Ako baš ne možeš od svog života da učiniš
ono što hoćeš,
pokušaj bar da postigneš
ono što možeš: ne unižavaj ga
prečestim druženjem sa svetom,
silnim izlascima i razgovorima.
Ne unižavaj ga razbacivanjem,
čestim razvlačenjem i izlaganjem
svakodnevnoj gluposti
veza i susreta
da ne postane dosadan kao da je tuđ.
(Konstantin Kavafis 1863-1933)
Prevod: Ksenija Maricki Gađanski
Konstantin Kavafi
Malogrčki pesnik rođen u Aleksandriji. Studira i duže vreme boravi u Engleskoj, čak jedno vreme ima englesko državljanstvo, kojeg se kasnije odriče. Više od trideset godina radi u Odeljenju za navodnjavanje u Ministarstvu javnih radova u Egiptu. Počeo je rano da piše pesme I to na engleskom, francuskom I grčkom ejziku, mešavinom oblika iz dva separatna idioma grčkog jezika – katarebuse i dimotike. To je bio razlog što su ga zagriženi narodnjaci odbacivali kao pesnika. U početku Kavafi objavljuje pesme u časopisima, ali se većine tih pesama odrekao 1910. godine i počeo ozbiljnije da se bavi poezijom. Međutim, nikada nije objavio knjigu pesama, već samo nekoliko ciklusa na nekakvim tabacima odštampanim za prijatelje. Prva knjiga njegove poezije izlazi posthumno 1935. godine. Sadrži 154 pjesme. Kasnije je solunski profeosr J. Savidi priredio kritičko izdanje njegovih objavljenih i neobjavljenih pesama. U grčku peoziju uneo je nove teme: Levant, helenizam, vizantijski period, semite, ali ne na romantičarski način, koji je bio previse patetičan, već na jedan svoj privatan kavafijevski način u kojem oči pesnika nikad nisu uprte u glavnu arenu događaja gde su menjani tokovi istorije, već u posebnom pravcu, tako iza pozornice, iza prestola, ispod odežde makar i carske, odnosno, naročito carske. Svojim stilom, bolje rečeno manirom, zasenio je mnoge pesnike ovog veka, istovremeno utičući presudno na modernu evropsku poeziju, posebno anglosaksonsku.
