Mali pakleni raj

Lje­po­ta je ova ne­iz­dr­ži­va. Po­sle­di­ce ovog uži­va­nja su ne­sa­gle­di­ve…
Pli­ma sla­do­stra­šća uljulj­ku­je naš zlat­ni čun no­šen va­lo­vi­ma he­do­ni­zma.
Od­sje­li smo u jed­nom ho­te­lu, bi­li, kao i obič­no ve­se­li, pre­pla­nu­li i oma­mlje­ni svje­tlom, kokainom i al­ko­ho­lom.
Dje­voj­ka sa sa­la­ša sku­plja školj­ke ko­je pli­ma iz­ba­cu­je po pje­šča­noj oba­li, otva­ra ih i isi­sa­va slu­za­vu sa­dr­ži­nu. U po­čet­ku gle­dam zga­đen, ka­sni­je da­ni­ma či­nim to isto.
Sva­ke no­ći ide­mo u cir­kus i bu­lji­mo u že­nu na tra­pe­zu, ne kri­je­mo že­lju da je vi­di­mo ka­ko pada i lo­mi kič­mu, pro­ždi­re­mo ko­ki­ce, su­ma­nu­to se smi­je­mo…
Tu­ri­stič­ka atrak­ci­ja mje­sta je del­fin ko­jeg su pri­je ne­ko­li­ko da­na is­ka­sa­pi­li pi­ja­ni ri­ba­ri, i čovjek ko­ji ho­da po vo­di, a tih da­na ne na­stu­pa zbog hi­per­ter­mi­je.
To­bo­gan zva­ni Lud­ni­ca ko­ji se sa br­da spu­šta u mo­re bio je za­tvo­ren, jer su hu­li­ga­ni i sumanu­ti NVO ak­ti­vi­sti u pla­stič­no ko­ri­to ra­do za­bi­ja­li ži­le­te ta­ko da su se na mo­kroj pod­lo­zi vi­dje­li cr­ve­ni tra­go­vi.
Pli­va­nje je bi­lo od­već opa­sno zbog ču­de­sne na­je­zde kr­vo­žed­nih aj­ku­la, u pli­ća­ku su ca­re­va­le otrov­ne me­du­ze, a svu­da po br­di­ma je tre­šta­la vri­šte­ća mu­zi­ka sa gej – žur­ki.
Zmi­je otrov­ni­ce su se ko­ti­le u ka­me­nja­ru, a taj­kun­sko-po­li­tič­ka ažda­ja je blju­va­la va­tru i glasno pod­ri­gi­va­la us­put za­pi­ša­va­ju­ći pla­va ne­be­sa.
Uglav­nom smo sje­dje­li u pi­je­sku i isi­sa­va­li utro­bi­ce školj­ki. Uve­če smo le­ška­ri­li u so­bi i prema­zi­va­li ubo­de na ko­ži.
Či­tam iz­da­nje lo­kal­nog tu­ri­stič­kog ka­ta­lo­ga:
Va­zduh na­še ze­mlje je vr­lo zdrav, ali je kli­ma ve­o­ma ra­zno­li­ka. U sje­ver­noj na­hi­ji, na pri­li­ku, neo­bič­no je hlad­no (ima sni­je­ga u ju­ni­ju i u ju­li­ju, a po du­bo­do­li­na­ma ci­je­lo lje­to) dok je u južnoj na­hi­ji to­plo, go­to­vo kao u pri­mor­ju. Ta­mo ra­ste lo­za, smo­kva, ši­pak, ma­sli­na i marihua­na. Ko­ke je bi­lo do pro­lje­tos, no svu je sli­stio ne­ka­kav đa­vo­lji crv. Sta­nov­ni­ci na­še ze­mlje kr­sta­re po ci­je­loj ze­mlji u svi­jem prav­ci­ma, oso­bi­to ak­ti­vi­sti De­mo­krat­ske par­ti­je socija­li­sta, iako pu­te­va, u pra­vom smi­slu ri­je­či, ne­ma ni­ka­kvi­jeh. Je­dan ru­ski bo­ga­tun nam je nu­dio da na­pra­vi pra­vi drum kroz ze­mlju od sje­ve­ra do ju­ga, ali je mu­dri go­spo­dar Mi­laš tu po­nu­du od­bio. On, kao i mi, ne vo­li mno­go da pu­tu­je, a ni­je, kao ni mi, rad ni da mu se mnogo do­la­zi, jer­bo to mo­že ošte­ti­ti na­šu mla­dež i sa­mo­u­pra­vle­ni­je.
U na­šoj otadž­bi­ni­ci ne­ma ni­ka­kve pra­ve va­ro­ši ni­ti gra­da, a u ne­kim na­hi­ja­ma ne­ma šta­vi­še ni se­la, no ima­mo obi­la­to mno­štvo gra­do­na­čel­ni­ka i kme­to­va ko­je na­rod, od mi­lo­šte, zo­ve bakovi­ma. Mi zna­mo sa­mo za ple­me­na, pa i ako po­je­di­na brat­stva ili po­ro­di­ce, ko­je či­ne pleme i gra­de, po­naj­vi­še od ka­me­na, ku­će na jed­nom mje­stu, to se ta­kva go­mi­la ku­ća ne mo­že na­zva­ti se­lom, jer ne­ma ni svog ime­na ni ata­ra. Od dva gra­da vi­de se sa­mo raz­va­li­ne i po­ne­ka sta­kle­na ku­će­ri­na u ko­joj sto­lu­ju na­ši ve­le­um­ni ve­le­po­sjed­ni­ci pod cr­ve­nim bar­ja­ci­ma.
Za­ču­do je ka­ko je u Je­vro­pi ma­lo na­pre­do­va­lo zna­nje o na­šem na­ro­du. Ve­ći­na na­uč­ni­ka i diplo­ma­ta bo­lje zna­ju šta se do­ga­đa na Ni­lu i Eufra­tu, ka­ko na­ro­di ta­mo ži­vu­ju i ka­ko se zo­vu, ne­go na pri­mjer o na­šoj do­mo­vi­ni­ci.
Biv­ši po­pe­či­telj po­li­ci­je je pred­lo­žio da se jo­pet na Nje­go­še­vu ta­blju čič­ka­ju po­si­je­če­ne gla­ve, ovo­ga pu­ta Sr­ba­lja i dru­gih ar­hi­ne­pri­ja­te­lja ote­če­stva, či­me bi se po­sti­gla dvo­stru­ka ko­rist, u smi­slu po­li­tič­ke sta­bil­no­sti i tu­ri­stič­ke atrak­tiv­no­sti, i ta po­nu­da se raz­ma­tra na na­šem Sovjetu.
Po­red sva­ka­kvih lje­po­ta i div­no­ga na­sle­žde­ni­ja ima­mo i li­je­pe obi­ča­je. Evo ne­kih: krv­na osveta, rat, svad­ba sa pu­ca­njem i ra­nja­va­njem i sa­hra­na sa smi­je­hom i po­pi­jev­kom.
Ni­šta ni­je lak­še ne­go na­še če­sti­to če­lja­de na­go­vo­ri­ti na rat – jed­no sto­ga što su sa oruž­jem odra­sli i što im je rat pri­jat­no za­ni­ma­nje i raz­bi­bri­ga, i dru­go što im je rat uvi­jek do­bro­do­šao zbog pljač­ke.
Na na­šoj rod­noj gru­di po­sto­je iz­bo­ri i na­rod ma­sov­no na iste iz­la­zi,ali se una­pri­jed zna ishožde­ni­je, što je, kao i go­re­po­me­nu­ta Ta­blja sa na­čič­ka­nim gla­va­ma, ta­ko­đe ve­o­ma zanimlji­vo i tu­ri­stič­ki atrak­tiv­no.
Čim se ču­je da je ne­ko umro kuć­ne star­je­ši­ne osta­ve po­sao i idu da mr­tva­ca za­ko­pa­ju, a do­đu i pri­ja­te­lji iz su­sjed­nih se­la. Ri­jet­ko je u na­šim go­ro­lo­mi­ja­ma opje­lo. Ili je pop za­u­zet va­žnim po­li­ti­če­skim ra­bo­ta­ma ili ga ni­ko i ne zo­ve. Ro­đa­ci umr­lo­ga na­ri­či iz gla­sa, ko­li­ko gođ ima­ju sna­ge, ta­ko da slu­ša­ju­ći iz­da­le­ka iz­gle­da da pje­va­ju…
Zbog sve­ga go­re­na­ve­de­no­ga, dra­gi tu­ri­sti, bje­lo­svjet­ski lu­pe­ži, mo­li­mo ve da do­đe­te i sret­nje vam bi­lo!