Kihotizam

Do­ja­ha­lo je vri­je­me su­ro­ve sve­de­no­sti: ne­ko­me dan, ne­ko­me noć, jed­ni­ma strah, dru­gi­ma moć. Nji­ma vje­tre­nja­če i vje­tar, na­ma iz­mo­žde­ni ki­ho­ti­zam.

Ki­ho­ti­zam je re­ci­div. Kad vas za­svr­bi ži­vot na le­đi­ma lip­sa­log klju­se­ta, sa­svim ovlaš, mo­že se me­di­ti­ra­ti.
U su­mrač­je se sla­bo vi­di, a naj­du­blja noć za­kri­lje­na so­vom glu­va­rom ne­kad je bi­la pred­ska­zni­ca zo­re. Zo­rom, omla­đe­no sun­ce sto­plja­va sva­kom stvo­ru krv u ži­la­ma, in­sa­na pu­ni la­ho­rom ži­vo­ta. Pod­ne mu za­sje­da na vrh gla­ve u ko­joj se ro­je ko­vi­tla­ci sno­va ili klo­bu­ci pra­zni­ne.
Sa­kri­ve­ni so­bom, za­sli­je­plje­ni sop­stvom, oba­sja­ni la­žnim po­da­nič­kim osmje­si­ma, ne vi­de. Zo­ra, pod­ne, ve­če, po­noć, ima­ju im istu bo­ju. Bo­ju sle­đe­ne bron­ze, svje­tlu­ca­vu, za­bli­sta­nu. Ne­ma im raz­del­ni­ce no­ći i osvi­ta. Iz­gu­bi­le su se ni­jan­se, mi­li­ne, drh­ta­ji, če­žnje, oza­re­nja, sna­tre­nja…
Do­ja­ha­lo je vri­je­me su­ro­ve sve­de­no­sti: ne­ko­me dan, ne­ko­me noć, jed­ni­ma strah, dru­gi­ma moć. Nji­ma vje­tre­nja­če i vje­tar, na­ma iz­mo­žde­ni ki­ho­ti­zam.
I ta­ko, vi­te­zo­vi tu­žnog li­ka raz­o­ru­ža­ni si­zi­fov­skim uklet­stvom, bez sna­ge za ju­riš sna­tre is­pod vje­tre­nja­ča i su­zni se pre­pu­šta­ju ša­ma­ri­ma ne­do­stoj­nih.
Sa­mo le­pet i hu­ka i ta­ko ga­nu­tlji­va i po­tre­sna če­žnja da se u ha­o­su sa­ču­va­ju ne­ke ri­je­či iz­vr­ca­ne iz ne­kih ko­šni­ca i pri­klju­če se ma­ti­ci ko­ja će od­zu­ja­ti do ne­kog me­do­no­snog sa­ća.

Ki­ho­ti­zam je sve­den na ri­je­či ko­je se mo­gu ka­le­mi­ti ako ka­le­ma­ra bu­de, na ri­je­či ko­je mo­gu za­mi­ri­sa­ti plo­dom uko­li­ko voć­ka ne za­di­vlja i pre­tvo­ri se u pu­hor i trn.
Bri­šu se gra­ni­ce (ta­ko nam, ma­kar, ka­žu ja­ha­či in­te­gra­ci­ja) pri­je onih ze­malj­skih obri­sa­ne su one bit­ni­je: iz­me­đu stra­šnog i smi­je­šnog, ne­nor­mal­nog i nor­mal­nog, mo­ral­nog i ne­mo­ral­nog (sa ten­den­ci­jom da ne­mo­ral­no po­sta­ne neo­mo­ral­no). Slu­ša­mo li (ko ima uši da ču­je – ču­će) maj­sto­re kro­ja­če i nji­ho­ve kal­fe kro­ja­či­će, obo­ji­će­mo se kaf­ki­jan­skim si­vi­lom pre­stra­še­ni ču­do­vi­šnom sli­kom nje­go­ve je­zi­vo ge­ni­jal­ne fik­ci­je.
Da­kle, ni­šta ni­je kao što iz­gle­da, sve od če­ga smo se bo­ja­li po­sta­je na­ša je­di­na stvar­nost. Tu­pe se oštri­ce i za­tam­nju­je se si­jev ne­ka­da­njih za­no­sa i pr­ko­sa. Umi­ru­ju se br­ze ri­je­ke, je­ze­re se mla­ke vo­de, pre­mre­ža­va­ju se otr­ca­na ne­be­sa. Po­ne­kad, ono­me ko gle­da (ko ima oči da vi­di – vi­dje­će) pri­či­nja­va­ju se kr­ho­ti­ne oslo­bo­đe­nog ne­ba.

Uvi­jek je bi­lo ta­ko. Mo­žda su na­sil­ni­ci i obes­pra­vlje­ni ge­ne­ra­tor ovo­ze­mlja, je­di­ni za­ma­jac ko­ji po­kre­će ze­malj­sku ze­mlju.
Kur­ja­ci i ja­ganj­ci, vu­ci u jag­nje­ćoj ko­ži (jag­nje se u vuč­joj ko­ži si­gur­no ne skri­va, ta­ko vam je to sa pa­lim an­đe­li­ma), le­tar­gi­ča­ri ko­ji po­spa­no zi­he­ra­ški svi­jet po­sma­tra­ju kao raz­vod­nje­nu ob­lju­ta­vje­lu an­tič­ku dra­mu bez stra­sti, srdž­be i apla­u­za. Na­še vri­je­me je uspje­lo da si­lu­je i he­roj­sku an­ti­ku, da se po­spr­da i Pe­ri­klu i So­kra­tu…
Da bi se­bi do­ka­za­li sop­stve­nu ve­li­či­nu i u ha­re­mi­ma PG pa­di­ša­ha okru­ži­li su se pig­mej­skom vr­stom, jer krv bi im se pre­tvo­ri­la u sir­će kad ih pu­čan­stvo ne bi za­li­va­lo po­gle­di­ma za­vi­sti.
Ne­mam pra­vo na pre­zir. Ne vo­lim da sam im bli­zu. Jer, te­ško je bi­ti pre­zren, a ne pre­zre­ti…
A to­li­ko za­vi­si­mo jed­ni od dru­gih, to stra­šno brat­stvo će va­vi­jek tra­ja­ti. I to­li­ko smo slič­ni, ta uža­sna slič­nost će nas za­u­vi­jek pro­ga­nja­ti. Ži­vi mi bi­li, dra­gi Nar­ci­si, u mir­noj vo­di ogle­da­te i mo­je li­ce…

Mo­ra se oču­va­ti aro­ma­tič­na trav­ka iz­ni­kla iz sr­ca, osje­ćaj prav­de i kriv­de, mi­ro­đi­ja ki­ho­ti­zma, ljud­skost ne­sa­vr­še­na ka­nu­ta u ka­ra­ka­zan am­bro­zi­je ze­malj­skih de­mi­jur­ga…
Ki­ho­ti­zam je ži­vot­ni iz­bor ili ra­dost mo­ra­nja, sud­bin­ski udes i ures.
Do­šu­nja mi se do za­ja­stu­če­ne gla­ve onaj če­ški pre­bjeg, ve­li­ki pi­sac ko­jem ime ne da da bu­de za­je­dljiv, pa mi za­ša­šo­lji: On je spre­man žr­tvo­va­ti ži­vot za ple­me­ni­ti cilj, ali tra­ge­di­ja ga ne že­li. Po­kraj nje­go­vog li­ka sve po­sta­je ko­me­di­jom…
Ko­li­ko li je tra­gič­nih klov­no­va me­đu bor­ci­ma za sop­stve­nu prav­du, dra­ga bra­ćo? Po­sto­ji li sop­stve­na prav­da, uz­vi­še­ni tri­bu­ni?

A ta­man sam na­mje­rio da vam iz­de­kla­mu­jem ono o Dri­na­ma, onog An­dri­ća i ono o tir­jan­stvu, onog Nje­go­ša. Sje­ća­te li se?
Ka­ča­mak ili po­e­zi­ja, bra­ćo?