U asamprađnata samadhiju prestaju sve mentalne aktivnosti, a um jedino zadržava neispoljene utiske.
Videhe i prakrti-laye postižu asamprađnata samadhi jer su prestali da identifikuju sebe sa svojim telima u svojim prethodnim životima. Oni se ponovo rađaju zato što je ostalo seme želje.
Čak i Buda je rođen. U njegovom prošlom životu on je dostigao asamprađnata samadhi, ali seme je bilo tu prisutno. On je morao da dođe još jednom. Čak i Mahavira je rođen – još jednom – seme donosi i njega. Ali ovo će biti poslednji život. Posle asamprađnata samadhija, samo jedan život je moguć. Ali onda će kvalitet tog života biti sasvim različit, jer taj čovek neće biti identifikovan sa telom. I taj čovek zaista nema ništa da čini, jer aktivnost uma je prestala. Šta će on onda činiti? Za šta je taj jedan život potreban? Samo da dozvoli ovom semenu da se ispolji, a on da ostane svedok. To je ta vatra.
Jedan čovek je došao i pljunuo Budu; bio je ljut. Buda je obrisao svoje lice i pitao: “Šta još imaš da kažeš?” Čovek nije mogao da razume. Bio je zaista ljut, usijan. Nije mogao ni da razume šta je Buda govorio. Cela stvar je bila tako apsurdna, jer Buda nije reagovao. Čovek je bio izgubljen ne znajući šta da čini, šta da kaže. Udaljio se; cele noći nije mogao da spava. Kako možete spavati kada uvredite nekoga, a nema reakcije? Onda se vaša uvreda vraća natrag vama. Vi ste bacili strelu, ona nije bila primljena. Ona se vraća natrag, vraća se natrag izvoru ne nalazeći utočište. On je uvredio Budu, ali uvreda nije mogla naći utočište tamo. Dakle, gde će otići? Dolazi izvornom tvorcu.
Cele noći je bio u groznici, nije mogao verovati šta se dogodilo. Onda je počeo da se kaje, da je pogrešio – da nije uradio dobro. Sledećeg jutra, rano je otišao kod Bude i zamolio ga za oproštaj. Buda je rekao: “Ne brini zbog toga. Mora da sam ti uradio nešto pogrešno u prošlosti. Sada je račun namiren. I ja neću reagovati. Inače opet i opet… Završeno je! Ja nisam reagovao. Zato što je postojalo neko seme negde, to je moralo da se okonča. Sada je moj račun s vama namiren.”
U ovom životu kada videha – čovek koji je shvatio da on nije telo, koji je dostigao asamprađnata samadhi – dolazi u svet upravo da okonča račune… Ceo njegov život se sastoji od okončavanja računa; milioni života, mnogi uzajamni odnosi, mnoga uplitanja, mnoga dela – sve mora da bude zatvoreno, poravnato. Desilo se da je Buda došao u selo. Okupilo se čitavo selo; željni su bili da ga čuju. Bila je to retka prilika. Čak i glavni gradovi su pozivali neprekidno Budu, a on nije dolazio. A došao je u ovo malo selo izvan puta – bez ikakvog poziva, jer meštani nikada nisu mogli skupiti hrabrost da ga pitaju da dođe u njihovo selo – samo malo selo, nekoliko koliba, i on je došao bez poziva. Celo selo plamti od uzbuđenja, a on sedi ispod drveta i ne govori.
Oni rekoše: “Koga čekate sada? Svi su ovde; celo selo je ovde. Započnite.” Buda je rekao: “Ali moram čekati jer sam došao radi neke osobe koja nije ovde. Obećanje treba ispuniti, račun se mora namiriti. Čekam nju.” Onda je došla devojka, i Buda je započeo. Onda, nakon što je govorio, oni su pitali: “Jeste li čekali ovu devojku?” Budući da je devojka pripadala nedodirljivima – najnižoj kasti, niko nije ni pomislio da je Buda čekao nju. On je rekao: “Da, čekao sam nju. Kada sam dolazio srela me je na putu i rekla: ’Čekaj me, jer ja idem radi nekog posla u drugi grad. Ali brzo ću se vratiti.’ U prošlim životima negde sam joj obećao da ću, kada postanem prosvetljen, doći i ispričati joj šta mi se dogodilo. Taj račun je morao da se podmiri. To obećanje je visilo iznad mene, a da ga nisam ispunio, morao bih ponovo da dođem.
“Videha ili prakrti–laya; obe reči su lepe. Videha znači bestelesan. Kada dostignete asamprađnata samadhi telo je prisutno, ali vi postajete bestelesni. Vi više niste telo. Telo postaje prebivalište, vi niste identifikovani.
Dakle, ova dva izraza su lepa. Videha označava onoga koji zna da on nije telo – zna, pamti – ne samo da veruje. I prakrti–laya, zato što onaj ko zna da nije telo, on nije više ni prakrti – priroda.
Telo pripada materijalnom. Jednom kada niste identifikovani sa materijom u vama, vi niste identifikovani sa materijom izvan, spolja. Čovek koji dostigne to, više nije telo, pošto nije više ispoljen – prakrti – njegova priroda se istopila. Nema više sveta za njega; on nije identifikovan. On je postao svedok sveta. Takav čovek se takođe rađa još samo jednom, jer je morao da izravna mnoge račune; mnoga obećanja da budu ispunjena, mnoge karme da budu otpuštene.
Dogodilo se da je Budin rođak Devadata bio protiv njega. Pokušavao je da ga ubije na mnogo načina. Kada je Buda sedeo ispod drveta meditirajući, on je gurnuo na njega veliku stenu s brda. Dok je stena nailazila, svi su pobegli. Buda je ostao da sedi ispod drveta. Bilo je opasno, stena ga je samo dotakla, očešavši se o njega. Ananda ga je pitao, “Zašto niste pobegli kada smo se mi razbežali? Bilo je dovoljno vremena.” Buda je rekao: “Za vas ima dovoljno vremena. Moje vreme je isteklo. A Devadata je morao to da uradi. Nekada u prošlosti u nekom životu postojala je neka karma. Mora da sam mu naneo neku bol, neku muku, neku brigu. To je moralo da se zaključi. Ako bih pobegao, ako bih učinio nešto, opet bi nov put započeo.”
Videha, čovek koji je postigao asamprađnata, ne reaguje. On jednostavno posmatra, svedoči. I to je vatra svedočenja koja pali svo seme u nesvesnom. Dolazi trenutak kada je tlo apsolutno čisto. Ne postoji seme koje čeka da proklija. Onda ne postoji potreba da se vraća natrag. Prvo se priroda rastvara, a onda on rastvara sebe u univerzumu.
Osho
