U ovom ogledu pokušaćemo bliže da objasnimo termin fikcionalni dokumentarizam, a osnovni podsticaj za to jeste predavanje profesora Džepa Lindkvista Barnvela sa Univerziteta u Kopenhagenu, na odseku za Skandinavske studije i lingvistiku, koje je održano na Filološkom fakultetu Univerziteta u Beogradu u martu 2024. godine. Predavanje prof. Barnvela oslanjalo se na rad kultnog danskog pisca Petera Siberga, koji je ustanovio ovaj žanr i model pristupa literaturi, najviše kroz kratak prozni narativ (priče, fragmenti, crtice, pa i pesme u prozi, itd.). Kroz Sibergov rad, prof. Barnvel pokušao je navesti prepoznatljive aspekte ovog žanra, tumačeći iznova odnos fikcija – dokument.

U uvodu predavanja, prof. Barnvel predložio je koncept pomoću kojeg će najbolje moći da predstavi agendu razvoja termina fikcionalni dokumentarizam, postajanje ovog žanra kako ga on sagledava, oslanjajući se najviše na prethodni rad Petera Siberga (1925-1999), kultnog danskog pisca, ali i drugih svetskih pisaca, navodeći mnoštvo reprezentativnih i indikativnih primera, kako bi se značenje ovog pojma moglo odvojiti od sličnih pojmova, koji su se javljali tokom istorije književnosti. Tako će prof. Barnvel svoje predavanje podeliti na pet aspekata:

1. Peter Siberg – fikcionalni dokumentarizam
2. (Pred)istorija žanra
3. Ž. Perek – 243 razglednice u stvarnoj boji
4. N. Serpel – Račun
5. Etika svakodnevice

Ime Petera Siberga utoliko je značajno što se njemu pripisuje patentiranje ovog žanra – fikcionalni dokumentarizam, kako mu je naziv dao profesor Barnvel. Reč je o danskom piscu i direktoru muzeja u Vibergu, koji se bavio proučavanjem fikcionalne kratke proze od 1974. do 1990. godine intenzivno i smatrao je da je ovaj žanr prilično zanemaren u svetu. Takve tekstove nazivao je jednostavno tekstualnim listama, ali ne doslovno, već u prenesenom značenju. Takvi tekstovi bili su vrsta nefikcionalnih tekstova, dakle, dokumenata, neretko ono što je Siberg mogao naći na poslu, radeći u muzeju ili su to tekstovi iz svakodnevnog, tzv. običnog života, kao što su testamenti, umrlice, hotelski registri sa listama gostiju, kulinarski recepti ili objave sa železničkih stanica. Sibergova dela nisu naročito obimna, ono što se izdvaja kao kanonsko jesu četiri romana i šest zbirki kratke proze. Sibergov rad je u Skandinaviji vrlo prepoznat i cenjen i neke njegove knjige su prevedene širom sveta, još za njegovog života. Takođe, dobitnik je i mnogih nagrada u Danskoj. Siberg je po struci bio istoričar umetnosti i profesor komparativne književnosti, koju je završio 1950. godine na kopenhaškom fakultetu, nakon čega je radio u Nacionalnom muzeju Danske, a kasnije u Norveškoj. Nakon toga, vratio se u Dansku i postao je direktor muzeja u Vibergu, gde se i penzionisao 1993. godine. Njegov neknjiževni opus obuhvatao je oko 500 novinarskih članaka i tekstova, koji su vezani za njegov muzejski rad. Tekstovi u kojima Siberg najviše koristi ovaj manir pisanja jesu njegove četiri zbirke kratke proze – Popodne dinosaurusa, Argumenti za izvinjenje, Za dve nedelje i Putovanje. Godine 1997. je objavio još jednu zbirku, ali drugačijeg žanrovskog određenja. Zanimljivo je da Siberg nije dao nijednu striktnu definiciju svog literarnog pronalaska, ali prof. Barnvel je ponudio opciju – fikcionalni dokumentarizam je žanr fikcionalnih tekstova koji podražavaju ili na druge načine se poigravaju sa neknjiževnim (vanknjiževnim), nefikcionalnim tipovima tekstova, najčešće u formi pisanih dokumenata. Takvi tekstovi, kaže Barnvel, mogu biti strogo narativni, ali isto tako i jedva narativni, dakle, heterogenog su karaktera i raznoliki su. Primer takvog teksta bio bi rad naslova Raspored za… u kojem je naizgled jedan nedeljni raspored dosta oneobičen sadržajem. Raspored na satiričan način predstavlja nedeljni izveštaj jednog starog boga šta čini u svom neintervenisanju, tokom svoje jedne obične nedelje. Uglavnom se ništa i ne dešava, bog, mahom, spava, jede, petkom uveče potrese svet pomalo i na sat i po vremena nedeljom pomisli na svog Sina. Dakle, Siberg se ovde poigrava biblijskim mitom o Stvaranju, gde eonima nakon sedmodnevnog stvaranja neba i zemlje, sada ostareli bog, provodi svoje penzionerske dane ne radeći gotovo ništa, ne uplićući se u svet, sasvim pasivno, nalik običnom čoveku utonulom u kolotečinu rutine i nekreativne svakodnevice. Jedina božanska dužnost, prema rasporedu, jeste da povremeno, jednom nedeljno, pripazi na svog sina, Hrista. Ovde se spajaju Stari i Novi zavet, gotovo nemotivisano, gotovo van ili čak, bez konteksta. Na ovaj način, Siberg pokušava da predstavi jednu krajnje apsurdnu eshatološku situaciju protkanu humorom, ironijom i sarkazmom. Dat je nedeljni raspored ostarelog boga van bilo kakvog vidljivog konteksta ili koordinatnog sistema, u pitanju je fragment, tabela, dakle, vanliterarni dokument koji je oneobičen poput pesničke slike i inkorporiran da bude sastavni deo književnog, umetničkog teksta. Motiv preuzet mitološke sfere, jedan vrhovni teološko-filozofski fenomen spojen je sa banalnošću, trivijalnošću svakodnevice oličene u kalendaru (ne)radne nedelje, koja je desakralizovana potpuno i pripada ovostranom, savremenom svetu. Kao polisemična poenta u poslednjem pasusu (ako se može nazvati pasusom), kao drugi segment pominjanog rasporeda stoji samo reč – puž.

Dakle, teriomorfem potpuno vezan za ovozemaljsko, simbol sporosti, ali i ukorenjenosti (koju personifikuje kućica), te tako dobijamo višeznačje koje pripada čitaocu ili posmatraču, s obzirom da jedna od glavnih odlika ovakvih književnih entiteta često jeste fuzija vizuelnog sadražaja, crteža, grafikona, dijagrama, tabele i teksta, kao sistema jezičkih znakova. Neaktivnost ostarelog boga na neki način stoji u kontrastu sa aktivitetom koja se traži od primaoca poruke, odnosno, čitaoca, koji će hermeneutički metod primeniti kako bi došao do smisla poruke. Takođe, jedan od dobrih primera primene ovog metoda koji Siberg naziva fikcionalnim dokumentarizmom, a koji je, uzred budi rečeno, kao književni koncept i postupak u nekakvom širem smislu mnogo starijeg datutma, jeste tekst nazvan Iz knjige gostiju (provincijski hotel, oko 30 km od Kopenhagena).

Ovaj tekst sastavljen je od dvanaest kratkih pripovesti koji se opisuju neke izuzetne događaje koji su se desili u inače jednom sasvim običnom, ni po čemu izuzetnom i nesvakidašnjem hotelu u Kopenhagenu. Nakon navođenja niza zanimljivih primera, profesor Barnvel podvlači značaj Petera Siberga navodeći da u čitavoj danskoj književnoj tradiciji ne vidi niti njegovog prethodnika, niti može prepoznati sledbenika. Ali, isto tako, dodaje, uprkos unikatnosti takvog literarnog postupka i jedinstvenosti žanra, koji, smatra profesor Barnvel, u tom obliku jeste odlika danske književnosti, možemo pronaći slične primere u evropskim književnostima tokom 20. i 21. veka. Kao prvi primer i možda najprepoznatljiviji, navodi se epoha francuske avangarde s početka 20. veka, jer su zahvaljujući njima granice književnosti i vanknjiževnog postale rastegljive i pomerene, kao i granice fakticiteta i fikcije. Kao primer navode se izuzetno kratke novinske vesti iz francuske dnevne štampe, u kojima se pripoveda o običnim događanjima. Takvi tekstovi ili su stajali zasebno kao celina i imali sopstvenu strukturu kao celovit i zaokružen tekst ili su bivali integrisani u prepoznatljiv književni tekst. Dakle, ovde vidimo jedno poigravanje i formom i sadržajem, koje je bilo svojstveno avangardnim pokretima i evropskom modernizmu.

Eksperimentiše se i sa tradicionalnim književnim konceptima i sa proverenim tehničkim rešenjima, vrši se dekompozicija tekstova i ponovno sastavljanje, na nov način, traže se novi uglovi, nove pesničke slike, nova književna rešenja, novi stilovi i rađaju se nove forme. Prave se kolaž-tekstovi, mozaične strukture, dokumentarni materijal, artefakt sada postaje legitimna književna građa na kojoj se temelji ne samo novi francuski roman, već i dobar deo avangardne poezije. Kao primeri se navode: Pjer Navij, Benžamin Pere, Andre Breton koji neke novinske vesti unosi u svoj novonastali časopis Revolucija nadrealista iz 1924. godine ili Andre Žid koji slično čini u jednom svom romanu.

Veza francuskih avangardista i Sibergovog fikcionalnog dokumentarizma u tome je što se daje glas tzv. malim ljudima, običnim egzistencijama da progovore makar kroz neki medij, a tada je to bila dnevna štampa, novinski članci koji su obične događaje prikazivali na neobičan način, koristeći dokument kao jedan od temelja književne infrastrukture budućeg romana, drame, priče ili pesme. Profesor Barnvel dalje navodi još neke važne primere, poput švajcarskog pripovedača i romanopisca Roberta Valzera (pisca na kojeg se Kafka ugledao svojevremeno), Gijoma Apolinera (Kaligrami, 1918.) čiji se tekst izgleda kao poštanska razglednica, sa sve poštanskom markicom koja je iza nacrtana rukom. Ovde takođe vidimo jedan od važnih elemenata fikcionalnog dokumentatizma – namera da tekst sadrži ipak jedan značajan sloj izmišljenog, domišljenog, nešto što nije puko faktografsko i faktičko, već jedan od nosilaca teksta jeste intencija autora da napravi umetničko delo. Tu se može tražiti ono što bi pravilo razliku između artefakta kao dokumenta koji književnost nije i umetničkog dela koje to jeste. I ovde postoje primeri iz francuske neo-avangarde iz sedamdesetih i osamdesetih godina 20. veka, kao i primeri postmodernistia i nekih američkih autora 21. veka.

Profesor Barnvel navodi poljskog kultnog pisca naučne-fantastike, Stanislava Lema u delima Savršeni vakuum i Imaginarna magnituda, oba iz sedamdesetih godina 20. veka, s jedne strane i s druge strane, Žorža Pereka i njegove kulinarske recepte kako bi istražio logični sistem kombinovanja elemenata svakodnevice. Jedan od radikalnijih primera bi bio možda slučaj američke književnice Ejmi Hempel i njenog teksta Referenca #388475848-5 u vidu žalbe na kaznu za nepropisno parkiranje ili kod Namvali Serpeja i njegovom delu Edukacija o slobodnim umetnostima čiji tekst predstavlja katalog kursa za studente. Tu bi se mogli navesti i primeri Zolinog naturalizma, kao i Balzakovog realizma i načina na koji oni koriste dokument. Zola reportažu integriše u roman, koji sam naziva eksperimentalnim, a Balzak detaljnom deksripcijom stvarnosti i atmosfere proizvodi takođe efekat koji možemo videti i kod Siberga, donekle. Stvar je od slučaja do slučaja, od epohe do epohe. Kako ugraditi i koristiti dokument kao pozajmljenicu iz stvarnog života. Neki od poznatijih primera iz savremene američke književnosti bili bi Dejvid Šilds i Metju Volmer, koji su objavili kolekciju tekstova od kojih neki odgovaraju Sibergovom pojmu fikcionalnog dokumentarizma.

Svoju kompilaciju tekstova nazvali su Lažni: Antologija pseudointervjua, lažnih predavanja, kvazipisama, nađenih tekstova i drugih lažnih artefakata. Dakle, ovde oni kao da idu korak dalje, insistirajući na prefiksu –pseudo u nazivima svojih tekstova, nevažno kog su književnog roda i vrste i time fikcionalni dokumentarizam podvode pod pojam pseudofaktografija.

Pojam pseudofaktografski razviće dvojica autora: Nikolas Pejdž i Fransoa Lavokat. Pejdž u delima Pre fikcije (2011) i Tehnologije romana (2021) navodi da romani koji pripadaju ovom žanrovskom određenju jesu oni napisani otprilike između 1670. i 1800. Godine, u kojima pisci svoja dela pišu kao da su stvarne priče, gde romani ne sadrže epske i mitološke odrednice i elemente, niti mitske figure imaju za junake, već su to priče običnih ljudi, zasnovane na memoarima, pronađenim rukopisima, prepiskama i drugim pisanim svedočanstvima. Naime, ovde je važan termin pakt, dakle, prećutni dogovor između pisca i čitaoca, gde će se čitalac praviti da je sve ovo stvarno, da se sve zaista dogodilo i da su likovi zaista postojali. Dakle, pristanak čitaoca na neku vrstu iluzije, svesna samoobmana da je sve što je pročitao stvarnost. A, u odbranu pisca, jedan aspekt pakta podrazumeva da pisac nije imao nameru da mu se (po)veruje i abolira pisca od neke vrste eventualne odgovornosti za neuverljivost ili nedovoljnu motivaciju likova i radnje.

Tako, Fransoa Lavokat navodi primer Marbota, romana Volfganga Hildeshajmera koji je oponašanje tradiocionalne biografije, ali je pisano kao roman (roman koji je pisan kao fikcija, ali nije funkcionisao kao takva). Pomoću ovog primera može se videti značaj koji dogovor, odnosno, konvencija ima u književnom svetu, gde je posredi obostrano pretvaranje – i pisca i čitalaca. Lavokat za termin pseudofaktografski narativ kaže da je to međuprostor u kojem junaci bivstvuju između fiktivnog i plauzibilnog (ostvarivog, mogućeg). Jedina razlika između Pejdža i Lavokata, navodi profesor Barnvel, jeste stepen traženog poverenja, odnosno, verovanja, te se tako Sibergovo viđenje fikcionalnog dokumentarizma ne može izjednačiti sa pojmom koji nude Pejdž i Lavokat, iako imaju važnih sličnosti, postoje ipak značajne razlike. Jedna od osnovnih jeste da Sibergov termin nikako ne uključuje mitološke ili figure iz epova, dok kod Pejdža i Lavokata se to može dogoditi u vidu ekskursa. Zatim, Sibergov pojam ne koristi paratekst kako ga vide Pejdž i Lavokat, ali ono što je suštinska razlika je da kod Siberga ne postoji nikakav pakt, konvencija poverenja između pisca i čitaoca, kako bi se tekstu a priori verovalo da je to što obe strane znaju da nije. Dakle, nema stvaranja simulacije i iluzije oko teksta kao dokumenta, niti ima lažne predstave u vezi sa stvarnošću kao takvom.

Zna se da je ona plod autorove namere da radnju, situaciju ili pesničku sliku zasnuje na saradnji između dokumenta i onog isečka koji je fikcija. Treba imati na umu i to da je Siberg kao direktor muzeja imao na raspolaganju ogromnu muzejsku, pre svega istorijsku građu, te je često govorio o svojoj privatnoj arhivi kao nepresušnom izvorištu vanknjiževne građe. Deo arhive su bile vinske boce, električni računi, recepti, bankovni čekovi, pa i kardiogrami, dakle, male stvari koje konstituišu život, gde je čin pisanja vidjen kao akt dokumentovanja života, sa mnogobrojnim lakunama (prazninama) u tekstovima koje su svojstvene životu. Uzori ovom žanru mogu se naći u pseudofaktografskom romanu Engleske 18. i 19. veka, na primer u postupcima nađenog rukopisa gde se umetnost krijumčari kao dokument ili kada se motivacija pridaje istorijskim likovima, gde istorija daje dokumenta i istorijski izvor i ne objašnjava motivaciju lika, što dopisuje pisac, a čitalac pristaje na to. S druge strane, ako se uzme moderno vreme, sličnosti se mogu naći i sa tzv. nefikcionalnim romanom (non-fictional novel), gde neki od predstavnikajesu: Truman Kapote, Norman Majler, Tomas Vulf ili u poeziji Peter Handke, koji skicira imaginarnu (uz to i nemoguću) fudbalsku postavu, Fudbalskog kluba Nirnberg tokom utakmice koja se odigrala 1969. godine.

ZAKLJUČAK

U ovom ogledu pokušali smo da damo viđenje fikcionalnog dokumentarizma čije osnovne postulate jeste dao kultni danski pisac Peter Siberg, a sam naziv potiče od profesora Džepa Barnvela. Videli smo na kojim književnim koncepcijama nastaje i razvija se ovaj termin, koji pun zamah dobija polovinom 20. veka, uz brojne primere iz domena svetske književnosti. Oslonjen na preteče evropskih avangardnih pokreta, od kojih je, ipak, i sam drugačiji, nakon Drugog svetskog rata razvija se kao potreba nove epohe i potreba za novim književnim izrazom, mimo institucija, tamo gde se granica umetnosti i života ne vidi neprestano gubi i gde se iskustva sudaraju. U pitanju je vreme visokog modernizma, književnih eksperimenata što formalno, što sadržinski, vreme rađanja novih fikcionalnih i faktografskih žanrova, spajanje visoke kulture i običnog, sakralnog i trivijalnog, uzvišenog i banalnog. Osobenost ovog žanra jeste vanknjiževna komunikacija koja egzistira u okviru postojeće, kratke prozne forme, fragmenta. Isto tako, domišljanje i izmišljanje, modifikovanje nekih detalja koji se nisu dogodili i koji su namerom autora integrisani u dokument kao isečak iz fikcije. Jedan od ključnih sastojaka ovog žanra jeste namera autora da napravi umetničko delo, da tekst ne ostane na nivou pukog dokumenta. U pitanju je falsifikovanje stvarnosti i obostrano pretvaranje u kojem i pisac i čitalac igraju svoju ulogu zarad užitka, odnosno, izazivanja estetskog doživljaja sa obe strane. Značaj fikcionalnog dokumentarizma može biti u tome što može doneti nove uvide u korišćenju dokumenta kao pozajmljenice iz života, doprineti novim književnim postupcima, ali isto tako podstaći na debate i izroditi neku novu književnu teoriju ili čak postati deo književnog kanona.

LITERATURA

Članak s interneta:

Barnwell, J. (2024). Fictional documentarism: An understudied genre in Danish and European Literature.

Preuzeto sa: https://www.fabula.org/colloques/document11161.php

Kratka biografija:

Milan Todorović, rođen 1993. godine u Smederevu, gde živi. Po struci dipl.pravnik. Dobitnik pesničke nagrade Smederevski Orfej 2015. godine. Objavio dve zbirke poezije, Bluz na Dunavu I Moderato cantabile i dve zbirke priča, Sve one neispisane stranice i Međuprostor i međuvreme. Objavljivao poeziju i kratku prozu u zbornicima, časopisima i na internet portalima. Pohađao radionicu kreativnog pisanja Zvonka Karanovića i Udruženja Hila. Trenutno student na katedri za Opštu književnost i teoriju književnosti.