Jasan Pogled

Tek će početi

Uhode me riječi. Pravog zdravog.
Kvare me pomisli, nevinog i čistog.
Prljaju me ideje. Slobodnog.
Ribe ćute.
Kamen.
Mrtvaci.
I niko ti ne traži da opjevavaš nebo i da ga opljuvavaš. Spusti nišan.
Ne moraš da pucaš, samo zapni oroz, naoštri pogled, treniraj oko.
Govori mi u kafani, u Nikšiću, u kojoj smo prvi put, mi, kafanski prvoborci. Opasno mirišemo na ispaljeni barut, na uzaludne čaure. I gledamo se i čitamo se. Šuškaju nam stranice. Ima tu i lijepog.
Nije lopov koji krade – kažemo.
Šta vidiš kad spustiš pogled? – pita.
Razlikuješ li boje?
JE LI TI POGLED JASAN?
Vidiš li međede koji nam u dremežu sudbinu kroje?
Vidiš li pretovarene mazge koje lipsavaju?
Kako nas mamuzaju, mili brate!
Ko krade nije lopov!
Puna usta ljubavi siledžijama…
Kad spustim pogled vidim…
Šta vidiš?
Vidim…
Kaži i spasi dušu svoju!
Vidim, vidim…
RECI SLOBODNO…
Vidim pupak.
Pupak?
Vidim joj pupak.
Vidiš joj pupak?
Da, vidim joj pupak.
Ćuti.
Vidim joj pupak.
Opet ćuti.
Propada nam razgovor.
Ćutimo.
Vidiš pupak?
Vidim pupak, onoj…
Onoj?!
Onoj.
Onoj iz Katunske nahije?
Da. Pupak Katunske nahije.
Pupak one što nije neka…
One što i nije neka…
Ali ima nešto…
Ima, ima nešto…
PA, PODIGNI POGLED!
Podigao.
Šta vidiš?
Ništa.
Ćutimo u besmislici.
Podvalio sam mu, nehotice.
Ko ne krade, nije Crnogorac, kaže provocirajući.
I ja sam ukrao, jednom.
Jesi, kaže, ali ti nijesi…
Nijesam, kažem…
Tako je počela naša priča.
Onda smo govorili o paradoksima i prehladama.
I nijesmo pili.
Kako smo trpjeli žeđ!
Mi stari kafanci.

Ostavite komentar: