Objašnjenje koje je dato za samadhije savitarka i nirvitarka takođe objašnjava viša stanja samadhija, ali u višim stanjima savićara i nirvićara samadnija, objekti meditacije su mnogo suptilniji.
Onda Patanjđali uvodi dve nove reči: savićara i nirvićara. Savićara znači sa kontemplacijom, a nirvićara znači bez kontemplacije. To su viša stanja istog fenomena koje on naziva savitarka i nirvitarka. Savitarka samadhi, ako se sledi, postaće savićara.
Ako razmišljate o nečemu logično i nastavljate da razmišljate, dalje razmišljate, logika tome daje ograničenje. To nije bezgranično. Logika ne može biti bezgranična. U svojoj suštini, logika poriče svaku bezgraničnost. Logika je uvek u granicama. Samo u njima možemo ostati logični, jer sa beskonačnim ulazi nelogično; sa neograničenim ulazi tajanstveno, sa beskonačnim ulazi čudesno. S ulaskom, Pandorina kutija se otvara. Stoga logika nikada ne govori o beskonačnom. Logika kazuje sve o ograničenom, konačnom, koje može biti definisano. Sve što je unutar granica može da se razume. Logika se uvek boji beskonačnog. Ono izgleda kao neizmerna tama; logika se usteže da uđe u to. Logika se drži glavnog puta, nikada ne zalazi u divljinu. Na autoputu je sve sigurno i znate kuda idete.
Jednom kada iskoračite u stranu i krenete u divljinu, ne znate kuda idete. Logika je vrlo veliki strah.
Ako mene pitate, logika je najveća kukavica. Ljudi koji su hrabri uvek idu izvan logike. Ljudi koji su kukavice, uvek ostaju unutar ograničenja logike. Logika je zatvor, lepo dekorisan, ali nije kao prostrano nebo. Nebo je dovoljno samo sebi. Njemu ne treba slikar da ga oslika, ne treba mu dekorater da ga ukrasi. Samo prostranstvo je njegova lepota. Ali prostranstvo je strašno takođe, jer je tako ogromno. Um se jednostavno usteže i neodlučan je pred tim, on izgleda tako mali. Ego se poljulja, smrvi se pred njim, tako da ego stvara lep zatvor od logike, definicija – sve je jasno uokvireno, sve je poznato, iz iskustva – i zatvara svoja vrata nepoznatom, stvara svet za sebe, odvojeni svet, privatni svet. Njegov svet ne pripada celini; on je odsečen. Svi odnosi sa celinom su odsečeni.
Zbog toga logika nikada nikoga ne vodi do božanskog, jer logika je ljudska, i ruši sve mostove sa božanskim. Božansko je divljina; ono je misterija i ogromnost. Ono je velika misterija i ne može se objasniti. Ne može se odgonetnuti jer je neobjašnjivo. Ono je tajna. Njegova priroda je takva da se ono ne može objasniti. Inače ako nastavite neprekidno da mislite logički, nastupa trenutak kada stižete do granice logike. Ako nastavite da mislite sve više i više, logično razmišljanje se menja u kontemplativno ispitivanje, u vicharu.
Prvi korak je logičko mišljenje i, ako nastavite, poslednji korak će biti kontemplacija. Ako filozof nastavi, nastavi da se kreće, ako se negde ne spotakne ili nabode, prinuđen je da postane pesnik jednog dana, jer kada se granica pređe, odjednom nastaje poezija. Poezija je kontemplacija; ona je vichara. Mislite o tome na ovaj način; filozof logičar sedi u vrtu i posmatra ružin cvet. On ga objašnjava. On ga klasifikuje – zna koja je to vrsta ruže, odakle potiče, fiziologiju ruže, hemiju ruže; o svemu logički razmišlja. On je klasifikuje, definiše, radi okolo i okolo, okolo i okolo – u stvari, uopšte nikada ne dotičući ružu. Logika je samo stvar glave. Glava ne može dodirnuti ružu. Ruža neće dati svoju misteriju glavi, jer glava je isto kao siledžija. Ruža se otvara samo na ljubav, a ne na silovanje.
Nauka je silovanje, poezija je ljubav. Ako neko tako nastavi, kao Ajnštajn, onda filozof, naučnik ili logičar postaje pesnik. Ajnštajn je postao pesnik u svojim poslednjim danima. Edington je postao pesnik u svojim poslednjim danima. Počeli su da razmišljaju o misterioznom. Došli su do granice logike. Ljudi koji uvek ostaju logičari, to su oni koji nisu dospeli do pravog opsega, do istinitog cilja svog logičkog razumevanja. Oni nisu zaista logični. Ako zaista budu dosledno logični, onda će nužno doći momenat gde se logika završava i poezija počinje.
Vichara je kontemplacija. Šta pesnik čini? On kontemplira. On upravo gleda u cvet, ne misli o njemu. To je razlika, vrlo suptilna; logičar razmišlja o cvetu, pesnik misli sam cvet, ne o njemu. A “o njemu” nije cvet. Možete govoriti i govoriti o njemu, ali to nije cvet. Za pesnika, ruža je ruža, je ruža, je ruža – ne “o (ruži)”. On se kreće unutra, u cvet. Dakle, pamćenje se ne unosi unutra. Um je ostavljen po strani; to je direktan kontakt.
Ovo je više stanje istog fenomena. Kvalitet je postao profinjen, ali pojava je ista.
Zbog toga Patanjđali kaže:
Objašnjenje koje je dato za samadhije savitarka i nirvitarka takođe objašnjava viša stanja samadhija, ali u višim stanjima savićara i nirvićara samadnija, objekti meditacije su mnogo suptilniji.
U savichari, pesnik – a svako ko uđe u savicaru postaje pesnik – misli cvet, ne o njemu, nego odmah i direktno, ali još postoji podela. Pesnik je odvojen od cveta. Pesnik je subjekat, a cvet je objekat. Postoji dualnost. Dualnost nije transcendirana; pesnik nije postao cvet, cvet nije postao pesnik. Posmatrač je posmatrač, a posmatrano je još uvek posmatrano.
Posmatrač nije postao posmatrano; posmatrano nije postalo posmatrač. Postoji dualnost.
U savićara samadhiu logika je ostavljena, ali ne dualnost. U nirvićara samadhiju čak je i dualnost napuštena. Čovek jednostavno gleda u cvet, ne razmišljajući o sebi i ne razmišljajući o cvetu; uopšte ne razmišljajući. To je nirvićara; bez kontempliranja, izvan kontemplacije. Čovek jednostavno postoji sa cvetom, ne razmišljajući o (njemu), ne razmišljajući – ni kao logičar niti kao pesnik.
Sada dolazi mistik, mudrac, koji je potpuno sa cvetom. Ne možete reći da on misli o (cvetu), ili misli sam cvet. Ne, on je jednostavno s njim. On dozvoljava cvetu da bude tu I dopušta sebi da bude tu. U tom trenutku dopuštanja, odjednom neočekivano dolazi jedinstvo.
Cvet više nije cvet, a posmatrač više nije posmatrač. Odjednom se neočekivano energije susreću, mešaju i postaju jedno. Onda je dualnost transcendirana. Mudrac ne zna ko je cvet, a ko ga posmatra. Ako pitate mudraca, mistika, on će reći: “Ne znam. Možda cvet posmatra mene. Možda ja posmatram cvet. To se menja,” on bi rekao “To zavisi. A ponekad nema ni mene ni cveta. Oboje iščezavamo. Ostaje samo ujedinjena energija. Ja postajem cvet, a cvet postaje ja.” Ovo je stanje nirvicara, ili bez kontemplacije ali sa postojanjem.
