Slušaj ti, dosta je što su me tvoja braća i sestre udavile dosadom, ali sad kad sam te dočekao s toliko želje da izađemo u šetnju, dolaziš pokisla do kože i sa licem negde između boje olova i oblika prevrnutog kišobrana koje na tebi tako dobro poznajem. Pa ne možemo se tako objasniti, vidiš li. Kakva će to šetnja biti ako samo treba da te pogledam pa da mi bude jasno kako će mi s tobom pokisnuti duša, voda će mi se slivati niz vrat a kafane zaudarati na vlagu, i skoro sigurno ću naći mušicu u vinu.
Reklo bi se da dogovor s tobom ništa ne vredi, a sve sam pripremio tako pažljivo, prvo sam saterao u ćošak tvoju braću i sestre, koji kao i obično čine što god mogu da mi se smuči, da me prođe volja da dođeš i uneseš malo svežeg vazduha, trenutak na sunčanom uglu ulice i u parku sa decom i čigrama. Zanemarivao sam ih jedno po jedno, bez razlike, da mi ne bi skakali po živcima kako već oni umeju, kad se služe telefonom, hitnim pismima, ta samo oni znaju da tek tako banu u osam ujutru i puste korenje. Nikad prema njima nisam bio nepristojan, čak sam se trudio da se ljubazno ophodim, jednostavno se pravio da ne primećujem njihov pritisak, neprestano ucenjivanje na svakom koraku, kao da ti zavide, hteli su da te unapred omalovaže ne bih li izgubio želju da sačekam tvoj dolazak, da izađem s tobom. Znam već, porodica, ali sad umesto da si na mojoj strani a protiv njih, ti se povinuješ ne ostavljajući mi vremena ni za šta, čak ni da se pomirim sa sudbinom i priviknem se, pojaviš se ovako, voda sa tebe curi, siva voda nevremena i hladnoće, obeshrabrujuće poricanje nečega što sam ja toliko čekao dok sam se postepeno oslobađao tvoje braće i sestara i pokušavao da sačuvam snagu i vedrinu, da imam džepove pune para, da smišljam kuda ćemo ići, prženi krompirići u onom restoranu pod drvećem gde je tako lepo ručati pored ptica i devojaka i starog Klementa što preporučuje sir provolone i ponekad svira harmoniku i peva.
Izvini ali moram da ti sručim u lice kako si grozna, sad moram biti načisto s tim da je to porodično, nisi ti drugačija premda sam se nadao da si izuzetak, trenutak kada sve ono što tišti prestaje i ustupa mesto lagodnosti, penušavo ćeretanje a onda se zamakne za ugao; vidiš, ispalo je još gore, pojavljuješ se kao naličje moje nade, cinišno mi zalupiš prozor i ostaješ tamo, čekaš da navučem kaljače, uzmem kaput i kišobran. Urotila si se sa ostalima, toliko sam te puta znao drugačiju i zbog toga te voleo, već tri ili četiri puta radiš istu stvar, šta mi vredi što ćeš s vremana na vreme udovoljiti mojoj želji ako na kraju ispadne ovako, treba da te gledam s razdeljcima u očima, niz prste ti curi siva voda, gledaš me bez reči. Skoro da su bolja tvoja braća i sestre, kad se s njima rvem bar mi prolazi vreme, sve bolje ide kad čovek brani slobodu i nadu; ali ti, ti mi ne pružaš ništa osim praznine ostajanja kod kuće, saznanja da se prijateljstvo u svemu tome podrazumeva, da će noć stići kao zakasneli voz na peron šiban vetrom, stići će tek posle mnogo matea, mnogo vesti, sa tvojim bratom ponedeljkom koji čeka pred vratima čas kada će me budilnik ponovo suočiti s njim koji je najgori, prilepljen uz tebe, ali ti si opet tako daleko od njega, iza utorka i srede i tako dalje.
Hulio Kortasar
Iz zbirke – “Tamo neki Luka”
