Minesota, bio sam na tribini posvećenoj Kortu Maltezeu.
Šta da se radi. Korto je produžio liniju sreće, na dlanu, kada mu je Ciganka rekla da je suviše kratka.
Korto gleda u pučinu i na Kišovo pitanje Kuda? kaže: Daleko.
Ja i ti Minesota po ovim vrletima tragamo za pravdom.
Kako ćemo? Ah, tako lako Minesota, tako lako.
Spremaću ti danas zgažene krompiriće. Ludo, sasvim.
I danas ću ti opet govoriti o svim ovim pisanijama koje evo čitam danima po novinama ne bih li pronašao jedno zrnce, neka je i malo, zrnce svjetlosti. I ništa Minesota. Izgleda da čiste svjetlosti više nema. I onda pribjegnem jednom triku. Bez obzira što nema svjetlosti, ili je ima malo, sasvim, ja jako zamislim da te riječi svijetle kao svjetionici u mraku i da te riječi nose značenje, duboko, i potpuno, možda i nedostignuto i za samog pisca, spisatelja, kolumnistu. Jer, Minesota šta drugo da radim, to je vid borbe, vid odbrane, u svakoj rečenici, stihu, kadru, mogu Svemir, ne da naslutim, već da pronađem!
Da li je to dar? Ne znam. Ali bar se ne dosađujem. Nikada se nijesam dosađivao, dovoljan je golub na krovu, rečenica iz nekog teksta o filmu, ili kadar mora slučajno uhvaćen u prolazu kroz prozor berbernice. Tako i sve ovo Minesota. Ove naše priče. Mi ne znamo i šta ćemo. Ja mogu da pomenem Siorana ali i ne moram. Ja mogu da ga parafraziram i da kažem to je rekao Sioran, a mogu da kažem, napisao je neko, ne mogu da se sjetim, a čak mogu da kažem evo nešto razmišljam i da kažem to što je on rekao, ne navodeći izvor, pa šta, mogu, može mi se, mislim, može nam se, mi prelazimo preko žice a dolje dubina, strašno, i naviknemo se, eto, šta ti je čovjek, da gledamo, dolje, bez straha. Bez straha od pada Minesota, bez straha. Bez straha od otvorenih prozora, Minesota, bez. I ti ljudi, koji prolaze gradom, sjede na stolicama, glasaju, primaju neki novac ili ga daju, saginju glavu ili se prave važni, bez straha Minesota mi ih gledamo jasnim pogledom, bez straha.
A Sioran?
Ma, stvarno te zanima?
Novinar ga je pitao o smislu. I Sioran kaže: isto sad znam kao i onaj rumunski seljak. Mogu da ti stavim pod navodnike:
„To pitanje me je mučilo cijelog života, ali nijesam našao nikakav odgovor. Pošto sam dosta toga pročitao i razmislio, došao sam do istog zaključka kao i seljak sa Dunava ili praistorijski analfabeti: nema odgovora. S time se treba pomiriti i podnositi život kakav jeste“
Jasan pogled je potreban, Minesota. A opet svi ti koji nalaze svoje jato i spuštaju se na telegrafske žice, i grakću uglas i ručaju zajedno neka ih. Nije ni njima lako.
Jedan Komentar