Ko je po­ga­sio svi­je­tla?

Cr­ve­ni mulj i cr­na fa­bri­ka na­da­nja i sno­va. Apo­ka­lip­tič­ne sli­ke ne­če­ga što je ne­ka­da bi­lo veliko. Raz­va­li­ne bo­lje bu­duć­no­sti. Sur­va­va­nje ide­o­lo­ške hip­no­ze u ja­mu ni­šta­vi­la. Svu­da uoko­lo spo­me­ni­ci pro­pa­da­nja.
Ta­ko to bi­va kad se pre­vi­še sni­va. Ta­ko se zbi­va kad se la­žo­vi­ma vje­ru­je. Ta­ko se ži­vi kad pre­va­ran­ti ko­lo vo­de. Na­še ko­lo. Ko­lo ba­ha­to­sti, gor­do­sti, su­je­te, ina­ta. Ju­nak do ju­na­ka, serdar do voj­vo­de, gla­va­ri bez stra­ha i ma­ne. Još uvi­jek tra­je mi­to­lo­gi­ja uni­ža­va­nja. Još uvi­jek tim gu­bit­ni­ka ubje­dlji­vo do­bi­ja. Fe­no­men cr­ve­nog mu­lja.
Kom­bi­nat tra­ži kup­ca. Cr­ve­ni mulj je odav­no pre­pla­vio i Kom­bi­nat i Cr­nu Go­ru. Cr­no–cr­ve­na Go­ra tra­ži kup­ca. Ku­pac će do­ći i pre­tvo­ri­će je u cr­ve­ni mulj. Mu­lje­vi­ta vre­me­na mu­lja­nja. Mu­lja­to­ri i mu­lja­tor­či­ći tra­že ve­li­kog mu­lja­to­ra i nu­de mu mu­lje­vi­nu. Te­ška je lo­gi­ka na­še trgo­vi­ne. Sra­mo­tom se tr­gu­je. Nu­di se ni­šta za ni­šta. Za­tim se te­la­li ka­ko je ni­šta ne­što i ka­ko je ne­što pro­da­to za sve! Div­na mi ču­da, čud­ne mi tr­go­vi­ne.
Po­kra­deš, sla­gu­maš, ogu­liš, očo­pliš, ur­ni­šeš, osra­mo­tiš, pa on­da tra­žiš kup­ca. Mo­že i ta­ko među mu­lja­tor­skom bra­ćom u mu­lju vre­me­na u ko­jem smo za­to­če­ni.
Rod pre­met­nu u iz­rod, nji­vu u vr­zi­nu, vr­zi­nu u bez­da­ni­cu, pa pro­da­ju–ja­lo­vi­šte. Tra­ži se kupac za ja­lo­vi­šte ople­me­nje­no cr­ve­nim mu­ljem.
Ima sve­ga u na­šoj ma­loj ca­re­vi­ni, u na­šem ve­li­kom ja­lo­vi­štu. U na­šem pla­ka­li­štu i podaništvu.
Ima iz­o­bi­lja: sa­bla­snih fa­brič­kih ha­la u ko­ji­ma šej­ta­ni ra­de u tri smje­ne, pro­lo­ka­nih i požderanih ho­te­la u ko­ji­ma đa­vol­ci ko­na­če, ko­si­šta i šu­ma ko­je pro­ždi­re ko­rov be­sti­jal­no­sti, ško­la i fa­kul­te­ta u ko­ji­ma se dok­to­ri­ra be­smi­sli­ca, cr­ka­va u ko­je se pro­va­lju­je, pa cr­ka­va ko­je se ka­tan­če zbog pro­val­ni­ka. Sve­ga ima, a naj­vi­še – ja­lo­vi­šta.
I sve je na pro­da­ju, osim ono­ga što bi ne­ko sa zr­nom so­li u gla­vi ku­pio. Sve što je ima­lo cijenu ni­je­smo pro­da­li. Po sta­rom do­brom pra­vi­lu sve što vri­je­di ni­je pro­da­to već po­kra­de­no. Lo­po­vi lo­po­vi­ma nu­de lo­po­vluk. Sa šla­gom, uz šam­pa­njac…
A ima­li smo i šu­me i šu­mar­ke. I u šu­ma­ma po­to­ke i sr­ne. Šu­me smo po­pa­li­li ili su ih obr­sti­li dvo­no­žni ro­ga­ti ba­ta­ljo­ni, vo­de smo odav­no za­mu­ti­li, za­ja­zi­li, pre­tvo­ri­li u mr­tva­je, u usta­ja­lo ja­lo­vi­šte. Sr­ne po­bi­li i na­pu­ni­li sto­ma­ke, pa sad ur­li­ču pre­pu­nje­ne mje­ši­ne i pra­zne gla­vur­de. Ka­ko na­pu­ni­ti cri­je­va glad­no­me pu­ku, bra­ćo gla­va­ri? To je pi­ta­nje svih pi­ta­nja i je­di­no ishodište obe­ća­nog ra­ja.
Ne mo­že i ja­re i pa­re. Vu­ko­vi u jag­nje­ćoj ko­ži su po­sr­ka­li i jed­no i dru­go. Osta­li sa­mo dugmići u na­šem ve­li­kom kre­ma­to­ri­ju­mu. Ko je okre­nuo pre­ki­dač? Ko je po­ga­sio svi­je­tla? Če­ka­mo od­go­vor i spas od onih ko­ji su pot­pa­li­li lo­ma­ču.
No že­lja je stvar sla­bih, a vo­lja stvar ja­kih. Oni ko­ji že­le že­lje­će i da­lje, a oni ko­ji su ja­ki ne pod­no­se ra­ču­ne.
Ta­ko se tu­ma­ra ka bo­ljoj bu­duć­no­sti uz po­zna­tu ti­to­i­stič­ku po­pi­jev­ku: lo­ši­je da­nas za bo­lje sju­tra.
U na­šoj ma­loj ca­re­vi­ni bu­ška­ju ru­pi­ce za golf te­re­ne, do­te­žu lam­pi­ce za so­la­ri­ju­me, po­li­ra­ju ra­svje­tu za vel­nes cen­tre, pod­ma­zu­ju me­ha­ni­zme za ži­ča­re i tra­že gon­do­li­je­re za na­še venecije, za na­ša raj­ska dan­gu­bi­šta.
Sve se mo­že u na­šim ska­ska­ma, u na­šim baj­ka­ma, uz di­ple i svi­ralj­ke, uz neo­gu­sle ko­je jektanjem opje­va­va­ju naš neo­ro­man­ti­zam. Sva­ka mon­te­ne­grin­ska pje­smi­ca li­či na him­nu, jedi­no him­na ne li­či na ono što opje­va­va. Ču­do­tvor­ci ču­do­tvo­re oču­đe­na vre­me­na i go­mi­la­ju ho­ro­ve za­ble­nu­tih za­ču­đe­ni­ka.
Je­di­no pi­ta­nje ko­je ne tra­ži od­go­vo­ra u na­šem cr­ve­nom mu­lju je ono ču­ve­no: Šta ovo bi?!
Bi što bi. Bi­će i da­lje. Ta­ko i tre­ba. Jer go­di­ne po­či­nju ja­nu­a­rom ot­kad za se­be zna­mo. Kad na­u­či­mo da igra­mo golf bi­će nam svjed­no. Sve­jed­no­ća je spa­se­ni­je, a ru­pe se naj­lak­še bu­ška­ju u cr­ve­nom mu­lju, u na­šem ja­lo­vi­štu…
Mi­lo za Bran­či­la, Ran­ko za Mi­la, Sve­to za Sve­ta, ru­pa za ru­pu, iš­ču­pa­smo re­pu!