Baš su slatki. I sad će oni, samo što nijesu, moj zemljače. I svojstveno je to njima, mislim Crnogorcima, dobri moj. Poznati su oni po tome. Mislim po tome što to nikada i nijesu bili. Jer, možda oni vole revoluciju, ali vlast sigurno više vole. Vole oni samo ono od čega imaju sigurnu korist, a revolucija ne nudi sigurnost osim one sigurnosti – da jede svoju djecu. Pa ko je blesav, naivni zemljače, da bude pojedeni revolucionar?! Možda neki i jesu, ali ovi sigurno nijesu.
Sad će oni, tek što nijesu počeli. Strpi se malo, nestrpljivi zemljače. Možda još nije vrijeme za đavolju revoluciju, ali sigurno je da je vrijeme prošlo za sve, pa i za revoluciju. Ali ne gubi nadu, beznadni zemljače, možda se ipak nešto i desi, mada je sigurno da se neće desiti iako se priprema. Pripreme dugo traju, krčkaju se, ne daj ti ga Bože, kao bosanski lonac, mada ovaj naš lonac nije opasan, više je on kulinarski, nego sociopsihološki pojam. I dobro je dok je tako, potpaljeni zemljače. I, ruku na srce, mjesto nam je pored lonca, a ne u loncu. Crnogorci su možda naivni, ali su sigurno znali da izaberu pravu stranu. Naravno, mislim bolje je pored lonca, nego u loncu kad već govorimo o revoluciji, mislim-o loncu.
Sad će oni, govorka se da su se dobro pripremili, da su se uzjogunili i naoštrili, da im, ovoga puta, nema spasa. Sad, možda nema spasa ovima gore, ali ovima zadovijek dolje sigurno nema spasa. Mislim politički, a ne glavom. Valjda se dobro razumijemo u ovim odsudnim vremenima. Pa i kad kažem – revolucija, ne mislim na revoluciju, nije dotle došlo, mislim na kobajagi revoluciju i na kobajagi revolucionare i na našu kobajagi veliku priču o kobajagi istorijskim vremenima. Kobajagi istorija kobajagi države ima i svoje kobajagi revolucionare koji kobajagi dižu, mislim revoluciju. Kobajagi…
Sad će, evo ih pred vratima. Možda su pred njihovim vratima, pred zlatnim dverima srebroljubivih hulja, ali sigurno su pred vratima nekog lijepog restorančića u kojem se onako slatko čalabrcne i pride karamazovski gucne, jer kobajagi revolucije se ne dižu praznoga stomačića. To sigurno dobro znaju kobajagi revolucionari jer prošla su vremena pravih revolucija i istinskih revolucionara koji su se, o vremena, o običaji, praznoga stomaka zalijetali na crne barikade. Mislim, ako treba padati na barikadama, ne treba biti gladan pred barikadama. Ko je lud da gladuje u dvadeset prvome vijeku osim onih koji nemaju nikakve veze sa kobajagi revolucijom i kobajagi revolucionarima, a takvih je tek nešto više od polovine. Ili nešto manje, Cvrčak će ga znati…
Sad će, ne mogu baš tako brzo, jer revolucije ne mogu tek tako da se skarabudže, treba polako i studiozno, jer je polako i studiozno, strpljivo i mazohistički, zapravo odlika kobajagi revolucije. Mislim, možda se varam, ali sigurno je da niko nije lud u vremenu procvata svih prava za sve, a pogotovo za one, znate na koje mislim, da se zamlaćuje nekakvom čegevarističkom utopijom i da se gerilski zalijeće po šumama i gorama naše zemlje ponosne. Zato egzotične revolucionare možemo nositi na majicama ili, daleko bilo, na donjem vešu, jer ko još ozbiljno vjeruje u ideale pravih i krivih revolucija. Vlast nije jabuka koja padne kada dođe vrijeme, ti si taj koji ćeš je natjerati da padne, reče jednom u revolucionarnom zanosu najpoznatiji gerilac. Ali pridodade i ono: Okrutne vođe se mijenjaju samo da bi nove vođe postale okrutne. Tako je još u bolivijskim šumetinama Če Gevara znao da je revolucija, kobajagi revolucija i da su najveći neprijatelji kobajagi revolucionara zapravo – revolucionari. Pitajte kobajagi Kastra. Kad je on znao, sigurno je i da oni znaju. Jer naši kobajagi revolucionari nijesu rođeni za bolivijske prašume i slične vukojebine nego za kobajagi revolucionarne kobajagi kabinete i slične matrake. Ko je lud da se zbog kobajagi revolucije odriče onoga što nije kobajagi. A sve je, kobajagi, prostodušni zemljače, samo džep nije kobajagi. Ni pun ni prazan. Pun džep kobajagi revolucionara se ne može prepuniti, a prazan džep kobajagi revolucionarčića puni se sitninom. Zato je zadocnila naša kobajagi revolucija…
Sad će oni, kažu da su već krenuli na barikade, možda je tako, ali sigurno je da barikada nema, pa nema, pa našta bi se onda jurišalo? Zašto bi veliki Cvrčak postavljao barikade kad on dobro zna ko je sa druge strane barikada. Mali su oni igrači za njegovu veliku igru, a oni i malu igru igraju po njegovim pravilima. Tako se kobajagi revolucionari ne mogu obračunavati sa Onim i onima kojima i sami pripadaju, jer revolucija možda i jeste zlo, ali sigurno nije sadomazohistički performans. I ko bi, uostalom, u ovim krvoločnopacifističkim vremenima na nekoj montažnoj improvizovanoj barikadi istakao čegevaristički barjak i kao Ilija Gromovnik zatutnjao: Mnogi će me zvati avanturistom, što ja i jesam, ali jedne druge, posebne vrste. One koja je spremna žrtvovati svoj život za svoja uvjerenja… Gdje to ima, moj ozlojeđeni zemljače? Ne biva to više u ovoj zemljici seljaka, penzionera i prepoštene inteligencije, jer radnika, odavno već, ne biva. Veliki brat je odavno došao po svoje, a Če Gevara i Ilija Gromovnik imaju izvjesna ideološka neslaganja gore na nebu koje je sve dalje od nas…
Sad će oni, moraju krenuti, možda su već krenuli, hrabri zemljače, ali su sigurno krenuli pogrešnim putem. Jer, revolucionari su odavno na vlasti, revolucija ih nije pojela, oni su pojeli revoluciju i državu i u tome je naša revolucija.
Izvini, Če, u ime svih nas kojih možda nema.
Jasan Pogled
