Odemo ponekad u onu malu, bijelu, na brdu.
Ne u ovu veliku, turističku, u parku, šarenu kao šećerlema.
Uzletimo, kažem, do one male bijele
što je sletjela na brdašce kao leptir.
Dok se do nje ne stigne, može da se sriče molitva…
Može i da se recituje poezija, u sebi.
Ko šta voli…
Može i o svemu da se razmišlja.
Ipak, najljepše je kad se razgovara tiho.
Pitam te, recimo:
– Hoćemo li večeras u bioskop?
A ti kažeš:
– Nešto mi se ne ide, možemo li sutra…
Onda zaćutim.
Pa ti kažeš:
– Znaš li da je umro onaj stari iz naše ulice, onaj što je
nosio šeširić i šetao belo kučence…
A ja kažem:
– Znam. Dobar čovjek… baš mi je žao…
Onda ti pitaš:
– Znaš li ti o kome ti pričam?
A ja odgovorim:
– Ne znam.
Pa se malo iščuđavaš, malo se smiješ, ulazimo u crkvu.
Poslije, prislužimo svijeću.
Za žive.
Za mrtve.
I za starog komšiju sa šeširićem i psetancetom.
A ako je nedjelja, eto ti i garavih truba!
Boris Jovanović
Iz knjige Mala moja
Izdavač – Povelja Kraljevo
