Art

Kakve laži, kakve prevare!

jerevan1

2. Jul 2009. godine
17:00
Hanrapetakan Stadium, Yerevan
Referee: Jan Jilek (Czech Republic)

Banants (Jermenija) – Široki Brijeg (Bosna i Hercegovina)
                    0                                                       2

                                                                              Ivanković  40′

                                                                                Todrigues  65′

Ona je za sve kriva, a sad je nestala. Nigdje ne mogu da je nađem – mislio je Tigran Hakobyan dok je sjedio ispred televizora u dnevnoj sobi. Na stolu –  flaša viskija i revolver.
Kada je uzimao novac rekli su mu da pazi i da ga vrati na vrijeme. Da je uzeo mnogo. Da se sa njima ne zajebava. Da ga dobro poznaju.
Tigran nije mogao da izdrži.
Kao da sam poludio – mislio je tih dana. Kao da sam u delirijumu.
Kako su se samo provodili – Relax, Bunker, Cheers, Charlotte…pet puta je plaćao policiji da ga ne kazne zbog brze vožnje u pijanom stanju, a ona ih je zavodila, tako ih je zavodila, sve ih je zavodila, kako su je samo gledali, policajci, prolaznici, šankeri, prodavačice, svi, po barovima, noćnim klubovima, na ulici…Najduže noge Jerevana, šaputao joj je, ljubomoran do očaja.
Sada nema gdje da pobjegne.
Tigran Hakobyan se javlja na mobilni i kaže:
–          Kakvu utakmicu, ne mogu da idem na utakmicu. Jebite se više.
Potegao je iz flaše.
Kao da je u zemlju propala – pomislio je.
Kada je Ivanković u 40 minutu zabio gol, uzeo je pištolj u ruke. Pomislio je: ako izgubimo, ubiću se, ako pobijedimo idem dalje, idem dalje, negdje potpuno daleko i daleko i daleko.
Šta ako bude neriješeno – pomislio je Tigran Hakobyan i nasmijao se. Gurnuo je pištolj u usta.

–          Znao sam da on nije normalan, ali da potroši novac, sav novac, onoliki novac, zbog te kurvice, ne mogu da vjerujem – rekao je Aram Voskanyan.
–          Ima dobre noge.
–          Ima dobre i noge i sve ostalo, znam je, nevjerovatna je. Kažu da je uzimala za noć ogromnu cifru.
–          Nijesi bio sa njom?
–          Ne, nikad. Cifra je to. Nego, šta da radimo sa njim?
–          Vjeruj mi da ne znam. Simpatičan mi je. Budala. Ali, veliki je novac u pitanju.
–          Znam – rekao je Aram Voskanyan – stani ovdje, izaći ću.
Pri izlasku iz automobila rekao je saputniku:
–          Otići ću do njega. Možda da nam odradi neki posao i tako se iskupi.
–          Ne sviđa mi se to. Čuće drugi. Pomisliće da mogu da se sa nama zajebavaju. Bolje uradi kako smo se dogovorili.
–          Ne brini, završiću. Na ovaj, ili onaj način.
Automobil je otišao a Aram Voskanyan je duboko udahnuo i krenuo avenijom Bagramian ka parku i Operi. Zaustavio se pored izloga i pogledao rezultate na ekranu. Njegov tim je izgubio sa 2:0 i Aram je izgubio na kladionici. Budale – pomisli Aram Voskanyan i krenu dalje.

Govorili su joj da ima najduže i najljepše noge u Jerevanu. Poznanice su se divile njenim butinama i govorile: šta bih dala da imam takve butine. Grudi možeš da operišeš, možeš lice, usne, ali butine, šta da žena uradi pa da ima takve butine kao izvajane, dugačke, nevjerovatne.
Ara Sargsyian je imala gosta, došao je iz unutrašnjosti, spavao kod nje u stanu. Iznajmila je prije tri dana stan u predgrađu, bacila sva tri telefona, kupila novu karticu i telefon, sve je pripremila kada je saznala da definitivno dolazi. Ara Sargsyian nije imala izbora i znala je da mora hladne glave da riješi situaciju.
Kada je stigao, pokušala je da ga nagovori da odmah idu u Moskvu, da tamo ima prijateljicu. On je želio da ostane u Jerevanu. Rekao je:
–          Ovo je moja zemlja, neću da idem u Rusiju.
–          Hajdemo onda u Ameriku.
–          Neću u Ameriku, šta da radim u Americi. Znaš li koliko sam radio da bih došao. Sada imam novac, sada će sve biti u redu.
Lagala ga je mnogo i za novac, i za studije, i za svoj posao.
Nijesu mogli da ostanu u Jerevanu.
Samo je u to bila sigurna.
Gledala ga je dok spava. Sjela pored njega.
Pomilovala ga po licu.
TV je bio uključen i bez tona, utakmica se završila, igrači su napuštali teren, reporter je čekao da razgovara sa nekim od igrača ili trenerom.
Tada je čula da neko tiho kuca na vrata.
Zašto kuca, kada može da pozvoni – pomislila je Ara Sargsyian i ustala. Osjetila je da joj prsti na rukama, od straha, trnu.

Opet ću reći ono što mislim, bez obzira što se ponavljam i iz svakog grada isto govorim – a to je da sve što nam se čini da znamo je da oprostite, što bi jedan moj prijatelj rekao, šta rekao, vrisnuo – go kurac! Kakve laži, kakve prevare. Čak i ono što vidimo svojim očima, mi pojma super genijalno pojma nemamo, a ne ono što ne vidimo, čemu ne prisustvujemo. I onda odemo u školu i neki ljudi otvore knjigu i čitaju nam šta se desilo! Ej, šta se desilo!!? Kako niko od nas učenika ne ustane i kaže: molim vas, molim vas, o čemu vi to!? Kako vas nije sramota? Odakle znate sve to – ko je koga ubio, ko je bio u pravu? Mrtvi Drezdena, mrtvi Hirošime!? Uh, noćni život Jerevana umije da iscrpi, znojim se u hotelskoj sobi, na zidu igra neon, a ja mislim na te najduže noge, jer šta drugo da radim, šta?

Iz knjige 52 kratke priče o evropskom fudbalu

Ostavite komentar: