Jasan Pogled

Žižek: Ko je stvarni neprijatelj u Bosni

Piše: Slavoj Žižek

Prošle sedmice gradovi su goreli u Bosni i Hercegovini. Sve je počelo uTuzli, gradu sa muslimanskom većinom. Protesti su se potom proširili na glavni grad, Sarajevo, pa Zenicu, ali i Mostar, u kojem živi priličan broj Hrvata, i Banja Luku, prestonicu srpskog dela Bosne. Na hiljade razjarenih demonstranata okupiralo je i zapalilo vladine zgrade. Iako se situacija zatim primirila, u vazduhu se i dalje oseća tenzija.

Događaji su podstakli razne teorije zavere (na primer, da je srpska vlast organizovala proteste ne bi li zbacila bosansko rukovodstvo), ali se mirne duše mogu zanemariti jer je jasno da je, štagod se valjalo iza brda, očaj demonstranata autentičan. U iskušenju sam da parafraziram slavnu Mao Cedungovu izjavu: u Bosni je haos, situacija je odlična!

Zašto? Zato što zahtevi demonstranata ne mogu biti jednostavniji – radna mesta, šanse za pristojan život, suzbijanje korupcije – ali su pokrenuli ljude širom Bosne, zemlje koja je poslednjih decenija postala sinonim za surova etnička čišćenja.

Jedini masovni protesti u Bosni i drugim postjugoslovenskim državama do sada su se održavali na talasu etničkih ili verskih strasti. Sredinom 2013. organizovana su dva javna protesta u Hrvatskoj, zemlji u teškoj ekonomskoj krizi, sa visokom stopom nezaposlenosti i dubokim osećanjem očaja: sindikati su pokušali da organizuju okupljanje u ime radničkih prava, dok su nacionalisti sa desnice proteste protiv upotrebe ćirilice na javnim zgradama u gradovima sa srpskom manjinom. Prva inicijativa je na zagrebački trg izvela svega nekoliko stotina ljudi; druga je mobilisala više stotina hiljada, kao i raniji fundamentalistički pokret protiv gej brakova.

Daleko da je Hrvatska izuzetak: od Balkana do Skandinavije, od SAD do Izraela, od centralne Afrike do Indije, pomalja se novo Mračno doba razobručenih etničkih i verskih strasti dok se vrednosti Prosvetiteljstva povlače. Ove strasti vrebaju iz potaje sve vreme, ali se sada već besramno otvoreno ispoljavaju.

Dakle, šta da se radi? Mejnstrim liberali nam govore da se, kada etnički ili verski fundamentalisti prete osnovnim demokratskim vrednostima, svi moramo ujediniti iza liberalno-demokratske agende kulturne tolerancije, da spasemo šta se spasti da, i odustanemo od snova o radikalnijoj društvenoj promeni. Naš zadatak je, kažu nam, jasan: moramo izabrati između liberalne slobode i fundamentalističke represije.

Ali ta trijumfalistička i (čisto retorička) pitanja kao što su „Zar hoćete da žene budu isključene iz javnog života?“ ili „Zar hoćete da se kritika religije kažnjava smrću?“ sumnjiva su upravo zbog očiglednih odgovora. Taj pojednostavljeni liberalni univerzum odavno je izgubio nevinost. Sukob između liberalne permisivnosti i fundamentalizma u suštini je lažan – reč je o zlom krugu dva pola koji se međusobno generišu.

Ono što je Maks Horkhajmer još 30-ih rekao o fašizmu i kapitalizmu (da bi oni koji ne žele da kritikuju kapitalizam, trebalo da ćute i o fašizmu) može se primeniti i na savremeni fundamentalizam: oni koji ne žele da kritikuju liberalnu demokratiju takođe bi trebalo da ćute i o verskom fundamentalizmu.

Reagujući na ocenu marksizma kao „islama 20. veka“, Žan-Pjer Tagijev je napisao da se pokazalo da je u stvari islam „marksizam 21. veka“, koji nakon sloma komunizma nastavlja njegov nasilni antikapitalizam.

Moglo bi se reći i da nedavne mutacije muslimanskog fundamentalizma potvrđuju stari uvid Valtera Benjamina da „svaki uspon fašizma svedoči o neuspehu revolucije“. Uspon fašizma je, drugim rečima, neuspeh levice a istovremeno i dokaz da je bilo revolucionarnog potencijala, nezadovoljstva koje levica nije bila u stanju da mobiliše. Ne odnosi li se isto na savremeni tzv. „islamo-fašizam“? Nije li uspon radikalnog islamizma u direktnoj vezi sa nestankom sekularne levice u muslimanskim zemljama?

Kada se Avganistan prikazuje kao zemlja islamskog fundamentalizma do srži, ko se još seća da je pre 40 godina to bila država sa snažnom sekularnom tradicijom, uključujući i moćnu komunističku partiju koja je na vlast došla nezavisno od Sovjetskog Saveza?

U tom smislu treba razumeti i novije događaje u Bosni. Na jednoj fotografiji sa protesta vidimo demonstrante kako jedan uz drugog mašu zastavama, bosanskom, srpskom i hrvatskom, spremni da zanemare međusobne etničke razlike. Ukratko, na delu je pobuna protiv nacionalističkih elita: građani Bosne konačno su razumeli ko je stvarni neprijatelj – ne druge etničke grupe, već njihovi sopstveni lideri koji ih tobož brane od drugih. Stara i često zloupotrebljavana titoistička krilatica o „bratstvu i jedinstvu“ jugoslovenskih naroda kao da je dobila novi značaj.

Na meti protesta našla se i administracija Evropske unije koja nadgleda bosansku državu, primorava tri nacije na mir i pruža značajanu finansijsku pomoć da bi omogućila funkcionisanje države. To je možda iznenađujuće, s obzirom da su ciljevi protesta nominalno isti kao i ciljevi Brisela: prosperitet, okončanje etničkih tenzija i korupcije. Međutim, način na koji EU zaista upravlja Bosnom samo produbljuje podele: ona posluje sa nacionalističkim elitama kao svojim privilegovanim partnerima, i među njima posreduje.

Provala besa u Bosni potvrđuje da se etničke strasti ne mogu istinski nadvladati nametajem liberalne agende: demonstrante je ujedinio radikalni zahtev za pravdom. Sledeći i najteži korak biće pretvaranje protesta u novi društveni pokret koji se ne obazire na etničke podele, i organizacija daljih protesta – možete li zamisliti prizor razjarenih Bošnjaka i Srba kako zajedno protestuju u Sarajevu?

Čak i ako protesti postepeno izgube na snazi, biće zapamćeni kao kratkotrajna iskra nade, nešto kao kada se sukobljeni vojnici bratime iznad rovova u Prvom svetskom ratu. Autentični emancipatorski događaji uvek zanemaruju partikularne identitete.

Isto se odnosi na nedavnu posetu dve članice Pussy Riot Njujorku: na velikom gala prijemu predstavljala ih je Madona u prisustvu Boba Geldofa, Ričarda Gira, itd, uobičajene ljudskopravaške svite. A trebalo je da tamo izraze svoju solidarnost sa Edvardom Snoudenom, da istaknu kako su Pussy Riot i Snouden deo istog globalnog pokreta. Bez takvih gestova koji ujedinjuju ono što se u našem običnom ideološkom iskustvu pojavljuje kao nespojivo (muslimani, Srbi i Hrvati u Bosni; sekularisti i antikapitalistički muslimani u Turskoj, itd), pokretima protesta uvek će manipulisati jedna supersila u svojoj borbi protiv druge.

 

 
The Guardian, 10.02.2014.

Prevela Milica Jovanović

Peščanik.net, 11.02.2014.

 

http://pescanik.net/2014/02/pobuna-u-bosni/

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Ostavite komentar: