Piše: Marko Milačić
Umesto da se druga Srbija dodiruje sa prirodnim saveznikom – drugom Crnom Gorom, onom koja besomučno priziva smenjivost vlasti, demokratiju i slobodno društvo. Ne, čini se da joj je bliža adresa – prva Crna Gora. Prva familija. Đukanović i njegovi
Tužna je to i farsična istina o istoriji, politici i narodima: razjedinio je Milo Đukanović Crnu Goru, a očigledno – ujedinio Srbiju. Moćan je magnet njegove Demokratske partije socijalista. Upija i sa leva i sa desna. Privlači, potpomognut vetrovima zapada. Svi su, direktno ili indirektno, u ovoj ili onoj meri, u toj čorbi od interesa. Nisu odoleli ni oni koji su rušili Slobodana Miloševića, ni oni koji su mu se klanjali, ni oni koji sebe nazivaju građanskom, ni oni koje nazivaju nacionalističkom Srbijom, ni oni mediji i intelektualci zvanične, prve, ni oni „alternativni” mediji i intelektualci nezvanične, druge Srbije.
Razume se, nisu narečeni ti koji treba da rešavaju crnogorski, dvoipodecenijski problem oličen u čoveku i partiji, koji su duboko u sferi autoritarnog, oligarhijskog i koruptivnog. Nije na Vesni Pešić da pomaže narodu Crne Gore. Nije na Čedomiru Jovanoviću da olakšava muke crnogorske. Nije na Nenadu Čanku da ispravlja krive Morače.
No, nije na njima ni da odmažu – između ostaloga – fabrikovanim istinama. Ili: da glasno ćute i vešto previđaju, pravdajući se onom, kvaziliberalnom mantrom, koja zna i da miljkovićevski ubije pokoju nedužnu dušu – ne bavimo se tuđim dvorištem. Pogotovu nije na njima da saučestvuju i, neretko, direktno učestvuju u kreiranju naše nesreće. Tako druga Srbija ne biva deo rešenja našeg, time postajući, đinđićevski kazano – deo problema. Voljno ili nevoljno, direktno ili indirektno, svesno ili nesvesno.
Znaju oni, korifeji druge Srbije, kako bi trebalo: režali su, donedavno, na svoju vlast i na najmanji miris kriminala palili alarme u kući svojoj. Ipak, kada komšija ropće, a ropćemo, pod navalom svakodnevnog orgijanja grube sile moćnih, ti isti ili, najčešće – ćute, ili – saučestvuju. Umesto da se druga Srbija dodiruje sa prirodnim saveznikom – drugom Crnom Gorom, onom koja besomučno priziva smenjivost vlasti, demokratiju i slobodno društvo. Ne, čini se da joj je bliža adresa – prva Crna Gora. Prva familija. Đukanović i njegovi.
Recimo, kada o nama ne ćuti, Vesna Pešić zna da kaže: ,,Ni Crnogorci nemaju alternativu vlasti. Ko je alternativa?” Milo Đukanović za takve reči – koje, kao da su stvorene u njegovoj propagandnoj radionici – zna da pošalje turu pića. Kritičar svega i svačega, pa i hrane, Nenad Čanak nema zamerke za našu političku i društvenu kuhinju. Naprotiv, ukusno mu je: bio je počasni Đukanovićev gost na VI kongresu DPS-a. Te reči se ne zaboravljaju, ostaju urezane: „Kada govorimo o tri veka Crne Gore, shvatio sam da niko ne može spomenuti Crnu Goru i 19. vek, a da ne spomene vladiku Rada. Ne može se spomenuti Crna Gora i 20. vek, a da se ne spomene kralj Nikola. Ne može se spomenuti Crna Gora i 21. vek, a da se ne spomene Milo Đukanović.” Rečeno rečima vladike Rada, Njegoša: imao se Čanak rašta i roditi.
Dok je odmarao od kritike Borisa Tadića, Čeda Jovanović je znao da ,,kritikuje” Đukanovića – kurtoaznim posetama. Ceni to šef. Na pitanje ko mu je od tadašnjih aktuelnih političara u Srbiji najbliži po stavovima, Đukanović kaže – Čeda. Kada „Peščanik” kani preuzeti tekst o crnogorskom večitom premijeru, onda preovlađujuće preuzme tekst ne sa kritički orijentisanih glasila, već sa, na primer, ne previše poznatog portala „Analitika”, adrese overeno naklonjene Đukanoviću. Ili, kada Moskva iskaže nezadovoljstvo Đukanovićevim stavovima prema Ukrajini, istoričarka Latinka Perović, majčinski zabrinuta za bezbednost sedmostrukog crnogorskog premijera, upozorava: ,,Saopštenje predstavlja i ličnu pretnju, a na koji način ona može biti realizovana, pitanje je za Đukanovića i za Crnu Goru.” I tako dalje, i tako dalje – duž druge Srbije. Upravo tu, baš tu, dodiruju se, ljube se, prva i drugaSrbija.
Ne zatvara se tu krug. Kada Vladimir Beba Popović, neformalni savetnik i glavni medijski spin doktor gospodara Crne Gore, koji se – po sopstvenom priznanju – redovno čuje sa premijerom Aleksandrom Vučićem, u Podgorici organizuje ,,medijsku” konferenciju „Riječ, slika, neprijatelj”, sa suštinskim ciljem obračunavanja s neistomišljenicima crnogorskog režima, onda iz Beograda doputuju i uzmu zapaženo učešće ,,nezavisni”: Svetislav Basara, Brankica Stanković, Petar Luković… Crnogorska javnost, tako, pamti fotografiju: Luković se srdačno rukuje sa Đukanovićem (koji je u pratnji Svetozara Marovića posetio svojukonferenciju), dok ga, istovremeno, Basara očinski tapše po leđima.
No, jedna druga fotografija, svakako, bila bi znakovitija i važnija za ovaj koloplet, da je imao ko da povuče okidač aparata, tog oktobra 2007. Tada su se, navodno, u pariskom hotelu „Ric” (neki od njih će kazati: „Slučajno!”), između ostalih, sreli Tomislav Nikolić, Aleksandar Vučić i Milo Đukanović.Nikolić, koji je – pre nego je postao predsednik, pre susreta u „Ricu” – znao da kaže: ,,Srbija će sarađivati s građanima Crne Gore, ali sigurno neće sarađivati sa sadašnjim rukovodstvom.”
Danas, za Nikolića i Vučića, Đukanović (čije hapšenje je zatraženo upresudi Kasacionog suda Italije 2004. godine) i više je nego potreban respektabilan političar, pravi partner i bratski uzor.
Crnogorski novinar, piše za nedeljnik Monitor, komentator dnevnika Vijesti
Marko Milačić
http://www.politika.rs/rubrike/ostali-komentari/Kako-odoleti-Milu.sr.html
