Obično te pitam kad mi nešto nije jasno.
Obično mi je malo toga jasno.
A i kad mi objasniš, treba mi dodatno razjašnjenje.
Naravno, pitam te isključivo kad već znam odgovor.
Kad dobijem tvoj odgovor, ispostavi se da je to – to.
Jednostavno, tako sam i sam mislio.
Nije ni trebalo da te pitam.
Mislim, džaba sam pitao kad sam, i ovako i onako, sam znao.
Htjedoh reći: baš je glupo što sam te pitao.
A opet, bolje što sam te priupitao.
Nekako sam sigurniji…
Ti to nekako lijepo objasniš, onako razložiš.
Ja volim da komplikujem.
Ti znaš da odmrsiš.
Mada ti to ne bih, tek tako, priznao…
Što bih ti priznavao nešto kad ionako sama znaš…
Znao sam to i bez tebe.
A opet – bolje je ovako…
Nekako je temeljnije…
Više sam ja za poslićke na krovu, na oblaku…
Krov se uvijek može opraviti…
Boris Jovanović
Iz knjige Mala moja
Izdavač – Povelja, Kraljevo
