Februar je osion mesec i crepovi su u to vreme baš klizavi. A moj komšija Mile imao je sedamdeset i neku. Onako visok, kakvim ga je bog dao, sa smešno klimavim hodom kao da, nedajbože, ima iščašene kukove, uzeo je sebe u najam da popravi krov. I kao takav se, po prvi put, našao na olimpijskoj visini. Znalo se da nije bio s raskida da drmne poneku, mada su lekari, posle moždanog udara koji je preživeo, bili eksplicitni da se, što se alkohola tiče, „unormali“. Naravno, znao je gos’n Mile da su besplatni saveti najčešće beskorisni, pa je na stolu uvek držao bocu „meke”, iz koje je znao da otoči i „pre” i „posle”, a tih situacija, kako promućurni čitalac može da pretpostavi, bilo je napretek.
Tog jutra, snaha mu je skuvala kafu i natočila rakiju u čašu sa stopom – veličina „trojka”, staklena, strukirana, kakve se još mogu videti samo po seoskim kućama. Dok je on gustirao kafu i rakiju, sunce nije dangubilo – bilo je već dobrano odskočilo, i to gos’n Miletu bi znak da izađe napolje i da merdevine koje behu položene pored zida štale odnese do kuće i prisloni uza zid. Snaha mu ih pridrža dok se nije popeo.
Kad se ispeo na krov polako se uspravio, malo raširio ruke kao da se dvoumi da li da poleti, a onda je krenuo prema slemenu kuće. Oprezno, kao da gazi po jajima. Ali, kao što će se ubrzo videti, opreznost je poprilično širok pojam i često nije garant bezbednosti. Tek, bilo kako bilo, komšija Mile je, kažem, u jednom trenutku zastao, kao da je shvatio da je sve ovo nemoguća misija. Nije više mislio na prokletu rupu kroz koju se celu bogovetnu noć udevala kiša i na plafonu napravila poveću fleku. Čuo je pre neki dan mačke koje su se gore, iznad njega, rnjale svu noć, ne dajući mu da zaspi. Pitao se, koji ih vrag tera da se pentraju tako visoko, kad sve to mogu serbez da obave u ambaru ili u seniku iza kuće. No, sad je bio tu gde jeste, nesiguran i lelujav. Pokušao je da polako čučne, verujući da tako može lakše da kontroliše novonastalu situaciju. Okrenuo se da vidi gde je snaha, ali nje dole više nije bilo. Seti se da je ona, pre nego što su izašli, tek pomuzeno mleko bila stavila na šporet da uzavri. Odustade od ideje da je pozove. A i šta će mu? Bi ga sramota da joj kaže da ode i pozove nekog od komšija, te odluči da se poispravi i krene do mesta gde se crepovi behu pomerili. Napravi nekoliko nesigurnih koraka, a onda opet zastade. Učini mu se da mu ne ide loše i odluči da produži. I taman kad beše zauzeo da učini sledeći korak odjednom mu noga na kojoj je imao oslonac prokliza i on, shvatajući da je vrag odneo i šalu (i ravnotežu), mahinalno raširi ruke – i polete! Ničeg u toj slici nije bilo od leta ptice, ako ste to pomislili. Onako krakat, u vazduhu, pre je ličio na unterciger koji je vetar otrgnuo s lenke i sad ga kovitla kroz vazduh pre nego što ga pusti da padne na zemlju.
Ali, ne bi u tom trenutku bilo lepo zanemariti (jer se neće ponoviti) ono što je gos’n Miletu prošlo kroz glavu. Ljudi stalno misle da ono što se desi u sekund-dve toliko i traje. O, kako se varaju!
Prvi stalni posao g’osn Mile je dobio u Ateljeu 212. Posle završenog elektrotehničarskog zanata, par godina je bio leva i desna ruka izvesnom Joci Elektriki, da bi ga jedan njegov komšija (garderober u Ateljeu – i on je pokojni) preporučio komisiji za prijem a ova ga glat primila. Lani je, s tog mesta, gos’n Mile otišao u penziju.
Petar Kralj, kad bi ga onako krakatog ugledao na vratima pored zavese kako preko glava prati šta se dešava na sceni, obraćao mu se nekom za tu priliku adaptiranom replikom. Pera ga je voleo jer gos’n Mile nije mnogo pričao. Pili su ćutke i odlično se razumeli. Društvena podela rada nikad nije bila bolje udešena nego u njihovom slučaju. Dok je leteo, Miletu se učini da vidi Petra Kralja, i da ga čuje: „Smrt, ma gde odlučio da umreš, tamo već čeka…” I s tom mišlju pade na drva uredno poslagana uz listru kuće koja beše pripremio za zimu.
Snaha je odmah pozvala hitnu pomoć a ovi, kad su došli, rekli su joj da zovne policiju. Inspektor, čim je osmotrio lice mesta, rekao joj je da zovne mrtvozornika.
– Šta ti je sudbina – rekla je inspektoru, sipajući mu rakiju. – Eto, baš juče je ona kola sa senom izmakao u stranu da bi posložio cepke. Gde mu bi pamet…
Miodrag Raičević
