Ova priča se može čuti u Huninu ili Tapalkeu. Jedan dečak je nestao posle napada Indijanaca; pričalo se da su ga oni oteli. Roditelji su ga uzalud tražili; posle toliko godina neki vojnik, koji je dolazio iz unutrašnjosti zemlje, pričao im je o plavookom Indijancu koji bi mogao biti njihov sin. Najzad su se susreli sa njim (hronika ne govori o okolnostima, a ja ne želim da izmišljam ono što ne znam) i učinilo im se da su ga prepoznali. Čovek, koga je namučila pustinja i život u divljini, više nije razumevao reči maternjeg jezika ali je dozvolio da ga, ravnodušnog i poslušnog, odvedu kući. Zastao je na pragu, možda zato što su i drugi tu zastali. Pogledao je vrata kao da ne razume. Iznenada je spustio glavu, uzviknuo, protrčao preko trema i dva dvorišta i ulegeo u kuhinju. Bez predomišljanja je zavukao ruku u čađavi otvor dimnjaka i izvukao nožić sa drškom od roga koji je tu kao dečak sakrio. Oči su mu zasijale od radosti, a roditelji su briznuli u plač, jer su pronašli sina.
Možda su posle ovog sećanja došla i druga, ali Indijanac nije mogao živeti između četiri zida, pa je otišao da potraži svoju pustinju. Želeo bih da znam šta je osetio u onom trenutku vrtoglavice u kome su se pomešali prošlost i sadašnjost; želeo bih da znam da li se izgubljeni sin ponovo rodio i umro i u tom trenutku ekstaze ili je uspeo, bar kako bi učinilo novorođenče ili pas, da prepozna svoje roditelje i dom.
Horhe Luis Borhes
