Anatomija Fenomena

Marina Cvetajeva – Pismo Borisu Pasternaku [Tema: Cvetajeva]

Ja ne bih mogla da živim sa tobom ne zbog neshvatanja, već zbog razumevanja. Patiti zbog tuđe pravednosti koja je istovremeno i vlastita, patiti zbog pravednosti – to ponižavanje ne bih podnela.

Do dana današnjeg ja sam patila samo od nepravde, bila sam samo ja u pravu, ako su se i susretale slične reći (retko) gestovi (češće), pokretač je uvek bio drugačiji. Pored toga, tvoje nije na tvome nivou – nije sasvim tvoje, manje je tvoje nego suprotno. Susrečući se s tobom, ja se susrećem sa sobom, koja sam oštricama okrenuta protiv sebe.

S tobom ne bih mogla da živim, Borise, u julu mesecu u Moskvi, jer bi ti na meni iskalio…
Mnogo sam o tome razmišljala – i pre tebe – celog života. Vernost, kao borba sa samom sobom nije mi potrebna (ja – kao trambulina, to je ponižavajuće). Vernost kao postojanost strasti ne razumem, to mi je strano. (Vernost kao nevernost – razvodi sve!) Tokom celog života samo mi se jedna približila (možda je nije ni bilo, ne znam, ja ne umem da zapazam, tada se približila nevernost, njena forma). Vernost je zbog oduševljenja. Oduševljenje je u čoveku prepravilo sve ostalo, on je s mukom voleo čak i mene, do te sam ga mere ja udaljavala od ljubavi. Ne oduševljenost, već oduševljenje. To mi je odgovaralo.
Šta bih ja radila s tobom, Borise, u Moskvi (svuda, u životu)? Pa zar jedinka (svejedno kakva) može da da zbir? To je drugačiji kvalitet. Drukčije se vrši cepanje atoma. Suština ne može da se raspadne na može biti. Heroj ne stvara trg. Njima je potreban trg, da bi još jednom i na novi način stvorili heroja (sebe).

Da kažem o razumevanju. Ja te razumem izdaleka, ako ugledam ono što te oduševljava, mene će preplaviti prezir, kao slavuja pesma. Likovaću od njega. Biću izlečena od tebe istog trenutka. Kao što bih se izlečila od Getea i od Hajnea kad bih videla njihove – Gretchen. Ulica kao mnoštvo, da, ali ulica ovaploćena u jedno, mnoštvo koje je uobrazilo (i ti ćes ga sam uveriti) da je jedinka, ulica sa dve ruke i dve noge…

Shvati me: nezasita iskonska mržnja Psihe prema Evi, od koje nemam ništa. A od Psihe – sve. Psihu za Evu! Shvati neobuzdanost mog prezira (Psiha se za Psihu menja). Duša za telo. Otpada i moje i njeno. Odmah si osuđen, ja ne shvatam, ja se povlačim.

Ljubomora. Nikad nisam shvatala zašto Tanja, koja je opravdano skromnog mišljenja o sebi, negoduje na X zbog toga što voli i druge. Zašto? Pa ona vidi da postoje pametnije i lepše, upravo ono čega je ona lišena, to je kod nje na ceni. Moj slučaj se komplikuje još i time što nije privatan, što moja ma cause prestaje istoga časa da bude moja i postaje cause tačno polovine sveta: Duše. Mene prevariti je indikativno.

Ljubomora? Ja jednostavno popuštam, kao što duša uvek popušta telu, naročito tuđem – iz najčistijeg prezira, od nečuvene nesagledivosti. U strpljenju i negodovanju stvara se ono što je moglo postati bol.

Još nije bilo pametnjakovića koji bi mi rekao: „Menjam te za stihiju: mnosšvo: bezlično. Menjam te za sopstvenu krv“.
Ili još bolje: prohtelo mi se ulice. (Niko mi nije govorio ti).

Obamrla bih od otvorenosti, oduševila bih se tačnošću i – možda bih shvatila. (Muške ulice nema, postoji samo ženska. – Govorim o sastavu. – Muškarac je stvara svojom željom. Ona postoji i na otvorenom polju. – Nijedna žena (izuzeci su neprirodni) neće poći sa radnikom, svi muškarci idu sa devojčurama, svi pesnici).

Ja imam drugu ulicu, Borise, koja se prosipa, skoro kao reka, Borise, bez ljudi, s krajevima svih krajeva, sa detinjstvom, sa svim osim sa muškarcima. Ja ih nikada ne posmatram, ja ih jednostavno ne vidim. Ja im se ne dopadam, oni imaju njuh. Ja se ne dopadam polu. Neka u tvojim očima i gubim, ja sam očaravala, u mene se gotovo nisu ni zaljubljivali. Nijednog pucnja u čelo – proceni sam.
Ko se još ubija zbog Psihe! Pa nje nikada nije ni bilo (posebna forma besmrtnosti). Ubijaju se zbog vlasnice kuće, a ne i zbog njene gošće. Ne sumnjam da ću u staračkim uspomenama mojih mladih prijatelja biti – prva. Što se tiče muške sadašnjice, u njoj nikada nisam ni postojala.
Lajtmotiv vaseljene? Da, lajtmotiv, verujem i vidim, ali lajtmotiv – kunem ti se! – koji nikada u sebi nisam čula. Čini mi se to je muški lajtmotiv.

Moje jadikovanje je zbog nemogućnosti da postanem telo. Zbog nemogućnosti da potonem. („Kada bih jednom počeo da tonem…“)
Borise, sve je to tako hladno i proračunato, ali iza svakog sloga je živ slučaj, koji je živeo i, ponavljanjem svojim, naučio. Možda bi, kad bi video sa kim i kako, proglasio moj instinkt (ili nepostojanje njegovo) za pravi. „Nije čudno…“

A sada zaključak.

Pismo je počinjalo: „ne zbog neshvatanja već zbog shvatanja“. Ono se završava: „Ne shvatam, povlačim se.“ Kako to povezati?

Razni pokretači na istom nivou – eto tvoga mnoštva i mojega. Ti ne shvataš Adama, koji je voleo samo Evu. Ja ne shvatam Evu, koju svi vole. Ja ne shvatam put kao takvu, ne priznajem joj nikakava prava, ne dajem joj pravo glasa, koji nikada nisam ni čula. Ja se sa njom, očigledno gazdaricom – ne poznajem. (Krvi mi je već očigledno bliza, kao tekućina), „krv koja se uzdržava…“ Ah, kada bi moja imala od čega da se uzdrzžva. Znaš li šta ja želim – kada želim. Pomraćenja, prosvetljenja, preobraženja. Krajnji rt tuđe duše i – svoje. Reci koje nikada nećeš ćuti, koje nikada nećeš izgovoriti. Nepostojeće. Čudovišno. Čudo.

Ti ćeš dobiti u ruke, Borise – zato što ćeš konačno dobiti – čudnovato, tužno, neprohodno, raspevano čudoviste koje će se otimati iz ruku. Sećaš li se onog mesta sa cvetom u „Junačini“? (Ceo „Junačina“ – koliko je to o sebi!)

Borise, Borise, kako bismo ti i ja bili srećni – i u Moskvi, i u Vajmaru, i u Pragu, i na ovom svetu, a posebno na onom, koji je već sav u nama. Tvoja večita odlaženja (tako ja to vidim) i – ono što tvojim očima gleda sa poda. Tvoj život – odsutan sa svih ulica sveta, i kod moje kuće. Ja ne podnosim prisustvo, i ti ne podnosiš. Mi bismo se složili.
Rođeni, daj oduška srcu koje je ispunjeno mnome. Ne muči se. Živi. Neka te zbunjuju žena i sin. Opraštam ti sve i svakoga. Uzimaj sve što možeš – dok još želiš da uzimaš.
Seti se toga da je krv starija od nas, naročito kod tebe, semita. Ne kroti je. Uzimaj sve to sa lirske – ne, sa etičke visine.

Piši mi ili ne piši o svemu, kako hoćeš. Ja sam osim svega ostalog, ne, pre i posle svega (do prvog svitanja!) – tvoj prijatelj.

M.

Borisu Pasternaku

Raz-stojanje: vrste, milje . . .
Nas su raz-stavili, raz-sadili,
Da bismo bili tihi ko dva siročeta,
Na dva razna kraja sveta.

Raz-stojanje: vrste, daljina sura . . .
Nas su razlepili, razlemili,
I nisu znali da je to – legura

Nadahnuća: žile i tetive . . .
Nisu nas zavadili – već razbili, žive
Raslojili . . .
Uz zidove i rovove.
Raselili su nas, ko orlove –

Zaverenike: vrste, daljine . . .
Nisu nas rastrojili – samo su nas smutili.
Po čestarima zemljine širine
Nas su, kao siročiće, raz-putili.

Koji je već – koji – zar kraj marta?!
Razbili su nas – kao špil karata!

Marina Cvetajeva

Jedan Komentar

  1. Pingback: Марина Цветајева: Писмо Борису Пастернаку | Журнал

Ostavite komentar:

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.