Kad odemo u kafić, a napolju kišno, sanjivo,
ja uporno bistrim svjetsku politiku i nešto morališem
o domaćim političkim barabama…
Ti piješ svoju kafu i slušaš me.
Sve se nadam – pažljivo.
Dođe mi da naručim neku žestinu, jednu, drugu, treću, sto treću…
Pa da lomim čaše kao ono nekada, u mom mahnitom dalekom
kafanskom gradu…
Pa da zaigram kazačok, kao ono nekada, nekada…
Pa da odem u gerilu i da im mater
profitersku, ljudoždersku…
Pa da te zgrabim mačistički i ljubim strasno tu, pred svima…
Da se pretvorim u meteor i rasprsnem visoko, previsoko…
Gdje me niko neće vidjeti.
I da ništa od mene, baš ništa, ne padne na zemlju…
Tako mi dođe.
A napolju rominja ona mrtva jesenska…
Duševadnica.
I pitaš me: Šta ćemo danas za ručak?
Prenem se blago da ne primjetiš moju prenutost.
Pa izađemo na kišu.
Rastvorim kišobran.
Sad imamo malo nebo nad glavom.
I preskačemo kišne barice.
A meni tvoj ručak već miriše…
Boris Jovanović
Iz knjige Mala moja
Izdavač – Povelja, Kraljevo
