Ćutim.
Ćutiš.
– Do kad ćeš da ćutiš? – pitaš, pa zaćutiš.
Ćutim…
– Misliš li još dugo da ćutiš? – opet pitaš, pa zaćutiš.
Ćutim…
Gledam te ispod oka kako ćutiš.
Baš lijepo ćutiš.
Htjedoh reći, lijepa si i kad ćutiš.
Nastavih da ćutim…
– Još si ljut? – pripitaš, pa zaćutiš.
Kad bih makar izdržao do večeras, pomislim ćutke.
Bolje da prekinem ćutanje…
Ili da prekinem da se ljutim, a da nastavim da ćutim…
U stvari, mogu i da ćutim i da se ljutim…
Šteta da mi propadne ćutnja.
Šteta i da propadne ljutnja…
Kad ti makar ne bi tako lijepo stajala ta suknjica plava…
– Više nijesi ljut – kažeš vragolasto.
Rekao sam – ima oči na leđima.
Boris Jovanović
Iz knjige Mala Moja
Izdavač – Povelja Kraljevo
