Pol Desen je primetio da legenda o Budi nije svedočanstvo o tome šta Buda jeste, već šta postaje; drugi istraživači dodaju da je suština budizma upravo u legendarnom, u mitskom našla svoj najdublji izraz. Legenda nam zapravo otkriva verovanja bezbrojnih naraštaja budista i kao takva i dalje opstaje u svesti velikog dela čovečanstva.
Biografija započinje na nebu. Bodisatva (koji je vremenom postao Buda, a to zvanje ima značenje „Probuđenog”) uspeo je zaslugama sakupljenim tokom čitavog niza prethodnih inkarnacija da se rodi na četvrtom nebu bogova. Odozgo posmatra vek, kontinent, kraljevstvo i kastu u okviru kojih će se ponovo roditi Buda i spasti ljude. Odabira svoju majku, kraljicu Maju (čije ime označava magičnu silu koja stvara svet privida), udatu za Sudodanu, kralja grada Kapilavasta na jugu Nepala. Maja sanja da joj s boka ulazi slon sa šest kljova, tela boje snega a glave boje rubina. Prilikom buđenja kraljica ne oseća bol pa čak ni opterećenje, nego lagodnost i prijatnost. Bogovi podižu zamak u njenom telu i tu Bodisatva čeka svoj čas u molitvi. U drugom mesecu proleća, kraljica prolazi baštom; drvo čije lišće blista poput paunovog perja pruža jednu granu prema njoj; kraljica je najprirodnije prihvata; u tom trenutku, Bodisatva ustaje i rađa se iz kraljičinog desnog boka, ne nanoseći joj nikakvu povredu. Novorođenče čini sedam koraka i gleda udesno i ulevo, gore, dole, nazad i napred; vidi da na svetu nema njemu sličnog te lavljim glasom objavljuje:
Prvi sam i najbolji; ovo je moje poslednje rođenje; dolazim da učinim kraj bolu, bolestima i smrti. Dva oblaka sipaju toplu i hladnu vodu za majčino i sinovljevo kupanje; slepci progledaju, gluvi pročuju, oduzeti prohodaju, muzički instrumenti sami od sebe zasviraju; bogovi četvrtog neba se raduju, pevaju i igraju, a osuđenici u paklu zaboravljaju svoje muke. U tom istom trenu rađaju se i Budina buduća žena Jasodara, njegov kočijaš, njegov konj, njegov slon i drvo u čijoj senci će doseći oslobođenje. Dete dobija ime Sidarta, a poznat je i kao Gautama, ime koje je njegova porodica Sakijevih usvojila.
Majka umire sedam dana po Bodisatvinom rođenju i uspinje se na nebu trideset i tri božanstva. Vidovnjak Asita čuje ushićenje ovih bogova, silazi sa planine, uzima dete u naručje i kaže: On je neuporediv. Utvrđuje kod deteta belege izabranog: neku vrstu visoke organske krune posred lobanje, volovske trepavice, četrdeset izuzetno zbijenih i belih zuba, lavlju vilicu, visinu jednaku dužini raširenih ruku, zlatnu boju, opnu između prstiju i stotinak oblika iscrtanih na stopalu, a među njima tigra, slona, lotosov cvet, piramidalno brdo Meru, točak i svastiku. Potom Asita zaplače jer zna da je suviše star da bi primio učenje koje će Buda širiti zemljom.
Tumači Majinog sna predskazali su da će joj sin biti gospodar sveta (veliki kralj) ili pak njegov izbavitelj. Otac želi ono prvo; naređuje da se podignu tri palate za Sidartu i iz njih izbacuje sve što bi ukazivalo na prolaznost, bol ili smrt. Kraljević se ženi pošto napuni devetnaest godina; pre toga treba da pobedi na takmičenjima u krasnopisu, botanici, gramatici, borilačkim veštinama, trčanju, skakanju i plivanju. Takođe treba da pobedi u streličarstvu: strela koju je Sidarta odapeo leti najdalje i tamo gde pada rađa se izvor.1 Dobijeni lovorovi venci su znamen njegove buduće pobede nad Demonom.
Prođe deset godina prividne sreće za kraljevića koji se odao čulnim uživanjima u svojoj palati sa haremom od osamdeset i četiri hiljade jena. Jednog jutra, Sidarta izlazi u svojoj kočiji i sa zaprepašćenjem primećuje pogrbljenog čoveka „čija kosa nije kao kod drugih, čije telo nije kao kod ostalih”, čoveka koji se naslanja na štap da bi hodao dok mu meso podrhtava. Pita ko je nepoznati; kočijaš mu objašnjava da je to starac i da će svi ljudi na zemlji biti poput njega. Prilikom drugog izlaska vidi čoveka izjedanog kugom; kočijaš objašnjava da je to bolesnik i da niko nije pošteđen te opasnosti. Ona opet u nekoj šetnji spazi čoveka koga nose u sanduku; taj nepomični čovek je mrtvac, objašnjavaju mu, a smrt je zakon iz kojeg sve nastaje. Prilikom poslednje šetnje vidi kaluđera prosjačkog reda koji ne želi niti da umre niti da živi (u poznijim oblicima legende četiri lika predstavljaju utvare ili anđele). Mir je na njegovom licu; Sidarta je pronašao put.
One noći kada odlučuje da se povuče iz sveta dobija vest da mu je žena rodila sina. Vraća se na dvor, u ponoć se budi, obilazi harem i vidi usnule žene. Jednoj žvale teku niz usta; druga, raspuštene i neuredne kose, izgleda kao da ju je zgazio slon; treća mrmlja u snu; četvrtoj je telo prekriveno čirevima, sve deluje beživotno. Sidarta kaže: „Takve su žene, nečiste i čudovišne u svetu smrtnih bića, ali muškarac, obmanut njihovim ukrasima, smatra ih poželjnim.” Ulazi u Jasodarine odaje i vidi je kako spava ruke položene na sinovljevu glavu. Misli: „Ako sklonim tu ruku i vratim je na mesto, žena će mi se probuditi; kada postanem Buda, već ću se vratiti i dodirnuti sina.”
Beži sa dvora na istok. Konjska kopita ne dotiču tle, kapije grada se same otvaraju. Prelazi reku, otpušta slugu koji ga prati, predaje mu konja i odeću i mačem seče kosu. Baca je uvis i bogovi je prihvataju kao svetinju. Anđeo pod plaštom pustinjaka ustupa mu trodelno žuto odelo, pojas, sečivo, čanče za milostinju, iglu i cediljku za vodu. Konj se vraća i crkava od tuge.
Sidarta ostaje sedam dana u samoći. Potom polazi u potragu za isposnicima u prašumi; neki su ogrnuti travkama, drugi lišćem. Svi jedu voće; neki jedanput dnevno, drugi svaki drugi dan, a neki tek svakog trećeg dana. Slave vodu, vatru, sunce i mesec. Neki stoje na jednoj nozi, drugi spavaju na postelji od trnja. Pominju mu dvojicu učitelja koji žive na severu; argumenti ovih učitelja ga ne zadovoljavaju. Sidarta odlazi u planine i tamo provodi šest teških godina samokažnjavanja i posta. Ne pomera se sa mesta kada se na njega sručuje kiša ili kada sunce pripeče; bogovi misle da je umro. Shvata, najzad, da su vežbe mučenja nekorisne; ustaje, kupa se u vodama obližnjeg potoka i jede šačicu pirinča. Telo mu odmah zadobija nekadašnji sjaj, znakove koje je Asita prepoznao i izgubljenu auru. Ptice lete iznad njegove glave da bi mu odale počast i Bodisatva seda u senku Drveta saznanja i predaje se mislima. Odlučuje da ne ustane dok ne doživi prosvetljenje.
Tada ga napada Mara, bog ljubavi, greha i smrti. Dvoboj traje deo noći. Pre polaska u boj, Mara sanja da je poražen, da je izgubio dijademu, da je uvenulo cveće i da su se osušili bunari njegovog dvorca, da su se pokidale žice njegovih muzičkih instrumenata i da mu je glava prekrivena prašinom. Sanja da u jeku borbe ne može da isuče mač; ipak okuplja brojnu armiju vragova, tigrova, lavova, pantera, džinova i zmija – neka od tih stvorenja su velika kao palme a druga sitna kao deca – uzjaše slona visokog sto pedeset milja i uzima telo sa petsto glava, petsto plamenih jezika i hiljadu ruku, gde svaka drži drugačije oružje. Marove vojske bacaju ognjene planine na
Sidartu; pod učinkom Sidartine ljubavi, one se pretvaraju u cvetne dvorane. Strele obrazuju visoki baldahin oko njegove glave. Mara, poražen, nalaže svojim ćerkama da Sidartu stave pred iskušenja; ćerke ga opkoljavaju pa mu kažu da su stvorene za ljubav i za muziku, ali Sidarta ih podseća da su prividne i nestvarne. Pokazujući na njih prstom, pretvara ih u iznemogle starice. Marova vojska se razilazi u potpunoj zbrci.
Sam i nepomičan ispod drveta, Sidarta vidi bezbroj svojih prethodnih inkarnacija kao i inkarnacije svih bića; jednim pogledom obuhvata nebrojene svetove vaseljene; potom sagledava ulančanost svih uzroka i posledica. U osvit naslućuje četiri svete istine. Više nije kraljević Sidarta već je Buda.
Mnogobrojna božanstva i buduće bude ga obožavaju, ali on uzvikuje:
Obišao sam krug mnogih inkarnacija
tražeći graditelja. Teško je rađati se
toliko puta. Graditelju, najzad sam te
pronašao. Više nikad nećeš
kuću sagraditi.
Ovde se završava (prema Karlu Fridrihu Kepenu) najstariji oblik legende, Nepalsko i Tibetansko jevanđelje. Buda ostaje još sedam dana ispod svetog drveta; bogovi ga hrane, oblače, pale tamjan, obasipaju ga cvećem i obožavaju. Kiša pada i kralj zmija, naga, obavija se sedam puta oko Budinog tela i sa svojih sedam glava obrazuje krov. Kada se nebo razbistrava, naga se pretvara u mladog brahmana koji pada ničice i kaže: „Nisam želeo da te uplašim; namera mi je bila da te zaštitim od vode i hladnoće”. Nakon kraćeg razgovora, naga prelazi u budizam. Njegov primer sledi bog koji pristupa redu kao laički pristalica. Četiri boga prostora nude Budi četiri čančeta od kamena; da ne bi nijednog odbio, on sve čančiće stapa u jedno koje će mu tokom četrdeset godina služiti da ubira milostinju. Brahma silazi sa nebesa praćen velikom svitom i moli Budu da otpočne molitvu koja će doneti spasenje ljudima. Buda pristaje; vilenjak zemlje prenosi ovu odluku vilenjacima vazduha, koji sa svoje strane, dobru vest raznose božanstvima svog neba.
Buda se upućuje u Benares. Ulazi na zapadnu kapiju grada, prosi i kreće ka parku jelena. Traži pet kaluđera sa kojima se ranije družio a koji su ga napustili kada se odrekao asketizma; pred njima okreće Točak zakona: pokazuje im Srednji put koji je podjednako udaljen od čulnog i od isposničkog načina života, i pokazuje im da bol nestaje kada nestane želja. Kaluđeri prelaze u budizam. Od toga dana, kaže jedna od knjiga zakona, zemljom hoda šestorica svetaca. Na taj način nastaju tri svete stvari: Buda, njegovo učenje i njegov red.
Jednog dana Buda stiže na Gang; prisiljen je da reku preleti jer nema novaca da plati skeledžiji; drugog dana preobraća jednog nagu posle razgovora u toku kojeg obojica ispuštaju kolutove dima i vatre. Na kraju, Buda zatvara nagu u svoje čanče.
Po očevom pozivu, Buda se vraća u Kapilavastu, u pratnji dvadeset hiljada sledbenika. Tamo preobraća, među ostalima, svoga sina Rahulu i svoga rođaka Anandu. Ribari mu donose ogromnu ribu sa sto različitih glava: magarca, psa, konja, majmuna… Buda objašnjava da je riba u prethodnoj inkarnaciji bila kaluđer koji se podsmevao gluposti svoje braće, nazivajući ih majmunskom ili magarećom glavom.
Budin rođak i učenik Devadata nastoji da izmeni budistički red: predlaže da se kaluđeri odenu u rite, da spavaju na otvorenom, da ne jedu riblje meso, da ne ulaze u naselja i da ne prihvataju pozive. U želji da zauzme Budino mesto, predlaže kraljeviću Magadhe da ga ubije. Šesnaest plaćenih strelaca zauzima busiju, spremni da izvrše zločin. Kada se pojavi Buda, njegova vrlina i njegova moć savladavaju ubice i oni odustaju od naknade. Tada Devadata pušta na Budu divljeg slona; životinja se zaustavlja u trku i pada na kolena, obuzeta ljubavlju. Druge verzije umnožavaju broj slonova, koji su još i pijani; pet razbesnelih lavova izlazi iz pet Budinih prstiju i slonovi, preplašeni i ispunjeni pokajanjem briznu u plač. Zemlja na kraju guta Devadatu koji dospeva u pakao gde dobija telo dugačko hiljadu šest stotina milja, razjedeno plamenom. Buda objašnjava da je reč o starom neprijatelju. Pre mnogo vekova, kornjača ogromnih razmera je spasila život i tovar trgovcu po imenu Nezahvalni, i to u času kada je ovom pretio brodolom; Nezahvalni je potom ugrabio priliku dok je njegova dobrotvorka spavala da bi je pojeo, te Buda dovršava svoju pripovest ovim rečima: „Trgovac je današnji Devadata, a ja sam tada bio kornjača”.
U gradu Vesali prihvata poziv čuvene kurtizane Ambapali koja posle toga poklanja redu svoj park. Setimo se da ni Isus nije kod Fariseja prezreo melem koji mu je ponudila jedna grešnica (Luka, VII, 36-50).
Posle nekoliko godina Mara opet potraži Budu i posavetuje ga da se okane takvog života, sada kada je već osnovan red i kada ima dovoljno kaluđera. Buda mu odgovara da je odlučio da umre za tri meseca. Na te reči, zemlja zadrhta i sunce potamni; razbesne se oluja i sva stvorenja obuze strepnja.
Legenda objašnjava da je Buda mogao da poživi hiljadama vekova i da je u smrt otišao svojevoljno. Ubrzo posle toga, Buda se uspinje na Indrino nebo i poverava mu očuvanje svoga zakona; potom silazi u Palatu zmija koje se takođe obavezuju da će zakon negovati. Božanstva, zmije, demoni, vilenjaci zemlje i zvezda, vilenjaci drveća i šuma traže od Bude da odloži svoju smrt ali ovaj izjavljuje da je prolaznost zakonitost svih bića, pa i njegova. Kovačev sin Kunda nudi mu u Kusinari komad slane svinjetine, a prema drugima neke gljive; ovo jelo pogoršava stanje u kojem se Buda već nalazi; jezive bolove suzbija snagom volje, kako ne bi stupio u nirvanu pre nego što se oprosti od kaluđera. Kupa se, pije vodu i opruža se pod drvećem da bi umro. Odjednom drveće procveta, možda znajući da je bolesni starac Buda koji u času kada se rastaje sa životom predskazuje raskole i neslaganja, poručuje svima da se pridržavaju zakona i utvrđuje posmrtni obred. Umire ležeći na desnom boku, glave okrenute prema severu, a lica prema zapadu. Pada u ekstazu i u ekstazi umire. Umire među svojim sledbenicima, kao i Sokrat. Umire predveče u času koji je vrlo pogodan za umiranje.
Pred kapijama grada spaljuju leš i izvode svečani obred kao da je posredi kralj kakav Sidarta nije hteo da bude. Pre nego što će ga predati plamenu, ukazuju mu počast plesovima, tugovankama i igrama koje traju sedam dana. Sedmog dana polažu leš na lomaču; četvoro, osmoro i šesnaestoro ljudi uzalud pokušavaju da zapale lomaču; na kraju izbija plamen iz Budinog srca koji sažiže čitavo telo. Urna prima spaljene kosti preko kojih se proliva med kako se nijedan delić ne bi izgubio.
Celina se deli na tri dela; jedan za bogove i oni će taj deo čuvati na nebeskim visinama; drugi za nage, koji će svoj deo držati u podzemnim dubinama, a treći za osmoricu kraljeva koji će na zemlji podići osam spomenika do kojih će pokolenja dolaziti na hodočašće.
Takav je, u glavnim crtama, Budin život prema legendi. Pre prosuđivanja uputno je prisetiti se nekih činilaca.
Pol Desen je, duhovne zabave radi, još 1887. izneo mogućnost da su stanovnici Marsa poslali na Zemlju letelicu sa istorijom i obrazloženjem svoje filozofije, pa je razmotrio zanimanje koje bi pobudila takva učenja, toliko različita od naših. Primetio je potom da je filozofija Hindustana, otkrivena tokom 18. i 19. veka, za nas ne manje neobična i dragocena nego da je sa druge planete. Sve je, odista, različito, čak i propratna značenja reči. Kada čitamo da je Buda ušao u bok svoje majke u obliku mladog slona bele boje sa šest kljova, naprosto osećamo zaprepašćenje. Šest je, međutim, uobičajen broj kod Hindusa koji inače obožavaju šest božanstava zvanih i
Šestostruka Brahmina vrata koja dele prostor na šest pravaca: sever, jug, istok, zapad, gore i dole. Uostalom, hindustansko vajarstvo i slikarstvo karakterišu raznolike slike koje dočaravaju panteističko učenje po kojem Bog predstavlja sva bića. Što se slona tiče, on je domaća životinja a i simbol pitomosti. Za ovaj sažetak Budine legende konsultovana su dva teksta. Prvi je Lalitavistara, ime koje Vunternie prevodi kao: Temeljno izlaganje igre (jednog Bude). Proučavanjem škole Velikih kola ustanovićemo opravdanost tih reči. Delo je zapisano prvih vekova naše ere. Drugi tekst je Budakarita, epska pesma koja se pripisuje Asvagoši, iz prvog veka hrišćanske ere. Tibetanska biografija toga pesnika tvrdi da je obilazio trgove u pratnji pevača i pevačica, šireći Budinu veru uz zvuke setnih pesama čije je reči i muziku sam sastavljao. Ep je napisan na sanskrtu pa je preveden na kineski, na tibetanski i 1894. na engleski.
Horhe Luis Borhes
