– Ti si ova u bijeloj haljinici, drugi red treća slijeva?
– Koja?
– Pe evo, ova.
– Ova u bijeloj haljinici?
– Ta.
– Što misliš da sam ta?
– Pa tako…
– Što, pa tako?
– Pa…eto…tako, kako što tako?!
– Pa objasni, je li problem da objasniš?!
– Pa tako…mislim…
– Pa baš ne ličim!
– Pa…meni ličiš!
– Ova ružnjikava u bijeloj haljinici, drugi red,
treća sleva, tebi liči?!
– Pa dobro…ne liči baš toliko…
– Ne da ne liči toliko, nego uopšte ne liči!
– Dobro… uopšte ne liči.
– Gde baš nađe tu ružnjikavu devojčicu u toj
beloj haljinici…
– Nijesam mnogo ni gledao…
– Pa znam da nisi…
– A znaš li i da ne volim da gledam stare fotografije?
– Pa znam da ne voliš.
– Pa što si mi ih onda dala…
– Da bih ti dokazala da ne znaš da gledaš!
– Stvarno?
– Stvarno!
Nastupi zatišje.
Žustro pokupiš fotografije kao da sklanjaš kipuće mlijeko.
Zašto li sam samo pomislio da si ti ona djevojčica…
Otkud znam.
Valjda ono o ružnom pačetu.
Ma labudica je uvijek labudica.
Shvatio…
Boris Jovanović
Iz knjige Mala moja
Izdavač – Povelja, Kraljevo
