričama o davnom i srećnom životu podstakla mu čežnju (iliti privrženost) ka prošlosti i tradiciji: čežnju ka „romantičnom agonijom“, i bez obzira što se stvari po prispeću u roditeljsku kuću u Mišiminom životu „normalizuju“ kad po prvi put uistinu postaje svestan majčine ljubavi, duh odgoja pod okriljem bake Nacu ostao je duboko pečatiran u njegovoh duši i u mnogome uslovio kasniji tok događaja.

Po završetku Drugog svetskog rata, u ruinama Tokija pred pragom „amerikanizacije“ Kimitake, koristeći pseudonim Jukio Mišima, objavljuje dva ne toliko zapažena romana, da bi ga treći (autobiografski) „Ispovest maske“ odmah nakon objavljivanja 1950. godine, lansirao u sam vrh japanskog književnog sveta. Taj roman danas u Japanu uživa status klasika. Nakon njega nižu se; „Žeđ za ljubavlju“, „Zabranjenje boje“, „Zlatni paviljon“, „Mornar koji je izneverio more“, tetralogija „More plodnosti.“ Osim četrdesetak romana Mišimin izuzetno plodan književni opus čine i osamnaest pozorišnih drama i dvadeset tomova priča, kao i nekoliko eseja. Pod japanskom zastavom bio je tri puta nominovan za Nobelovu nagradu za književnost, i 1968. godine to prestižno priznanje zaista se udomljuje na ostvrskom tlu, ali pod krovom Mišiminog mentora i cenjenog kolege – Jasunari Kavabate.

Zadnjih godina života vođen patriotskim pobudama poznati pisac pristupa vojnoj obuci, nakon čega osniva sopstvenu gardu za odbranu tradicionalnih vrednosti Japana. Da li je pokretač te odluke bio zaista Mišim patriotizam – teško je reći. U svakom slučaju, on je poslužio kao sredstvo za osnivanje militarne grupe, koja je opet bila sredstvo za postizanje ličnog kraja. Mišima je pristupio obuci jer je želeo da postane ratnik tj. samuraj. U njegovog šemi stvari pripremati se za samuraja značilo je pripremati se za smrt koja ga je oduvek fascinirala. U fantazijama iz mladosti lepotu je izjednačavao sa ekstazom smrti, a sebe doživljavao kao „poslednjeg nalednika tradicije japanske lepote“. Takva logika koja kaže da je prirprema za samuraja zapravo označavala mogućnost da se umre junačkom smrću u potpunosti mu je opsedala misli zadnjih godina života. Ali tu je bilo i nešto drugo; u smrti je (koliko god nam zvučalo čudno) pronašao princip koji objedinjuje večne suprotnosti umetnosti i fizičke akcije, suprotnosti pera i mača.

Par meseci nakon sto je završio svoje poslednje (remek) delo „More plodnosti“ poznati pisac sa svojom vojnom grupacijom vrši dugo pripreman puč u Icigaji s namerom da odbrambenim snagama Japana vrati dostojanstvo nacionalne armije. Puč nije uspeo i Mišima okončava svoj život na samurajski način: harakirijem 25. novembra 1970. godine u 45. godini života.

 

 

Ostavite komentar: