Nepregledna prostranstva Divljeg zapada — devičanski predeli koje još naseljava ponosna indijanska rasa, gde krstare lovci što teže životu u punoj slobodi, ali gde i nitkovi ovih boja vide priliku za postizanje svojih mračnih ciljeva — našla su u Karlu Maju jednog od svojih najboljih opisivača; taj svet oštro suprotstavljenih moralnih vrednosti — gde su podlaci do kraja zli, a vrli zapadnjaci gotovo mitski junaci — Karl Maj je opisivao sa epskom, gotovo pesničkom snagom.
Pripovesti što ih je ispisivao ovaj pisac, što već decenijama pale maštu svakog novog naraštaja, uvek su ispunjene pustolovnim žarom, jednostavnim a dramatičnim zapletima u kojima se junaci suočavaju s bezbrojnim iskušenjima, ozbiljnim moralnim poukama što uznose vrlinu a prokazuju niske nagone, i ponesenim opisima doba i krajeva što su već odavno prerasli u mit. “Sin lovca na medvede” bez sumnje je jedna od najdramatičnijih pripovesti u zapadnjačkom ciklusu Karla Maja: svi dobro znani junaci ponovo su na okupu, pre svih Vinetu, legendarni poglavica Apača, i njegov beli pobratim, Old Šeterhend; ali i drugi proslavljeni zapadnjaci, za koje je, takođe, ova pustolovina u živopisnim predelima Jeloustonskog parka, ujedno, možda, i najveća pustolovina njihovog života.
Nagli obrti, živo izvajani likovi, moćne snage devičanske prirode, čine ovu knjigu obrascem dramatičnog pripovedanja.
I
NA TRAGU
Nešto prema zapadu od kraja gde se susreću tri severnoameričke države, Dakota, Nebraska i Vajoming, jahala su dva čoveka, čija bi pojava, na svakom drugom mestu, sasvim sigurno izazvala opravdanu senzaciju.
Bili su vrlo različitog uzrasta. Više od dva metra visoka, figura jednoga bila je tako mršava da je bilo strah pogledati, dok je drugi, znatno manji, bio tako debeo da je izgledao kao burence.
Pa ipak, lica dvojice lovaca bila su u istoj visini, jer je mali jahao na vrlo visokom, koščatom kljusetu, a dugonja sedeo na niskoj, upadljivo slaboj mazgi. Remenje koje je debelom služilo za uzengije jedva je stizalo životinji do trbuha, a dugonji uzengije uopšte nisu bile potrebne, jer su njegove dugačke noge visile tako nisko da mu je bilo dovoljno da se samo malo nagne ustranu pa da jednom ili drugom nogom dodirne zemlju, a da se ipak ne pomeri iz sedla.
Razume se, o nekom pravom sedlu nije moglo biti ni govora ni kod jednog ni kod drugog, jer se sedlo maloga sastojalo od hrbata jednog ubijenog vuka, čija se koža bila izlizala, dok je mršavi imao pod sobom neko staro ćebe, koje je bilo tako strašno pocepano i razderano da je on stvarno sedeo na golim leđima mazge.
I odeća obojice izgledala je preko svake mere neobično. Dugački je imao na sebi kožne čakšire, koje su, u svakom slučaju, bile skrojene i sašivene za nekog mnogo debljeg čoveka. Bile su mu veoma, veoma široke. Pod naizmeničnim uticajem toplote i hladnoće, suše i kiše, bile su se neobično skupile i zgužvale, tako da su im doši rubovi nogavica dospevali jedva do ispod kolena njihovoga sopstvenika. Osim toga, sijale su nekim neobičnim masnim sjajem, prosto zato što ih je njihov sopstvenik, u svakoj prilici, upotrebljavao umesto ručnika i umesto stolnjaka, i što je imao običaj da obriše o nogavice sve što bi mu po prstima smetalo.
Gole noge nalazile su se u kožnim cipelama, koje bi bilo vrlo teško opisati. Izgledale su kao da ih je nosio još Metusalem, i kao da je posle njega svaki njihov sopstvenik prilepio na njih poneku zakrpu. Da li su nekada videle mast ili pastu, to je bilo sasvim nemogućno utvrditi, jer su se prelivale u svih sedam duginih boja. Mršavo telo jahačevo bilo je u kožnoj lovačkoj košulji, na kojoj nije bilo ni dugmadi ni sveza, te su mu se videle mrke grudi. Rukavi su mu stizali nešto preko lakata, od kojih su se nazirale žilave, mršave nadlaktice. Oko dugačkog vrata imao je nekakvu pamučnu maramu. Da li je ona nekad bila bela ili crna, zelena ili žuta, crvena ili plava, to više nije znao ni sam njen sopstvenik.
Sjaj i ukras odeće bio je svakako šešir, posađen na visoku, šiljastu glavu. Bio je nekad siv i imao oblik zbog koga su ga nepristojni ljudi nazivali strašilom. Možda je u prastara vremena ukrašavao glavu nekog engleskog lorda; a posle se, po lestvicama sudbine, spuštao sve niže i niže, dok nije najzad pao u ruke lovca iz prerije. Ovaj nije imao ničeg zajedničkog sa ukusom lorda starog kova; obod je smatrao potpuno suvišnim, i zato ga je jednostavno pocepao. Samo spreda ostavio je jedno malo parče, koliko da mu štiti oči toliko i zato da ima za što da uhvati kad hoće da skine kapu. Osim toga, bio je mišljenja da je glavi čoveka prerije potreban vazduh, pa je nožićem napravio na šeširu nekoliko rupa odozgo i sa strana, tako da su se u njemu sada lepo mogli da susreću i pozdravljaju vetrovi sa sve četiri strane sveta.
Umesto opasač, dugonja je imao debeo konopac, koji je nekoliko puta obavio oko sebe. Za pojasom su bila dva revolvera i jedan nož. Pored toga, o njemu je visila kesa sa kuršumima, duvankesa, jedna sašivena mačja koža u koju je stavljao brašno, prerijski pribor za loženje vatre i još mnogo drugih predmeta, čija je namena bila tajna za svako neposvećeno lice. Na grudima mu je visila, obešena o oputu, lula — ali kakva lula! Bila je sopstveno umetničko delo lovčevo, no pošto je on već odavno izgrizao sve do vrha, sastojala se sada samo od glave i jedne probušene grančice od zovina drveta. Dugonja je, naime, kao strastven pušač, imao običaj da žvaće trsku kad u luli nestane duvana.
Da bismo spasli čast lovčevu, valja nam spomenuti da se njegova odeća nije sastojala samo od cipela, čakšira, lovačke košulje i šešira. Nikako; imao je on i nešto što ne može svako da ima: gumeni ogrtač; i to pravi američki, jedan od onih koji se posle prve kiše skupe na polovinu svoje ranije dužine i širine. Pošto ga iz ovog vrlo jednostavnog razloga više nije mogao da obuče, nosio ga je, vrlo slikovito, obešena na jednom gajtanu o ramenu, poput husarske kabanice. Osim toga, imao je i jedan brižljivo uvijen laso, koji mu je padao od levog ramena do desnog kuka. Pred sobom je držao, ukoso položenu preko krila, dugačku pušku, jednu od onih koje, u rukama iskusna lovca, nikad ne promaše cilj.
Koliko je godina bilo ovom čoveku, to se nije moglo odrediti. Na njegovom mršavom licu bilo je bezbroj brazda i brazdica, a ipak mu je opšti izraz bio skoro mladalački. Kao da je iz svake brazde virio po jedan čapkun, iz svake brazdice po jedan čapkunčić. Uprkos borama i boricama, i uprkos negostoljubivom kraju u kome se nalazilo, lovčevo lice bilo je sasvim glatko izbrijano, jer su se mnogi zapadnjaci ponosili izbrijanim licem. Krupne, kao nebo plave i široko otvorene oči su mu imale onaj oštri pogled koji susrećemo kod mornara i kod stanovnika širokih ravnica, a koji bi se, međutim, ipak mogao nazvati „detinjim“. Mazga je bila, kao što spomenusmo, samo naizgled slaba; ona je teškog, koščatog jahača nosila sa lakoćom, i ponekad bi joj čak pravilo zadovoljstvo i da se malo uzjoguni, ali tada bi je gazda redovno tako snažno stegao svojim dugačkim kracima da bi je brzo prošla volja za opiranjem. Ove životinje su vrlo cenjene zbog svog sigurnog koraka, ali su podjednako dobro poznate i po svojim nastupima jogunluka.
Što se tiče drugog jahača, moralo je pasti u oči da i pri najljućoj pripeci ima na leđima krzneni ogrtač. No kad bi se, pri bilo kakvom pokretu debeljka, taj ogrtač smaknuo, pokazalo bi se da je nekako olinjao. Imao je još samo mestimično, poneki izbledeo čuperak, kao što se u beskrajnoj pustinji nađe ovde-onde, poneka bedna oaza. Čak su mu i okovratnik i rukavi bili u tolikoj meri olinjali da je na njima bilo mesta, većih od talira, potpuno golih. Ispod krzna su strčale, desno i levo, ogromne postavljene čizme. Na glavi je jahač imao panama šešir sa širokim obodom, koji mu je bio tako velik da ga je, da bi mogao gledati, morao zabacivati daleko na potiljak. Rukavi na ogrtaču bejahu mu tako dugački da se ruke nisu videle. Tako je lice jahačevo ostalo jedino što se na njemu videlo; ali je to lice bilo zaista vredno da ga čovek malo izbliže sagleda.
Takođe glatko izbrijano; nigde ni traga od brade. Rumeni obrazi bili su tako punački da je nosić među njima mogao da čini samo skoro bezuspešne napore da i on dođe do izražaja. Isti je slučaj bio i sa malim, tamnim očima, duboko sakrivenim između obraza i obrva. Njihov izraz imao je nečeg dobrodušno prepredenog. Kao da je na celom licu stajalo napisano: „Pogledaj me samo! Ja sam malen, lep momak, i sa mnom možeš vrlo lepo izići nakraj; ali moraš biti dobar i razuman, inače si se u meni prevario“.
Uto naiđe vihor i razmaknu malome krila na krznenom ogrtaču. Tako su se ispod ogrtača mogle videti plave vunene čakšire i ista takva bluza. Snažni pas opasivao je kožnim kaišem, za kojim je bio zadeven, pored predmeta koje je imao i dugonja, i jedan indijanski tomahavk. Zamka mu je visila spreda na sedlu, a pored nje jedna kratka, kentaki-puška sa dve cevi, na kojoj se videlo da je već u mnogim bitkama poslužila kao sredstvo napada ili odbrane.
A ko su bila ta dva čoveka? Mali se zvao Jakov Pfeferkorn, a dugonji je bilo ime Dejvid Kroners. Ako bi neko bilo kome zapadnjaku, skvateru ili traperu, spomenuo ova dva imena, on bi, vrteći glavom, rekao da ni reči nije čuo o dvojici lovaca. Ali to nikako nije bilo istina, jer su oni bili čuveni raspoznavači tragova i u mnogim logorima se godinama pričalo o njihovim podvizima. Nema mesta od Njujorka do Friska (San Franciska) i od jezera na severu do Meksikanskog zaliva, do koga nije doprla slava ove dvojice čuvenih ljudi savane. Ali imena Jakov Pfeferkorn i Dejvid Kroners bila su dobro poznata samo njima dvojici. U preriji, u prašumi, a naročito među crvenokošcima, niko vas ne pita za kršteno ni za porodično ime; tamo svako vrlo rano dobije ime koje odgovara njegovim doživljajima ili osobinama, a koje se vrlo brzo raznese dalje.
Kroners je bio punokrvni Jenki i nisu ga zvali drugačije nego „Dugi Dejvi“. Pfeferkorn je bio poreklom iz Nemačke, i šega su, prema njegovom krštenom imenu Jakov i njegovom spoljašnjem izgledu, zvali samo „Debeli Džemi“. Džemi je upravo engleski izraz za Jakica. Dakle, Dejvi i Džemi. Pod ta dva imena bili su svuda poznati, i na Dalekom Zapadu teško bi bilo naći čoveka koji ne bi bio u stanju da ispriča neki njihov junački podvig. Važili su kao nerazdvojni. Ili se barem niko nije morao setiti da je kadgod video jednoga od njih samoga. Kad bi debeljko stupio u neki strani logor, svi bi i nehotice tražili pogledom dugonju, a kad bi Dejvi ušao u neku radnju da kupi baruta i duvana, sigurno bi ga upitali šta će poneti za Džemija.
Isto tako nerazdvojne osećale su se i obe životinje ovih zapadnjaka. Veliko kljuse, ni pored najveće žeđi, ne bi se napilo vode iz nekog potoka ili reke, ako mala mazga ne bi u isto vreme spustila glavu ka vodi, a ova bi, opet, ostala uzdignute glave u najlepšoj i najsočnijoj travi sve dotle dok joj se kljuse pre toga ne bi javilo kao da hoće da šapne; „Slušaj, oni su sjahali i peku tamo sebi but od bivola; sad ćemo i mi da doručkujemo, jer pre kasne večeri sigurno više neće biti prilike!“
Ili da jedna drugu ostavi u bilo kakvoj nevolji, to životinjama nije ni na um padalo. Njihovi gospodari su jedan drugome već toliko i toliko puta život spasli… Jedan je skakao za drugoga u najveću opasnost bez ikakva premišljanja. Tako su se i životinje često uzajamno pomagale, kad je trebalo drugu biti od koristi, ili ga snažnim, oštrim kopitama odbraniti od neprijatelja. Njih četvoro pripadali su jedni drugima i nisu umeli drukčije. Tako su i sada zadovoljno jahali ka severu. Toga jutra su se kljuse i mazga namirili vodom i sočnom travom, a dva lovca vodom i srnećim butovima. Ostatak mesa nosilo je kljuse, tako da se nije moralo misliti na neku veliku oskudicu u hrani.
U međuvremenu, sunce se bilo popelo do svoje najviše tačke i polako je padalo naniže. Bilo je veoma vruće, ali je prerijom duvao svež povetarac i hiljadama cvetova protkani šareni ćilim još nije imao mrku, preplanulu boju jeseni, nego se na njegovom svežem zelenilu odmaralo oko. A po prostranoj dolini razasuta stenovita brda, koja su se u obliku usamljenih ogromnih kupa visoko uzdizala, obasjavali su zraci sunca i koso padali na njih, bleskajući na njihovim zapadnim stranama u žarkoj raskoši boja, koje su prema istoku prelazile u sve dublje, tamnije tonove.
— Dokle ćemo još jahati danas? zapita debeljko, pošto satima nisu progovorili nijednu reč.
— Dokle i svakog dana, odgovori dugonja.
— Well! nasmeja se mali. Znači do logora.
— Ai! Master Dejvi imao je običaj da umesto „Yes“ upotrebljava stari oblik „Ai“; da, uvek je bio originalan taj Dugi Dejvi.
Opet prođe izvesno vreme. Džemi se dobro čuvao da nekim novim pitanjem ne izazove sličan odgovor. Pogledao je svoga druga svojim lukavim očima i čekao priliku da mu se osveti. Najzad, ćutanje postade dugonji isuviše teško. On pokaza desnom rukom u pravcu u kome su išli i zapita:
— Poznaješ li ovaj kraj?
— Vrlo dobro!
— Pa, šta je ovo?
— Amerika!
Dugonja mrzovoljno podiže svoje dugačke noge i obode mazgu, pa promrmlja:
— Prokleti deran!
— Ko?
— Ti!
— Ah! Ja? A zašto?
— Osvetoljubiv si!
— Nimalo. Ako ti meni daješ glupe odgovore, onda nikako ne vidim zašto bih ja morao biti duhovit, kad ti mene nešto upitaš.
— Duhovit? Kuku meni! Ti i duhovitost! Na tebi je toliko mesa da za duh nije ostalo nimalo mesta.
— Oho! Ti si valjda zaboravio šta sam ja svršio tamo, u staroj domovini?
— Ai! Jedan razred gimnazije? Da, to već znam. To ne mogu nikada zaboraviti, jer me na to podsećaš najmanje trideset puta dnevno.
Debeljko poče da se busa u grudi:
— I potrebno je, reče on. Stvarno bi bilo potrebno da ti spominjem i četrdeset i pedeset puta dnevno, jer ja sam čovek koga ti nikada nećeš moći dovoljno poštovati. Uostalom, nisam svršio samo jedan razred, već tri!
— Za ostale ti nije doteklo pameti…
— Ćuti. O novcu se jedino radilo; pameti bih ja imao i više nego što je trebalo. Znam ja, uostalom, vrlo dobro, šta si ti maločas mislio. Ovaj kraj neću nikada zaboraviti. Znaš li da smo se upoznali tamo iza onih brda?
— Ai! Bio je to rđav dan. Bio sam potrošio sav barut, a gonilo me pleme Sijuksa. Nisam mogao dalje, i oborili su me. A uveče si došao ti.
— Da, ti glupavi klipani behu naložili toliku vatru da se mogla videti čak iz Kanade. Primetio sam je i prišunjao se. Video sam pet članova plemena Sijuks i jednog svezanog belca. Ali, ja nisam promašio kao ti.
Dvojicu sam oborio, a trojica su pobegla, jer nisu ni slutili da imaju posla samo sa jednim čovekom; i ti si bio oslobođen.
— Bio sam oslobođen, ali i strašno ljut na tebe!
— Zato što nisam ubio ona dva Indijanca, nego sam ih samo ranio? Ali, i Indijanac je čovek, i meni nikad ne može pasti na um da ubijem jednog čoveka, ako to nije bezuslovno potrebno. Ja sam, naime, Evropejac, nisam ljudožder!
— A zar ja jesam?
— Hm! promrmlja debeljko. Sada si svakako drukčiji nego što si bio ranije. Onda si, kao i toliki drugi, bio mišljenja da crvene treba što pre istrebiti. Ja sam upravo da te pre obratim i pridobijem za svoje mišljenje.
— Da, tvoji zemljaci su vrlo čudni ljudi. Blagi, meki kao pamuk, a posle, ako ustreba, postupate sa svojim čovekom kao i svaki drugi. Mogli biste najnežnije zagrliti ceo svet pa da ga zatim odmah bijete kundakom, ako vam se učini da treba da se branite od šega. Takvi ete vi svi, a takav si i ti.
— Mene veseli što je baš tako i nikako drukčije. Ali, pogledaj, tamo kao da se provlači nekakva pruga kroz travu.
Džemi zaustavi koša i pokaza na jednu stenu pored koje je išla kroz travu dugačka, tamna linija.
I Dejvi zadrža svoga koša, zakloni oči rukom i pogleda pažljivo na onu stranu; zatim reče:
— Pristajem da pojedem centu presnog bivoljeg mesa, ako ono ne bude trag.
— I ja mislim da je trag. Hoćemo li mi to da malo bolje pogledamo, Dejvi?
— Hoćemo li? Kako možeš da pitaš hoćemo li, kad moramo? U ovoj staroj preriji čovek je prisiljen da ne prolazi ni pored jednog traga tako olako. Uvek mora da zna ko se nalazi ispred njega a ko iza njega, inače mu se može lako dogoditi da smrkne a da ne osvane. Napred, dakle!
Odjahaše do stene i zaustaviše se kod nje, posmatrajući trag svojim znalačkim pogledima. Džemi skoči s konja i kleknu u travu. Njegovo matoro kljuse, razumno kao čovek, spusti glavu u ugaženu travu i poče da je omirisava. I mazga priđe bliže, poče da maše repom i da striže svojim dugačkim ušima, tako da je izgledalo kao da i ona posmatra trag.
— No? zapita Dejvi, kome se razgledaše traga beše odužilo. Zar je tako važno?
— Dabome. Ovuda je projahao neki Indijanac.
— Misliš? Bilo bi svakako čudnovato, pošto se ne nalazimo u lovištu, ni u ispaši, nijednog plemena. Po čemu zaključuješ da je to bio Indijanac?
Vidim po tragu kopita da je konj dresiran na indijanski način.
— Pa, mogao je jahati i kakav belac.
— Pa i ja to kažem, ali… ali…
On zamišljeno zavrte glavom i pođe tragom malo dalje. Zatim povika:
— Hodi ovamo! Konj nije bio potkovan, već bos. I bio je veoma umoran, a ipak je morao da juri u galopu. Jahaču se, znači, mnogo žurilo.
Sad sjaha i Dejvi. Prema onome što je čuo, bilo je prilično važno da se stvar temeljito ispita. On pođe za debeljkom, a i obe životinje potrčaše za njim, kao da se to samo po sebi razumelo. Kad je stigao do Džemija, pođe sa njim dalje po tragu.
— Konj je odista bio premoren, reče on, vrlo često je posrtao. Ko svoju životinju tera na ovaj način, taj mora da ima za to jakih razloga. Ili je toga čoveka neko gonio, ili je njemu samom bilo potrebno da stigne do cilja što je brže mogućno.
— Biće ovo drugo, a ne ono prvo.
— Kako to?
— Otkad je ovaj trag?
— Od pre dva časa, otprilike.
— I ja tako mislim. A još nigde nikakva traga od gonioca. Onaj koji je izmakao goniocu za čitava dva sata, neće mučiti svoga konja do lipsavanja. Uostalom, ovde na sve strane ima tako mnogo pećina da mu je lako bilo zavarati svoga gonioca. Zar ne misliš tako?
— Mislim. Naime dvojici, na primer, bilo bi dovoljno da izmaknemo i za dva minuta, pa da naš gonilac ostane praznih ruku. Dakle, slažem se s tobom. Čovek je hteo da brzo stigne do cilja. Ali, gde li mu je taj cilj?
— U svakom slučaju, nije daleko odavde.
Dugonja je gledao debeljka začuđeno u lice.
— Ti mi danas izgledaš sveznajući! reče mu.
— Za ovo sve skupa nije potrebno biti sveznajući, dovoljno je samo malo misliti.
— Tako! Pa i ja, eto, mislim o tome, ali sasvim uzalud.
— To nije nikakvo čudo, kad si ti u pitanju.
— Kako to?
— Ti si podugačak. I pre nego što kod tebe misao o ovome tragu, koji se nalazi ovde dole, stigne do tvoje glave, koja je čak gore, mogu da prođu godine. Kažem ti da cilj ovog jahača ne treba tražiti daleko odavde, inače bi on svoga koša više štedeo.
— Dobro! Čuo sam tvoj razlog, ali ga ne shvatam!
— Pa, evo kako ja mislim: da je čovek imao da jaše još jedan dan, konj bi bio isuviše umoran za toliki put; on bi ga onda bezuslovno pustio nekoliko časova da se odmori, da bi taj kratki odmor posle nadoknadio. No pošto je on znao da je mesto do koga je imao da stigne blizu, verovao je da
će put do njega, i pored toga što je konj bio umoran, moći prevaliti još istog dana.
— Slušaj, dragi moj Džemi, to što ti kažeš ne zvuči tako ludo. I opet ti dajem za pravo.
— Ta pohvala je sasvim suvišna. Ko se skoro trideset godina potuca po savani, taj može jednom da dođe i na neku pametnu misao. Ovaj čovek je u svakom slučaju glasnik. Njemu se naročito žurilo; mora da mu je zadatak bio od velike važnosti. Vrlo je verovatno da Indijanci uzimaju za glasnike samo Indijance, i ja bih mogao skoro ustvrditi da se ovde negde u blizini nalaze crvenokošci.
Dugački Dejvi zviznu lagano kroz prste i zamišljeno pogleda oko sebe.
— Kobno, kobno u najvećoj meri! promrmlja on. Taj delija, znači, dolazi od Indijanaca i ide ka Indijancima. Mi se nalazimo između njih, a ne znamo gde su zapravo. Možemo vrlo lako da naiđemo na kakvu hordu i da lepo oberemo bostan.
— Toga se zbilja treba pribojavati. Moramo da idemo za tragom.
— Tačno! Znamo barem da su ispred nas, a oni nemaju ni pojma o nama; mi se nalazimo u boljem položaju. No, radoznao sam, kome plemenu pripada.
— I ja sam. Ali, to se zasad ne može odgonetnuti. Tamo gore, u severnoj Montani, ima crnonogih, krvavih i Pigan-Indijanaca. Oni ne silaze ovamo. Na okuci reke Misuri prebivaju Rikarejci, koji takođe nemaju ovde šta da traže. Sijuksi? Hm! Jesi li možda čuo da su oni u novije vreme iskopali tomahavk rata?
— Nisam.
— Sada nećemo razbijati glavu; ali moramo biti oprezni. Nalazimo se u predelu koji nam je dobro poznat, i ako ne budemo pravili baš gluposti, ne može nam se ništa neprilično desiti. Hajde, pođimo!
Pojahaše konje i pođoše za tragom, držeći ga stalno pod okom, ali u isto vreme oštro gledajući desno i levo, kako bi na vreme primetili svaku opasnost.
Prođe tako jedan čas, i sunce je sve dublje tonulo. Vetar je bivao sve jači, i dnevna pripeka brzo je popuštala. Uskoro primetiše da je Indijanac sada jahao samo korakom. Na jednom neravnom mestu kao da mu je konj bio posrnuo i pao na kolena. Džemi odmah sjaha i pažljivo pregleda to mesto.
— Da, Indijanac je! reče. Odskočio je. Mokasini[6] su mu bili ukrašeni svinjskim čekinjama. Ovde ima jedno parče, koje mu se odlomilo. A ovde… ah, taj delija mora biti još vrlo mlad.
— Zašto? zapita dugonja, koji je ostao sedeći na svojoj životinji.
— Mesto je peskovito, i stopalo mu se sasvim lepo ocrtalo. Ako ne smem da poverujem da je u pitanju neka skvo, onda…
— Gluposti! Žena neće doći ovamo sama.
— Onda je neki mladić, koji nema nikako više od osamnaest godina.
— Vidi, vidi! To baš nije zgodno. Neka plemena baš takve derane upotrebljavaju kao uhode. Budimo, dakle, oprezni!
— Jahali su dalje. Dok su do sada prolazili kroz pravu cvetnu preriju, sada bi se ovde-onde javljao poneki žbun, ponajpre osamljen, a zatim u povećim skupovima. U daljini kao da je bilo i drveća.
Došli su do mesta na kome je jahač bio sjahao na neko vreme, da bi pustio konja da mu se malo odmori; išao je pešice, vodeći konja za uzdu.
Žbunovi su ponegde zatvarali vidik, tako da je opreznost bila utoliko potrebnija. Dejvi je jahao napred, a Džemi za njim. Najednom se javi ovaj poslednji:
— Slušaj, dugonja, bio je vranac.
— Vidi! Otkud znaš?
— Evo na grmu visi dlaka iz njegova repa.
— Ai! Sad opet znamo nešto više; ali ne govori tako glasno. Ovde možemo svakog trenutka naići na ljude koje ćemo primetiti tek kad nas budu skoro pobili.
— Toga se ja ne plašim. U tome se mogu slobodno osloniti na svoga konja; zafrče taj čim oseti neprijatelja. Samo spokojno napred!
Dugački Dejvi pokori se ovom zahtevu, ali se već posle jednog trenutka naglo zaustavi.
— Do sto đavola! reče. Ovde se nešto dogodilo!
Debeljko potera konja i posle nekoliko koračaja stiže, kroz grmlje, do jednog slobodnog prostora. Ispred njega se uzdizala jedna od onih kupastih stena kakvih ima tako mnogo u ovoj preriji. Trag je vodio baš do te stene, zatim sasvim pored nje, da bi najzad u oštrom uglu skrenuo udesno. To su obojica videla sasvim jasno, ali su videli i još nešto; s druge strane stene dolazio je drugi trag, koji se sastajao sa ovim prvim.
— Šta misliš da je ovo? zapita dugonja.
— Da je tamo iza stene bilo ljudi, koji su pratili Indijanca kad su ga primetili.
— Možda su i sada tamo!
— Ili su neki od njih ostali. Pričekaj me tu iza grma! Idem malo da promolim nos iza ugla.
— Nemoj samo da ga zakačiš za neku punu puščanu cev!
— Neću, tvome bi to više priličilo.
Džemi sjaha i dodade dugonji uzde svoga kljuseta, da ih pridrži, a zatim punom parom uzleti, uza stenu.
„Lukava lisico!“ promrmlja Dejvi zadovoljno. „Došunjavanje bi ovde trajalo suviše dugo. Ali, ko bi rekao da debeljko može tako da poskoči!“ Pošto je stigao na drugu stranu stene, spusti se mali polako i oprezno i iščeznu iza jedne isturene ivice. No uskoro se ponovo pojavi i dade dugonji nekakav znak opisavši rukom luk. Dejvi ga tačno razumede da ne treba da jaše pravo ka steni, i zato projaše između žbunova, naiđe na novi trag i po njemu stiže do Džemija pored stene.
— Šta kažeš na ovo? zapita ga mali, pokazujući rukom na prostor ispred njih.
Bio je tamo ranije nekakav logor. Nekoliko gvozdenih bakrača još je ležalo na zemlji, zatim nekoliko pijuka i lopata, jedna vodenica za kafu, jedna stupa, više većih i manjih denjkova — ali tragovi logorske vatre nisu se nikako mogli videti.
— Tja, odgovori dugonja, vrteći glavom, ovi koji su se ovde bili smestili kao kod kuće, ili su vrlo neoprezni ljudi, ili su sasvim odskora u ovom kraju. Vidim ovde tragove od najmanje petnaest konja, ali nijedan jedini nije bio svezan ili barem sapet. Kako mi izgleda, bilo je među njima mnogo tovarnih. Pa ni njih nema. Gde li su? To mora da je neko propalo gazdinstvo! Trebalo bi tim lakomislenim ljudima opaliti dvadeset i pet vrućih!
— Bi, odista, baš su zaslužili! Sa tako malo iskustva uputiti se na Daleki zapad! Mora da nijedan od njih nije učio gimnaziju…
— Kao ti što si! upade brzo dugonja.
— Da, kao ja što sam; ali malo zdravog razuma i domišljatosti može, ipak, da ima svako. Indijanac je, ništa ne sluteći, izašao iza ovog ugla i, kad ih je ugledao, pomislio je da je bolje da brzo beži dalje negoli da se vrati natrag; i čitava četa je pojurila za njim.
— Hoće li se rđavo provesti, ako ga uhvate?
— Pa svakako, inače ga ne bi gonili. I za nas to može biti sudbonosno.
Crvenokošcima je sasvim svejedno da li će njihova osveta stići pravog krivca ili nekog drugog.
— Onda moramo što brže za njima, da sprečimo nesreću.
— Dabome; nećemo imati mnogo da idemo, jer Indijanac, sa svojim premorenim konjem, nije mogao stići daleko.
Uzjahaše ponovo konje i pođoše u galopu za tragom, od koga se udesno i ulevo odvajalo nekoliko konjskih kopita, verovatno tovarnih konja, koje su oni drugi prestizali. Posle kratkog vremena Džemi naglo zaustavi svoga konja. Bio je čuo glasan razgovor i skrenuo je brzo u stranu, u jedan šibljak, kamo i Dejvi pođe za njim. Obojica su pažljivo slušali. Čuli su različite glasove u međusobnom razgovoru.
— To su sigurno oni, reče mali. Glasovi se ne približuju; znači da se još ne vraćaju. Hoćemo li da ih osluškujemo, Dejvi?
— Razume se. Konje ćemo, međutim, sapeti.
— Ne; to bi nas moglo odati, a mi hoćemo da ostanemo neprimećeni.
Treba da ih svežemo, da ne mogu dalje nego što mi želimo.
„Sapeti“ je traperski izraz i znači vezati konjima prednje noge tako da mogu praviti samo male korake. Konji se sapinju samo onda kada se čovek oseća sigurnim, inače se vezuju za drveće ili za kočiće zabijene u zemlju. U tu svrhu, u prerijama u kojima nema šume, lovci nose sa sobom zaoštrene kočiće.
I dva nerazdvojna prijatelja svezaše svoje konje za žbunje, i šunjajući se u pravcu odakle su dolazili glasovi stigoše ubrzo do jedne male reke ili, bolje rečeno, jednog potoka, u kome sada nije bilo mnogo vode, ali po čijim se visokim obalama videlo da je u proleće ima u znatnim količinama.
Tu je potok baš pravio okuku, u kojoj je devet ljudi, divljeg izgleda, što stajalo što sedelo u travi. Između njih je ležao jedan Indijanac, kome su noge i ruke bile svezane tako da se nije mogao ni maknuti. Na drugoj strani potoka, pod visokom obalom, uz koju više nije mogao da se uspne, ležao je crvenokoščev konj i dahtao glasno, dok mu se trbuh jednolično dizao i spuštao. Ostali konji stajali su pored svojih gospodara.
Ovi nisu ostavljali najbolji utisak. Pravi zapadnjak rekao bi, čim bi ih video, da su to pravi primerci onog ološa kome bi, na Dalekom zapadu, mogao da sudi samo sudija Linč.
Džemi i Dejvi čučali su iza jednog grma i posmatrali prizor. Ljudi su se tiho došaptavali između sebe. Kao da su se dogovarali o sudbini svoga zarobljenika.
— Kako ti se sviđaju? zapita debeljko tiho.
— Baš kao i tebi, a to će reći nimalo.
— Čudne njuške. Žao mi je onog jadnog crvenog mladića. Šta misliš, iz koga je plemena?
— S tim još nisam načisto. Nije obojen a ni inače nema nikakvog obeležja. Jedno je sigurno da mladić nije bio pošao u borbu. Hoćemo li ga uzeti u zaštitu?
— Pa, to se razume samo po sebi, jer ja ne verujem da je on ovim prerijskim orlušinama dao bilo kakva povoda za njihov neprijateljski postupak. Hajde, da progovorimo s njima nekoliko reči!
— Ali, ako nas oni ne poslušaju?
— Onda imamo da biramo kako ćemo im nametnuti svoju volju, silom ili lukavstvom. Ja se ovih delija ne plašim; ali kuršum gađa i kad dolazi iz ruku poslednje kukavice. Nećemo im ničim pokazati da smo došli na konjima, a još će bolje biti da im priđemo sa druge strane vode, kako ne bi primetili da smo već videli njihov logor
Karl Maj
