(razgovarala Asta Šajb)
Kad čovek pokuša da sazna nešto o Bernhardu iz arhivskog materijala, nađe se u složenoj situaciji. Lako može da naiđe na kvalifikovanje ovog pisca kao „velikog tvrdoglavog usamljenika“, „humorističnog tragičara“, „mizantropa rođenog za državni aparat“, „zlovoljnog virtuoza očaja“, „vodenicu koja melje mizantropske reči“, itd. Ali ko je u stvari Bernhard?
A. Š.: Ko je zapravo Tomas Bernhard?
T. B.: Čovek nikad ne zna ko je. Drugi vam stalno govore ko ste, zar ne? Ako imate sreće da dugo živite kažu vam to milion puta, i na kraju uopšte ne znate ko ste. Svako vam kaže nešto drugo o tome ko ste. Takođe, i vi sami tokom života menjate mišljenje.
A. Š.: Da li postoje ljudi od kojih zavisite? Oni koji su odlučujuće uticali na vaš život?
T. B.: Čovek uvek zavisi od ljudi. Ne postoji čovek koji ne zavisi ni od koga. Neko, ko je stalno sam sa sobom, s vremenom će propasti i umreti u samoći. Verujem da svako sretne nekog ključnog čoveka u životu. Ja sam sreo dvoje. Dedu sa majčine strane, i još jedna osobu; sreo sam je godinu dana pre nego što mi je umrla majka.1 Bili smo u vezi preko trideset pet godina. To je osoba koja je povezana sa svim što ima veze sa mnom, od nje sam sve naučio. Kad je umrla, sve je nestalo. Ostao sam sâm. U početku sam i ja želeo da umrem. Onda sam tragao. To je takođe pretvorilo druge ljude koje sam poznavao u nešto mnogo manje vredno. Zatim čovek ostaje sam. Mora da se snalazi.
Kad sam bio sam negde daleko, bez obzira gde, znao sam da me ta osoba štiti i podržava, ali isto tako i dominira. Onda je sve nestalo. Stajao sam na grobu koji je bio pokriven zemljom. Nestalo je sve što mi je značilo u vezi s tom neverovatnom ženom. Svako novo jutro bilo je teskobno. Nisam želeo da živim. Ali nisam želeo ni da se upucam ili obesim. To ne bi bilo baš lepo. U tome nema nikakve privlačnosti. Onda ostanu samo knjige. Nasrnule su na mene sa svim onim odvratnim stvarima koje sam u njima napisao. Ipak, morao sam da se u spoljašnjem svetu ponašam kao da se ništa nije dogodilo, inače bi me taj isti svet proždrao. Ljudi samo čekaju da pokažeš slabost. Ako je ispoljiš, besramno će je eksploatisati i udaviće te licemerjem. Licemerje znači sažaljenje. Licemerje je najbolji termin za sažaljenje.
Ali kao što sam rekao, teško je kad ostaneš sam posle tridesetak godina sa nekim. Ovo mogu razumeti samo ljudi koji su iskusili nešto slično. Čovek odjednom postane mnogo nepoverljiviji nego ranije. Iza svake izražene humanosti vidi neku zlobu. Postao sam hladniji čak i više nego što su neki ljudi mislili. Jedina stvar koja može da spasi čoveka jeste što ne može da umre od gladi. Takav život sigurno nije prijatan. Naravno, tu su i sopstvene slabosti. Neki koriste samo lift kad se penju, neko popije četvrt litra do podne, i toliko uveče. Tako se nekako pregura dan. Ali ako se do podneva popije pola litra, tada je uveče teško. To su životni problemi svih nas. Pij lekove, nemoj da ih piješ, kad treba popiti lek, koji lek se pije za šta… Svakog meseca čovek se bliži ludilu, jer je zbunjen.
A. Š.: Kad ste se poslednji put osećali srećno?
T. B.: Čovek oseća sreću svaki dan, srećan je što je živ, a ne mrtav. To je veliki kapital. Od osobe koja je umrla naučio sam da ljudi vole život do poslednjeg trenutka. U suštini, svi vole da žive. Život ne može biti toliko grozan da nisi u stanju da nastaviš da živiš. Motiviše nas radoznalost. Želimo da znamo: šta se će posle dogoditi? Interesantnije je znati šta će biti sutra, nego šta je danas. Kad je telo bolesno, mozak se začuđujuće brzo razvija.
Ja volim da znam sve. I uvek se trudim da iz ljudi izvučem sve što je u njima. To možete da radite sve dok god drugi to ne primete. Kad ljudi shvate da pokušavate da im „ukradete“ delove života, oni se povuku. Kao što se vrata zatvaraju kad se približi neko sumnjiv. Ako nema drugog rešenja, vrata se mogu i razbiti. Svako drži makar neki otvoren prozor u kući. Ovo takođe može biti zanimljivo.
A. Š.: Da li ste ikad poželeli da imate porodicu?
T. B.: Uvek sam bio srećan što uspevam da preživim. Nisam imao kad da mislim o formiranju porodice. Nisam bio zdrav, pa nisam hteo da se upuštam u takve stvari. Nije mi preostalo ništa drugo nego da se fokusiram na svoj um i uradim nešto s njim, jer u telu nije bilo potencijala. Bilo je prazno. I tako je ostalo decenijama. Ne znam da li je to dobro ili loše. To je samo jedan način da se živi. Život poznaje milijarde različitih egzistencija.
Majka mi je umrla u četrdeset šestoj godini – bilo je to 1950. godine. Godinu ranije upoznao sam svoju buduću životu saputnicu. Prvo smo bili prijatelji, a zatim je nastupila veoma bliska veza sa osobom koja je bila poprilično starija od mene. Ona je bila centralni izvor sa kog sam pio. Uvek sam znao da će me potpuno podržati ako budem zapao u bilo kakve poteškoće. Mogao sam samo da mislim o njoj, čak nisam morao ni da je posećujem, i sve je bilo u redu. I sad živim s njom. Ako imam neki problem pitam je kako da ga rešim. To me drži podalje od odvratnih stvari koje čoveku padnu na pamet kad zađe u godine, jer sve je moguće. Ona me je čuvala od izvesnih stvari, disciplinovala me, ali mi je isto tako i otvorila vrata novog sveta.
A. Š.: Da li ste ikad bili zadovoljni svojim životom (u određenom životnom trenutku)?
T. B.: Nikad nisam bio zadovoljan svojim životom. Ali sam uvek osećao snažnu potrebu da budem zaštićen. Tu zaštitu pronašao sam kod moje prijateljice. Uvek me je terala da radim. Bila je srećna kad bi videla da se nečim zanimam. To je bilo odlično. Zajedno smo putovali. Nosio sam joj teške torbe, ali mnogo toga sam naučio. Kad je čovek u stanju da tako govori o sebi, to obično ne znači toliko puno, skoro ništa. Za mene je to bilo sve.
Kad sam imao devetnaest, vodila me je na Siciliju, u mesto gde je živeo Pirandelo. Nije planirala da me „napumpa“ znanjem. Tako je prosto ispalo. Bili smo i u Rimu i u Splitu – ali kasnija putovanja više su bila putovanja u sebe. Živeli smo, recimo, na selu, gde je život veoma jednostavan. Tamo ste stalno okruženi snegom. Svuda postoji tendencija ka uprošćavanju. Krave su živele odmah pored nas, svaki dan smo jeli supu, a poneli smo i mnogo knjiga.
A. Š.: Da li ste prihvatili svoju egzistenciju pisca?
T. B.: Pa, pisac želi da napreduje u pisanju, inače može da poludi. To se desi kad čovek ostari. Struktura teksta mora da bude što sažetija. Kad pišem, uvek se trudim da to bude bolje od ranijeg. Naravno, postoje pisci koji uvek imaju istu temu. Svaki pisac ima svoju temu. Trebalo bi malo da potraži i nešto što je u okolini njegove teme. Onda će mu ići bolje. Postoji mnogo ideja… Možda neko želi da postane sveštenik, ili da radi na železnici, ili da bude drvoseča. Neko jednostavno želi da bude okružen prostim ljudima. To je naravno, velika greška, jer čovek nigde ne pripada. Ako neko, kao što sam ja, smatra da je to nemoguće, on ne može biti sveštenik ili raditi na železnici. Ja sam oduvek bio usamljenik. Uprkos toj snažnoj vezi s mojom prijateljicom, uvek sam bio sam. U početku sam, naravno, verovao da moram da odem negde i započnem nekakav razgovor.
Evo, prošlo je skoro četvrt veka, a ja nisam imao kontakt ni sa jednim drugim piscem.
A. Š.: Jedna od vaših centralnih tema je muzika. Šta muzika predstavlja za vas?
T. B.: U mladosti sam studirao muziku. Još u detinjstvu bio sam zaljubljen u nju. Iako je moja ljubav bila kao da me neko progoni. Ali studirao sam muziku uglavnom da bih bio u društvu ljudi mojih godina. A razlog je bila ta starija osoba o kojoj sam govorio. Sa kolegama sam u „Mocarteumu“ svirao, pevao, nastupao. Onda sam morao da prestanem da se bavim muzikom jer moje zdravlje to nije moglo da podnese. Možeš da stvaraš muziku jedino ako si sve vreme sa ljudima. Pošto to nisam želeo, to je bilo to.
A. Š.: Vaše osude, napadi protiv vlade i crkve bili su povremeno previše okrutni. U Brisanju ste katolicizam opisali kao „uništitelja, zastrašivača, i religiju koja uništava karakter u detetu“. Sopstvenu zemlju Austriju opisali ste kao „beskrupulozan biznis gde se svi pogađaju i međusobno varaju“. Da li to posledica nekakve univerzalne mržnje?
T. B.: Volim Austriju. To ne mogu da poreknem. Sprega vlade i crkve – to je strašna stvar – to može samo da se mrzi. Mislim da su čoveku podjednako odvratne sve vlade i države, samo ako ih dobro upozna. Posle izvesnog vremena, prokljuvite da su sve te konstrukcije iste – ili diktatura ili demokratija – a za individuu to je sve podjednako odvratno. Makar kad se pogleda izbliza.
A. Š.: Zar vam nije bitno da budete prihvaćeni kao pisac u rodnoj zemlji?61
T. B.: Ljudska bića prirodno teže ka ljubavi, još od početka. Osećaju da svet mora da im da ljubav. Ako je neko ne dobije, drugi mogu po sto puta da mu kažu da je hladan, a da on to ne vidi i ne čuje. To je veoma teško. Ali to je deo života, od toga se ne može pobeći. Ako dozivate u šumi, vratiće vam se eho. Na kraju krajeva, ima ljudi koji vole da ih mrze.
A. Š.: Da li je tačno da ste u početku pisali mačem umesto perom? Pokušavali ste da izravnate račune s nekim ljudima. Da li ste morali da platite zbog toga?
T. B.: Da. To je ponekad nepodnošljivo. Juče, kad sam bio u gradu, jedna žena me umalo nije zaskočila. Vikala je: „Ako ovako nastaviš, umrećeš groznom smrću: polako i dugo!“ Protiv takvih stvari se ništa ne može uraditi. Ili kad sam skoro sedeo na klupi u parku a neko me otpozadi udario; kad sam se okrenuo, čuo sam ga kako dovikuje dok beži: „Samo nastavi tako!“ To sam sve sam sebi zamesio. Čovek to ne očekuje. Jedva uspevam da živim u Olsdorfu, mom stalnom boravištu. Napadaju me sa svih strana – to je nepodnošljivo. Ali jednako je loše i kad te hvale, to je licemerno, neistinito i egoistično. Ljudi postanu gadni ako im ne otvorim vrata, počnu da lome prozore. Prvo kucaju, onda viču, zatim vrište i urliču, onda počnu da lome prozore. Zatim se začuju motori njihovih automobila i onda ih nema.
Pre dvadeset i dve godine bio sam toliko lud da sam obelodanio svoju adresu, i sada više ne mogu da živim u Olsdorfu, moraću da se selim. Tamo i zidovi imaju uši. Čim ujutru napustim kuću, oni već sede ispred. Žele da pričaju sa mnom, bar tako kažu. Ili vikendom: umesto da idu u zoološki vrt ili tako negde, oni se zabavljaju tražeći pisca. To je mnogo jeftinije. Voze do Olsdorfa i parkiraju se blizu moje kuće. Zabarikadiran, izgledam kao zatočenik ili ludak. To je nepodnošljivo.
Već dvanaest godina nisam javno nastupao. Ne mogu da sedim pred publikom i čitam delove svojih knjiga. Takođe, ne mogu da podnesem aplauz. Aplauzom se „plaćaju“ glumci. Tako oni zarađuju. Ja volim kada mi izdavač uplati novac na račun. Čitanje pred stotinama ljudi, uz aplauz, u nekoj koncertnoj sali, dvorani ili biblioteci, to je nepodnošljivo. Od aplauza može nastati samo katastrofa.
A. Š.: U Brisanju kažete da bi u četrdesetoj godini trebalo da vas nazovu mudrom starom budalom. Zašto?
T. B.: To je jedini metod koji čini stvari podnošljivim. Pitali ste me kako vidim sebe. Mogu jedino da kažem: kao budalu, lakrdijaša. Onda je podnošljivo. Jedino kad sebe posmatram kao budalu, kao omatorelu budalu. Mlada budala nije interesantna. Osim toga, takav čovek i nije prihvaćen kao budala jer ima vremena da se popravi.
A. Š.: Da li su Mraz ili Dah ili ono što ste pisali ranije bilo povezano s vašom bolešću?
T. B.: Moj deda je bio pisac.2 Tek posle njegove smrti usudio sam se da pišem. Kad sam imao osamnaest, komemoracija se održavala u dedinom rodnom gradu. Posle ceremonije, svi smo otišli u restoran koji je pripadao mojoj ujni. I ja sam bio na ručku. Onda se ujna obratila novinarima koji su došli: „Ovo je njegov unuk, on ništa neće uraditi u životu. Možda može da piše.“ Jedan od novinara je rekao: „Pošalji ga kod nas u ponedeljak.“ Dobio sam zadatak da napišem nešto o izbegličkom kampu. Narednog dana moj tekst je bio u novinama. Nikad ponovo u životu nisam doživeo takvu egzaltiranost. Zaista je divno osećanje kad nešto napišete, prespavate, i sledećeg jutra to osvane u novinama. Potpisano sa Tomas Bernhard. Ali ja sam propišao krv u novinarstvu. Pisao sam sudske izveštaje dve godine. Bili su mi u glavi kad sam kasnije pisao sopstvenu prozu; odatle potiču koreni.
A. Š.: Kako se osećate danas kad kritičari kao što su Rajh-Ranicki ili Benjamin Hajnriks pišu s divljenjem o vama? Jeste li egzaltirani?
T. B.: Nikad ne doživljavam ushićenje čitajući kritike. U početku jesam, jer mlad čovek veruje u sve te stvari. Doživljavajući uspone i padove tokom tridesetak godina, shvatio sam kako funkcionišu mehanizmi. Neko pošalje slugu i kaže: „Napiši negativnu kritiku.“ Tako to funkcioniše.
A. Š.: Da li vam smetaju negativne kritike?
T. B.: Da. Čak i danas, svaki put upadnem u zamku. Uvek su me fascinirale novine, to je počelo još u mladosti. Jedva da sam mogao da preguram dan a da ne pročitam novine. Posle izvesnog vremena, upoznao sam urednike novina. Možda ih nisam baš sve lično upoznao, ali znam za probleme u pozorištu, pozadinu uredničkog posla, znam izdavače, urednike koji čitaju rukopise, njihove poslovne planove. Intelekt uvek donosi patnju. Ukus dovodi do patnje. Poezija vodi ka patnji. Kolumne urednika su iznad toga. Oni se ne umaraju, iako nemaju kreativnost. To je takođe, na izvestan način, fascinantno. Da, bole me negativne kritike, ali više ne utiču na moj rad.
A. Š.: U jednom govoru, rekli ste: „Ne preostaje nam ništa drugo nego da izveštavamo o činjenici da smo razbijeni.“ Da li vaše pisanje svedočenje o vašim gubicima?
T. B.: Ne, sve radim za sebe. Svi ljudi to rade. Bez obzira da li su cirkuski trapezisti ili pekari ili kondukteri u vozu ili piloti. Kad piloti izvode pokazne vežbe, ljudi gledaju kako pilot u vazduhu izvodi vratolomije. Dive se njegovom letu, ali ipak iščekuju da padne. Isto je i sa piscima. Za razliku od pilota koji će umreti ako padne, pisac će takođe biti mrtav, ali će početi iz početka. Uvek postoji nova predstava. Što je pisac stariji, to teži ka višim ciljevima. Dok jednog dana više ne budu mogli da ga vide, pa će se zapitati: „Čudno, zašto ne pada?“
Pisanje me ushićuje. To nije ništa novo. To mi je jedina potpora u životu, i tako će biti do kraja. Tako stoje stvari. Niko ne živi večno. Dok god živim, pisaću. To je način mog postojanja. Dođu meseci, pa čak i godine, kad ne napišem ni red. A onda se vratim pisanju. Takav ritam je istovremeno brutalan, ali i divan, to je nešto što drugi ne doživljavaju.
A. Š.: Što se tiče žena u vašim knjigama, osim nekoliko izuzetaka, nisu baš prijateljski predstavljene. Je li to posledica iskustva?
T. B.: Mogu da kažem da se već četvrt veka družim samo sa ženama. Teško podnosim muškarce. Ne mogu da razgovaram s njima. Muškarci me izluđuju. Uvek govore o 63
istim stvarima. O svojim poslovima i ženama. Od muškaraca se ne može očekivati ništa drugo. Odvratno mi je da budem u društvu mnogo muškaraca na jednom mestu. Pre bih odabrao alapače koje ogovaraju. Povezanost sa ženama mi je oduvek bila od koristi. Sve sam naučio od žena, ali i od mog dede. Inače, mislim da ništa nisam naučio od muškaraca. Muškarci su mi uvek išli na nerve. Posle dedine smrti, nisam mogao više da pričam s muškarcima. Uvek sam pronalazio zaštitu kod žena, koje su u mnogim stvarima bile superiornije od mene. Na kraju krajeva, žene su me uvek puštale da radim na miru. Uvek sam mogao da pišem kad sam bio pod istim krovom sa ženom. To nikad nisam uspeo sa muškarcima.
A. Š.: Posle smrti vaše prijateljice, postoji li neko do koga vam je stvarno stalo?
T. B.: Ne. Mislim, postoje hiljade ljudi, mogao sam da se prošetam kroz stotine brakova, ali to prezirem. Skoro sam sanjao da se moja prijateljica vratila iz mrtvih. Rekao sam joj: „Bilo je tako teško bez tebe.“ Kao da je to privremeno i da će se jednom opet vratiti. To me silno pogađa. Ali to je nemoguće, ona se više ne može vratiti. Sad sam u poziciji posmatrača na klizavoj teritoriji odakle posmatram svet. To je sve.
A. Š.: Verujte li u život posle smrti?
T. B.: Hvala Bogu, ne. Život je divan. Ali najbolja misao je da je konačan i da se jednom završava zauvek. To mi je najveća uteha. Ipak, zaista uživam u životu. Uvek je bilo tako, sem kad sam nekoliko puta ozbiljno razmišljao o samoubistvu. Prvo u devetnaestoj, zatim u dvadest i šestoj, i ponovo u četrdesetoj. Sada volim život. Ako znate nekog ko uskoro mora da ode, a još uvek živi, onda ćete ovo razumeti.
Jedna od veličanstvenih stvari koje sam doživeo je da držim ruku svoje prijateljice i osećam kako puls, polako, svakog minuta, postaje sve slabiji i slabiji. I onda nestane. To je neverovatno. Još uvek sam držao njenu ruku kad je medicinska sestra ušla u sobu, donoseći broj leša. Onda je rekla da će se vratiti kasnije. Ponovo sam se suočio sa životom. Polako sam ustao i doveo se u red; zatim je sestra opet ušla i rekla mi: „Ne zaboravite da ponesete jogurt.“ Vani se čulo mrmorenje ljudi – kao u pozorišnoj predstavi.
Onda dolazi muka sa savešću. Umrla osoba me ostavila sa trenutačnom grižom savesti. Sva mesta koja sam posetio s njom, mesta koja sam i opisao u knjigama, ne mogu više da posećujem. Svaka od mojih knjiga nastajala je na drugom mestu. Beč, Brisel, negde u Jugoslaviji, u Poljskoj. Nikad nisam morao da pišem za svojim radnim stolom. Dok god mi je pisanje išlo dobro, mogao sam da pišem bilo gde. Takođe, pisao sam okružen bukom. Nije mi smetala masa koja skandira ili škripanje tramvaja ili zvuk mašine za veš. Uvek sam voleo da pišem u zemlji čiji jezik ne razumem. To me je stimulisalo. Za mene je bilo idealno kad smo jedno leto živeli u prigradskom hotelu; moja prijateljica je odlazila u višesatne šetnje i mogao sam da pišem. Često smo se sretali samo na obrocima. Bila je srećna kad bi videla da pišem. Ostali smo na selu četiri-pet meseci. To je bio vrhunac. Često se osećam veoma dobro dok pišem. Ako postoji neko ko to ceni i pri tom vas ostavlja na miru – to je idealno. Nikad nisam imao boljeg kritičara od nje. To se ne može porediti sa glupavim izvikanim književnim kritičarima koji nikad dubinski ne čitaju tekst. Ta žena je 64
uvek snažno kritikovala moj rad na način koji mi je bio koristan. Poznavala je sve moje slabosti. To mi nedostaje.
Još uvek volim da provodim vreme u našem stanu u Beču. Tamo se osećam zaštićeno. Možda zbog toga što smo tamo živeli godinama. Sad je taj stan samo gnezdo koje podseća na zajednički život. A ni groblje nije mnogo daleko.
U životu je velika prednost ako je čovek iskusio smrt najbližih. Onda ga više ništa ne pogađa toliko. Nije zainteresovan ni za uspeh ni za neuspeh, ni za pozorište ni za režisere, niti za urednike ili kritičare. Ništa ga ne interesuje. Jedina zanimljiva stvar jeste da li imam novca na računu da bih mogao da živim. Moje ambicije više nisu tako visoke kao ranije. Isparile su posle njene smrti. Ništa me više ne impresionira. Mada mi se još uvek dopadaju neki stari filozofi i njihovi aforizmi. Osećam se kao da sam ušao u muziku. Satima sam u divnom raspoloženju. Još uvek imam planove. Nekad sam ih imao četiri-pet, danas dva-tri. Ali to nije neophodno. Nisu mi preko potrebni, a nisu ni svetu. Kad mi se piše – pišem, kad mi se ne piše – ne pišem. Ponekad mi se čini da je katastrofa šta god da napišem. To je depresivno u sudbini pisca. Nikada se u potpunosti ne može preneti na papir ono što misliš ili zamišljaš. To se izgubi u procesu pisanja. Sve što napišemo je loša, smešna kopija onoga što smo zamislili. U osnovi, niko ne može u potpunosti da komunicira s tim. Niko do sada to nije uspeo. To je posebno teško na nemačkom jer je taj jezik drven i nespretan, ma odvratan je. Grozan jezik koji ubija sve pozitivno i divno. Jedino što pisac može je da sublimira taj jezik u ritam i izdigne ga do muzikalnosti. Kad nešto napišem, to nikada nije ono što sam mislio da će biti. To je manje frustrirajuće s knjigama jer veruješ da čitalac ima sopstvenu maštu. Možda će cvet procvati čak i ako ne otvori latice. U pozorištu, samo se zavesa podiže. Glumci mesecima pate pre premijere. Ti ljudi bi trebalo da budu oni koje je pisac zamislio. Ali nisu. Osobe u tvojoj glavi su sposobne da urade bilo šta, a odjednom se pretvore u bića od mesa i krvi, vode i kostiju. Nespretni su. U glavi je predstava bila poetična, veličanstvena, dok su glumci kao prevodioci. Prevodioci koji nemaju mnogo zajedničkog s originalom. Tako da predstava u pozorištu nema mnogo veze s onim što je pisac napisao. Meni su čuvene „daske koje život znače“ uvek sve uništavale. Ti ljudi sve izgaze. Svaki put ispadne katastrofa.
A. Š.: Ali nastavljate da pišete. I komade, i knjige. Od katastrofe do katastrofe.
T. B.: Da, baš tako.
1 Hedvig Stavjaniček (devojačko Hofbauer), Bernhardova bečka mecena s kojom je više puta letovao. Omiljeno zajedničko letovalište bila im je Opatija. Trideset godina starija od Bernharda, koji je u testamentu tražio da bude sahranjen na groblju pored nje i njenog muža. Tako je učinjeno. (Prim. prev.)
2 Johanes Frojmbihler, dobitnik Velike nacionalne nagrade za književnost koja nikada nije dodeljena Bernhardu; Tomasu je pripadala samo Mala nacionalna književna nagrada. (Prim. prev.)
(S engleskog preveo Nenad Župac)
