Svojim romanima Proces i Zamak može se reći da je Kafka učinio veliku nepravdu prema čitaocu. “Teskoba kojom odiše ta knjiga (Proces) na trenutke je skoro nepodnošljiva, jer kako je mogućno da stalno ne govorim o sebi: to progonjeno biće, to sam ja”, kaže Andre Žid.
Da je Kafka u Procesu osvetlio jedno lice koje u rukama drži zakon, makar ono bilo i zamagljena metafora moći celokupnog sistema, njegov čitalac bi se bar malo oslobodio straha od sablasti i uskomešane stvarnosti koja preti da ga satre i uništi. Imao bi s kim da polemiše, mogao bi bar da pokuša da se odupre. Književnost bi posle Kafke izgledala drugačija i možda se ne bi toliko dugo održali staljinski gulazi i hitlerovski i ustaški krematorijumi u kojima je ubijeno i spaljeno na hiljade, na desetine hiljada i stotine hiljada ljudi. Možda ni socrealistička književnost ne bi u onolikom obimu imala svoje poklonike. Možda, kažem, jer bi običan čovek, a to znači čitalac, u tom skrivenom sistemu umeo da prepozna lica progonitelja.
Ovako, Kafka je spram zatamnjenog Vrhovnog kolektivnog žreca postavio usamljeno i nemoćno lice čoveka pojedinca, njegovu slabu i jadnu snagu. Veliki inkvizitor kod Kafke dobija planetarnu i univerzalnu moć koja ima za cilj da pojedinca ponizi, zgazi, uništi. Kazna je unapred smišljena, dokazi se ne mogu izvesti niti su potrebni. Jozef K. ne zna ko ga hapsi ni zbog čega, ne zna ko ga progoni ni kažnjava. On je krivac bez krivice. Čitalac koji se odmah identifikuje sa junakom može samo da lije suze i da pati a da mu pisac ne ponudi ni slamčicu spasa. Zašto? Zato što je kod Kafke ni u realnosti nema ili zato što je ona samo utopija.
“Neko je oklevetao Jozefa K”, veli Kafka u prvoj rečenici svog romana. Čitalac se pita: ko ga je oklevetao i zašto ga pisac ne brani od kleveta? Dobro, reći ćete da se junak povremeno više oseća kao tužilac nego kao optuženi. Ali mi ne znamo koga on to optužuje. Osim toga, zapitajmo se kakav je odjek njegovih reči? Slab, nikakav. Junak je ispunjen samo iluzijom vlastitog govora. Stalno govoriti da nije kriv a nametati mu osećanje krivice, stanje je u kojem čitalac plaća visoku cenu.
Svuda je sudnica, svuda su žbiri, islednici i sudije. Jozef K. navodno veruje u državne zakone, a pisac zna da će mu oni upravo ubiti junaka. I sam sveštenik Kafkinom junaku kaže: “Od laži se gradi poredak u svetu”. U kakav to onda poredak i zakone može junak da veruje kada je okružen sve samim paradoksima i apsurdima.
Neminovno se čitalac pita: zašto Kafkin junak pristaje na takva poniženja? Neko će reći: viša sila. Da. Zašto mu pisac o njegovoj pobuni ne kaže jasno da je u takvom građanskom društvu život bez smisla? Pa čak i da mu dozvoli bekstvo u onaj svedenborgovski okultizam.
Ako je Zamak prostor smrti u kojem vreme ne znači ništa, ako je više nego očigledno da zlo vlada svuda i da je promena na bolje nemoguća, zašto se taj “stranac” u životu i društvu odmah ne izjasni o svetu nemorala koji ga okružuje? Zašto ne kaže da je kraj na samom početku?
Vlast uvek želi da sve potčini, da se svi podanici osećaju krivim. Ako je čovek obezličen, ako je junak toliko ravnodušan prema svemu što mu se događa i ako poseduje prezir: zašto bar ne pokuša da ukaže na lica, na izvore straha i svoje patnje? Reći ćete da su lica skrivena. Zašto ne pokuša da ih otkrije, bar ona oko njega? Zašto ne pokuša da se uspenje po vertikali makar kroz događaje ako ne može kroz prostor? Ima li možda nagoveštaja za takvo otkriće u liku prostitutke Elze sa kojom stupa u vezu ili je to samo metafora za drugu stranu njegovih problema? A možda je venčanje sa Felicijom Bauer koja ima lice đavola nekakav odgovor na naša pitanja. Možda.
Kafka je govorio o svom poslužiteljskom radu u praškom sudu, a da nikada nije upoznao sudiju. Ne verujem da bi se to opravdanje moglo prihvatiti i u slučaju onolikog stradanja njegovog junaka.
Da je Kafka licu množine suprotstavio lice jednine, ili ga bar izvukao na videlo – sve bi drugačije izgledalo. Ovako umesto pojedinca naspram pojedinca imamo usamljenog i nesretnog Jozefa K. u uzaludnoj priči i stanju izgubljenosti.
Proces je priča o večnoj izgubljenosti između života i smrti. Da je Kafka skinuo one crne cilindre sa glava nepoznatih posetilaca koji će na kraju preklati Jozefa K., osuđenik bi video s kim ima posla a čitalac bi se ohrabrio da se bori jer bi znao protiv koga. Mogao bi se odupreti, jauknuti, potući, makar pri tome i poginuo. Ovako, ta mračna lica ulaze nenajavljeno u osuđenikov stan i razaraju mu privatnost i intimu. Da je bar u onom momentu nedoumice tih osoba, kada se ustežu ko će prvi ući u stan Jozefa K., bar za trenutak im otvorio usta – možda bi mnogo toga postalo jasnije. Možda bi i njihova ruka na kraju, kada nesrećnog junaka hvataju za grkljan da ga zakolju, kada mu zarivaju nož u srce i dvaput ga u njemu okreću, uzdrhtala i olabavila. A broj dva je šifra smrti.
Da li je Proces priča o ideologiji, fašizmu, nesreći, nacizmu, staljinizmu? Da. Ona je sve to i još mnogo više. Ona je priča o slamanju čoveka da sam sebe optuži, da shvati da je nemoguća pobuna protiv kolektiva. Jedinka izvan mase ne postoji. Može da postoji dok se Gregor Sams ne pretvori u bubu i počne da zaudara na smrdljivu gamad.
Zamak je metafora vlasti, države, totalitarizma. Ali i Zamak i Proces nemaju kraj koji bi bar malo zadovoljio potajnu nadu čitaoca. Da li zato što se po Kafki do istine ne može doći? Ako je i sveštenik koji ispoveda Jozefa K. isto tako nemoćan, znači li to da i Bog na sve to pristaje? Sveštenik mu ublažuje bol, jer Crkva kaže da bezgrešnih nema. Iako sveštenik ispoveda i sluša grehove vernika, kako to da ne pokuša da progovori o tako očiglednom i toliko užasnom grehu i zločinu drugih? Zar ne bi i Biblija tada sinula svom snagom, iako i ova knjiga, na ovaj ili onaj način, govori i o temi Procesa. Da je Kafka snažnije stavio u usta svog junaka veru u Boga, možda bi strašna tortura bezakonja bila manje važna i manje opasna, i za kažnjenika i za čitaoca. A to je ona priča koju je Meša Selimović osmislio u motu svog Derviša.
Čitalac će reći da se vlast ionako ne može razumeti, a ona još manje želi drugoga razumeti. Reći će: da bi se vlast održala, mora sve da uguši pred sobom. Ona vitla batinom i pred njom su reči i emocije ništavilo. Zato je Proces po svom sižeu na granici krimića. Sudski papiri i optužbe nedostupni su krivcu i javnosti. Zar time Kafka još u ono doba indirektno ne otvara teško pitanje o svetu bez nade, bez Boga, bez pravde. A. D. H. Lorens kaže da se kad-tad “svaki svetac menja u đavola”.
Kafka donekle samo osvetljava lice onog nesretnika, čuvara sudnice, koje je podmitljivo ali samo kao spoljni dekor. Mi ništa ne znamo šta se krije unutra. Zar čitalac nije u istoj poziciji kao i onaj seljak koji umire a da ga ne puste da zaviri u mračni prostor sudnice.
Kafka, kao ubojiti pisac o čovekovoj egzistenciji i svojevrsni aforističar, kaže čitaocu da se od sablasti koje ga okružuju može pobeći jedino u san. A da li je to dovoljno? I da li je moguće živeti samo od snova? Pogotovo ako se zna da Kafka ne veruje ni u prošlo ni u sadašnje ni u buduće vreme. Njegov futur je sagrađen od straha, beznađa i stradanja. Ako je stvarnost nestvarna, čitalac se pita otkuda onda toliki mehanizmi stradanja i prisile? Da li je jedino rešenje da se čovek možda pretvori u insekta, u bubašvabu, da ljudi postanu stvari, a stvari živa bića?
Da je Kafka bacio svetlo na to tajanstveno lice progonitelja, možda Orvelova 1984. ne bi bila ni napisana. Tema apokalipse označila bi krivce i ukazala na oružje pomoću kojeg se možemo boriti. Tada i nemoćni junak ne bi govorio o svom stidu već bi možda video stid na onima koji ga ubijaju. Jozefu K. ljudi ne bi bili toliko odvratni i ne bi osećao da u celom svetu nema nijednog prijatelja.
Šta Kafka nudi čitaocu? Da li samo onu gorku jabuku što je grize njegov junak ili mu možda nudi crni kaput čija će ga simbolika usmrtiti.
Kod Kafke nema suza ni sažaljenja, a čitalac je nežna biljka i lako pušta suzu. Gubiti ljudsko, survavati se u ambis nemorala celog društva, slušati onaj prigušeni horski smeh oko sebe, udisati sav smog i smrad koji nadire kroz njegove prozore, znači da je život postao ništavilo, da je pred njim apokalipsa. Proces kao slika društva, kao priča o progonima njegovog naroda, kao bolest i kao smrt. A sudnica je svuda: na tavanu, u avliji, potkrovlju, sobi, na ulici.
Kafkin junak je izopšten iz ovog sveta; on je očajnik i prognanik. Njega kao i čitaoca razaraju razna pitanja na koja nema ko da im odgovori. Zašto to pisac nije uradio? Nije mogao, nije hteo, nije smeo?
Kao što onaj čovek na prozoru preko puta gde Jozef K. završava život ne čuje šta se u blizini događa, čini mi se da tako ni Kafka ne čuje svog čitaoca niti njegove vapaje. Ne haje za onu teskobu o kojoj govori Andre Žid.
Radosav Bratić
(1997)
