Nakrivo nasađen, srdit kao stršljen, čekam te da pogriješiš.
Došlo mi.
Ako zaboraviš novine, eto ljutog boja.
Vadiš, raspoređuješ, nikad da se okonča.
Ispod oka pogledujem i već se sladim – novina nema!
– A novine? – pripitam trijumfalno, propet kao parip.
– Eto ih, složene na polici – odvratiš tiho, mekano.
I tako propadne moje nadanje.
Kad jednom zaboraviš novine, ko zna hoću li biti srdit.
A i ako budem srdit, ko zna hoće li mi biti do novina…
Nego, čitam ti neke novinske retke, a ti sjeckaš crveni luk.
Moram se rasrditi ako ne slušaš.
Moram biti ljući od luka.
Ne možeš ti tek tako sa mnom!
Boris Jovanović
Iz knjige Mala moja
Izdavač – Povelja, Kraljevo
