Nećemo, valjda, završiti pod kopitima njihovih raspomamljenih carskih ergela? Neće nas, valjda, prikucati kao galijote u utrobama naše dične carske galije? Valjda neće, jer, valjda su shvatili da smo i onako uzaludni i bezopasni u našem malom salašu, u našem malom ritu. Samo će nas častiti podsmjehom, a sebe nagraditi još jednim bljeskom varljive moći…
Novac je njihova religija. Bezbožništvo je njihova simfonija. Bez Boga, sve je dozvoljeno, negdje su čuli. A ako im pomenete Dostojevskog—gledaju vas kao idiota.
Njihovi dani su orgije naslade, njihove kuće su tvrđavice raskoši, njihove oči su bezdanice pohote, njihovi putevi su bespuća požude. A riječi– ljušture besmisla. Trbuhozborci laktom premjeravaju svijet, boje se svakog šušnja i trepeta, ali Boga se ne boje.
Zašto vjerovati u Proviđenje i smislenost postojanja kada je odsustvo narečenog najljepši razlog postojanja nove klase. Oni ne vjeruju jer im se ne isplati. Svaka zidanica na pijesku je tvrdo utočište njihovih snova i nadanja. Svaki san i svako nadanje ostvaruje im se nepodnošljivom lakoćom i zbog te nepodnošljivosti zaziru od snova i ubijaju nadanja. Jer, oni ne sanjaju plemenito, niti se nadaju uzvišenom, sanjaju ono što već imaju, a nadaju se onome što im je dojadilo.
Njihove žene su svakim danom sve mlađe, te uzvišene gospoje žive u obrnutom vremenu, pa zato i naopačke sagledavaju svijet i sebe u njemu. Nije lako podmlađivati se jer je nestajanje onda strahotna kazna. Mnogo brbljaju te torokuše, ne ćute ni pred ikonom, ponekad zamuknu u kupatilu, pred ogledalom i histerično zatresu ramenima. Njihove gospoje razdražuju rasrđeni svijet, dodaju pohotu pomamljenom puku i u tome uživaju bez zadrške i zazora. Žele da se obesmrte, da imaju zlatnu kožu, da budu kraljice, da budu Kleopatre našeg malenog dražesnog carstva.Imaju svoje cezare, imaju i guju u njedrima, imaju i razapeta mirisna jedra na beskrajnoj pučini lakomstva i praznovjerja.
Muževi ih ne vole, s mukom ih podnose, one muževe pohotno mrze, u brlozima postelje njuškaju miomirise nevjerstva i to im raspiruje putenost, a ponekad ih bolno podsjeti na ljubav.
Stigla je nova klasa i buja već njihovo potomstvo. Studenti raznoraznih kembridža, oksforda, jejla, hvale se punim ustima njihove lažljive tate, studiraju na jezicima koje ne govore, ali divno, divno i glasno psuju na maternjem, i divno, divno zamuckuju tatinu školu života.
Nova klasa pohađa pačije škole, nova klasa ne mari, nova klasa prezire. Nova klasa štedro poklanja ne iz milosrđa, već iz potrebe da se iživljava, da siluje podaničku zahvalnost.
Svaki posao nove klase je lopovluk i lešinarenje. Zaklinju se u svoju državicu, u svoj slatki medenjak, a siledžijski je satiru. Ljubav dokazuju lopovlukom, a lopovluk proglašavaju za umjetnost života.
Dakle, za novu klasu Čovjek je porazna činjenica, višak sličan korovu koji treba zapišavati, ali ga ostaviti u šarenoj baštici da ih podsjeća na teško djetinjstvo, na daleka vremena kad su i jurišnici nove klase možda bili ljudi.
I tako, magarac zavidi mazgi, mazga konju, a konj volu.
Naprosto, mrze se.
A vo, kao vo, misli da i Bog ima rogove.
Kao što Državnik misli da je Bog.
Kao što i nova klasa misli da Bog zavisi od njihove milostinje.
Volovi zaoravaju brazde. Dolina gladnih klikuje podno razglavljenog Lovćena, sijači spremaju lažisjeme.
Zemlja i onako nije za ljude, za ljude je plug i bič i milost nove klase koja se pojavi naglo i mine brzo kao epidemija ljudskosti.
Kada nova klasa ostane bez gizdavog perja, kad je rasperuša novi hir starog vladara, treba joj pružiti ruku pomoći.
Jer, ti mali nestašni rođaci Lucifera su ipak dio nas.
