Anatomija Fenomena

Oni prodaju razglednice sa slikom vešanja [Tema: Bitnici]

Dilan i Ginzberg

Bob Dilan, bit generacija i Amerika Alena Ginzberga 5

Piše: Šon Vilenc

Ginzberg, koji je već proglasio Vijetnamski rat okončanim, ali je i dalje na radio-talasima mogao da čuje tupljenje o broju poginulih i novim vojnim operacijama, pisao je u jednom od vrhunaca poeme „Vičita Vorteks Sutra” o tome kako je, konačno, radio dao novu nadu:

Anđeoski Dilan peva širom nacije

„Kada sva vaša deca počnu da vam zameraju
Hoćete li doći da me vidite, kraljice Džejn?“
Njegov mladalački glas razgaljuje
Beskonačne smeđe livade
Njegova nežnost prodire u etar,
Blaga molitva na radio-talasima.

Pet godina kasnije, Ginzberg je sa Dilanom konačno snimio svoje mantre, kao i pesme Vilijama Blejka koje je izveo uz muziku koju je komponovao za njih i barem jednu pesmu koju su Dilan i Ginzberg napisali zajedno. Ginzberg je do kraja života Dilanov rad (a ne eksperimente bit generacije, koje je povezivao sa Pačenom i Kenetom Reksrotom) stavljao u istu ravan sa sopstvenom praksom vokalizacije poezije, u dijalekatskoj, idiomatskoj, samoizražajnoj formi.

Što se tiče Dilana, on je bio rešen da se umetnički otcepi od angažovane folkerske levice kada je snimio album Another Side za samo jedno popodne i veče, 9. juna 1964, a novinaru Netu Hentofu je rekao: „Ovde nema nijedne pesme koja upire optužujući prst… Od sada želim da pišem iz sebe… da bi ispalo onako kako hodam ili pričam.” Sa obnovljenom privrženošću Rembou, koju je dosta meseci ranije obznanio svojim prijateljima, Dilanova posvećenost pisanju iz sebe – dočaravanju onog što je Ginzberg skoro 20 godina ranije nazvao „senovitim i heterogenim doživljavanjem života kroz svestan um” – postavila ga je unutar orbite bitničke spontane bap prozodije čak i pre nego što se vratio sviranju na električnoj gitari uz bend.

Iako je Dilanova tranzicija bila brza, nije bila bez mana. Album Another Side – koji je napisao tokom turneje po Sjedinjenim Državama, dok se sa prijateljima karavanom vozio od jedne do druge obale i istraživao zemlju; nakon čega je usledio njegov konačan raskid sa Sjuzi Rotolo, a zatim njegova prva turneja po Britaniji i put po Evropi koji je okončao u selu izvan Atine – bio je album koji sadrži i poneki poetski falš (Iz pesme „Ballad in Plain D”: „Sa skrivenom svešću, u šaci sam imao / Veličanstven kaminski okvir, al’ mu je srce bilo okrnjeno”). Dilan na ovom albumu nije svuda jednako uspešan u eksperimentisanju sa onim što je Ginzberg opisao kao „udruživanje slika onako kako su udružene u umu” – on je te pokušaje učinio pod uticajem raznorodnih izvora, kao što su japanski haiku i ono što je T. S. Eliot nazivao „uklapanjem slika jedne u drugu”. „Urlik” je prizvao „užas gvozdenih snova Treće avenije”15 i „prasak uništenja sa hidrogenskog džuboksa”;16 Dilanova pesma „My Back Pages” – snažna, ekspresionistička pesma o osvrtanju na prošlost i nastavljanju sa životom – pruža šegrtske slike „jevanđelista-leševa” i „brodova zbrke”.

No, album Another Side je po svakom merilu bio veliki umetnički pomak. Dilan je na listovima blokčića iz londonskog Mejfer hotela, piskarajući i kuckajući na pisaćoj mašini, sastavio tekstove za pesme koji su vrcali od igre reči, kao i pričice i eksperimente nalik na kolaže. Pišući na drugoj strani lista papira na kom je bio tekst koji će na kraju postati tekst za pesmu „To Ramona”, isprobao je male rifove, od kojih je neke iskoristio u pesmi „I Shall Be Free No. 10”, a neke odbacio. (Među ovim drugim je bio i par kupleta postavljenih u alternirajuće redove, jedan levo, o tome kako će navesti svog majmuna da „zajaše” cepanicu, drugi desno, o tome kako će zajedno sa Ingmarom Bergmanom pevati pesmu „Blowing in the Wind”, a kupleti su bili tako ispisani da je izgledalo kao da jedan dolazi iz leve, a drugi iz desne slušalice.) U svom konačnom obliku, jednostavnije ljubavne i antiljubavne pesme sa ovog albuma – upućene Ramoni ispucalih usana, Ciganki proročici iz Španskog Harlema, i o neimenovanoj ljubavnici vlažnih usta koja ga pretvara u seks za jednu noć – pokazuju inventivnost u domenu jezika, naracije i likova koja po istančanosti daleko prevazilazi sve na albumu The Freewheelin’ Bob Dylan. Uprkos svim omaškama, pesma „My Back Pages” sadrži zanimljive obrte o „poluolupini predrasude” i idejama kao mapama, kao i nezaboravan refren o tome kako je mlađi nego ranije.

Iznad svega, tu je pesma „Chimes of Freedom” – slobodni stihovi koje je Dilan prvobitno napisao o danu kada je umro predsednik Kenedi i potom razradio i preinačio u tutnjavu munja i gromova za sve one na svetu koji su zbunjeni i zloupotrebljeni, u kojima se bleštave slike nižu jedna za drugom: „veličanstvena zvona od munja” zamenjuju crkvena zvona u „divljoj večeri katedrale”, sevaju, zvone, udaraju, zvone dok „nebo praska svoje pesme u golom čudu”. Dilana je i pre privlačila ideja o pravljenju muzike od prirodnih prizora i zvukova, što se vidi u njegovoj mističnoj pesmi „Lay Down Your Weary Tune” (baš kao i Džeka Keruaka, koji je pokušao da prikaže hučanje okeana kao poeziju u svojoj knjizi Big sur, objavljenoj 1962). No, u pesmi „Chimes of Freedom”, poređenja su zamenjena snažnim metaforama; prizor i zvuk se magično stapaju u sevajuću zvonjavu, a jednostavna priča o paru šćućurenom u dovratku se pretvara u gradom rasparan koncert zvona – ali i u pesmu punu nežne empatije, daleko izvan granica stare politike desnice i levice, crnog i belog.

Godinu dana kasnije, Dilan je obelodanio svoj dug bitnicima. Marta 1965, istog meseca kada je muzička izdavačka kuća Kolumbija izdala Dilanov album Bringing It All Back Home, sa njegovim pohvalama Ginzbergu, Keruak je objavio roman Anđeli pustoši (Desolation Angels), poslednji veliki roman o svojim doživljajima unutar kružoka bit generacije. Ova knjiga je deo ciklusa o Duluozu i priča o dešavanjima i razvoju događaja tokom 1956. i 1957: o Ginzbergovom prvom predstavljanju poeme „Urlik”, renesansi San Franciska, Keruakovoj sve većoj razočaranosti u prijatelje bitnike, o tome kako je doveo svoju majku iz Louela u Kaliforniju i kako je potom uronio u čudnovatost i misteriju siromašnog Meksika, gde su ga njegovi prijatelji bitnici, Anđeli pustoši, na kraju ipak sustigli. Početkom avgusta, Dilan je snimio pesmu „Desolation Row” („Ulica pustoši”) za šesti album, Highway 61 Revisited, a podudarnosti sa Keruakovim radom, počevši od naslova, bile su suviše precizne da bi bile slučajne.

Razni čitaoci su ukazali na redove u romanu koji se pojavljuju doslovce ili skoro doslovce u Dilanovoj pesmi – Keruakov opis pesnika Dejvida Danđelija (Filipa Lamantije) kao „savršene slike i prilike sveštenika” ili njegovi opisi svih nadređenih koji osuđuju toplokrvne ljude koji uživaju u životu kao grešnike, dok su, zapravo, oni „grešni zbog svoje beživotnosti!”. Atmosfera u pesmi „Desolation Row” podseća na Keruakov Meksiko, mešavinu jeftine hrane i zabave (i dama koje se unajmljuju), ali sa „nekom turobnom, čak tužnom tminom”. Kada je snimanje pesme bilo gotovo, Dilan je iznenada odlučio da doda deonicu sa akustičnom gitarom u teks-meks (teksaško-meksičkom) stilu, koju je odsvirao Čarli Makoj, gostujući prateći muzičar iz Nešvila, i čiji zvuk dominira u pesmi. Kasnije, kada su ga tokom jedne konferencije za štampu pitali gde se nalazi Ulica pustoši, Dilan je odgovorio: „Oh, to je negde u Meksiku.” Mnogo decenija nakon toga, 2002. godine, kada je ponovo nastupio na folk festivalu u Njuportu, Dilan je sa bendom izveo pesmu „Desolation Row” u stilu meksičke pogranične pesme.

Pesma „Desolation Row” predstavlja neku vrstu karnevala (kritičar Kristofer Riks to naziva „maskaradom”) fragmenata, krhotina civilizacije koja se raspala u paramparčad, u modernističkoj tradiciji koja se proteže od Eliotove poeme Pusta zemlja do Ginzbergovog „Urlika”. Radoznali slušaoci sa nasladom tvrde da pronalaze određene reference u svakom stihu, počevši već od prvog, „Oni prodaju razglednice sa slikom vešanja”. Neki tvrde da je jasno da je to aluzija na spominjanje tarot karte pod nazivom Obešeni čovek u uvodnom delu Puste zemlje; drugi kažu da to uopšte nije tačno, da se taj stih odnosi na ozloglašeno linčovanje koje se 1920. desilo u Dilanovom rodnom gradu, Dalutu, kada je njegov otac bio dečak i kada su zaista izrađene razglednice sa slikom dva obešena crnca i prodavane kao suvenir. Ko zna? Skoro je izvesno da pesma ponavljanjem slika davljenja i mora – u aluzijama na Titanik, Šekspirovu Ofeliju, Neronov Neptun, Nojevu barku i veličanstvenu dugu – podražava ponavljanje slika smrti u vodi u Pustoj zemlji. No, to nije bitno. U pesmi „Desolation Row” (što je verovatno osavremenjivanje Stajnbekovog naslova Cannery Row (Ulica fabrike za konzervisanje) pod bitničkim uticajem), dovoljno je videti likove iz Biblije, Šekspirovih dela, bajki, cirkusa i dela Viktora Igoa, koji su većinom ukleti, kao i Alberta Ajnštajna prerušenog u plemenitog odmetnika, koji njuška odvodne cevi i recituje abecedu; to su sve čudni prizori i zvuci, ali i previše realni, sve je sopstveni simbol, a sve to se odvija pred očima pevača i njegove Dame, koji to ravnodušno posmatraju iz unutrašnjosti Ulice pustoši.

U svoj svojoj neobičnosti, ova pesma se podruguje dogmatizmu i ograničavajućoj lojalnosti svake vrste – lojalnosti religiji, polu, nauci, romantičnoj ljubavi, politici, medicini, novcu – koje je pevač odbacio. Najmanje misteriozan stih (mada i on nosi dovoljnu dozu misterioznosti) jeste pretposlednji stih. Putnici zbijeni na ukletom Titaniku, potpuno nesvesni onoga što se dešava, na sav glas pevaju jednu staru pouzdanu levičarsku folk pesmu (koju su popularizovali Viversi), „Which Side Are You On?” („Na čijoj si strani?”). T. S. Eliot, autor Puste zemlje, i Ezra Paund, glavni urednik Puste zemlje, bore se za komandu nad brodom, ali kalipso pevači to vide samo kao pošalicu, a u dubinama mora, koje su nalik snu, gde lelujaju ljupke sirene i gde (jednostavni) ribari drže (jednostavno) cveće, misli o Ulici pustoši su nepotrebne. Ni politika ograničenih pogleda ni modernistička visoka umetnost neće spasti brod od sudara i potonuća.

Kada sam 1985. za list Vilidž vojs napisao recenziju knjige Freda Makdare Keruak i prijatelji, koja predstavlja zbirku fotografija i članaka o bitnicima, spomenuo sam kako pisci i kritičari imaju različita mišljenja o tome kada i zbog čega je nestala bit generacija. Ubrzo nakon što je taj članak objavljen, Al Aronovic, kog nikad pre, a ni kasnije, nisam upoznao, telefonirao mi je da bi me obavestio da je bit generacija umrla onog trenutka kada je u stanu mog strica upoznao Ginzberga sa Dilanom. Iako je preuveličao svoju ulogu u tome, Aronovic je imao pravo: Dilan je do vremena kada je snimio pesmu „Desolation Row” već pronašao način da izađe iz ograničenja pokreta za oživljavanje folk muzike, jer se ponovo okrenuo književnoj praksi i senzibilitetu bitnika i apsorbovao ih u svoju elektrifikovanu muziku. Time je, prema rečima samog Ginzberga, dovršio udruživanje poezije i pesme, koje je Ezra Paund predvideo kao budućnost modernizma. Nakon toga, Ginzberg je tražio umetničko prosvetljenje od Dilana, pretvarajući svoje duge stihove u tekst pesama, a ponekad je čak voljno postajao maskota (kao npr. za vreme turneje Roling tander rivju, 1975), čega se na početku pribojavao. Početkom 1970-ih, Ginzberg je ubedio Dilana da sa njim sarađuje na nekim studijskim snimcima, od kojih je najbolji, „September on Jessore Road”, objavljen tek 1994, nekoliko godina pre Ginzbergove smrti. Konačno, Ginzberg je delimično ostvario ono što je jedan pank muzičar iz 1980-ih nazvao svojom čvrstom željom „da bude rok zvezda”, sarađujući sa poznatim muzičarima, među kojima su i Džo Stramer iz benda Kleš (The Clash) i Pol Makartni.

Smena generacija se desila negde između trenutka kada je Aronovic rekao da se desila, krajem decembra 1963, i snimanja pesme „Desolation Row”, nešto malo više od 18 meseci kasnije (bolje: oko 18 meseci posle toga). Onog junskog dana 1964, kada je snimio album Another Side, Dilan je snimio verziju svoje nove pesme „Mr. Tambourine Man”, ali je mudro odlučio da je previše važna da bi je stavio na album koji je uspeo da snimi tokom samo jedne sesije. Novu pesmu je odsvirao dva puta na folk festivalu u Njuportu, koji je održan krajem jula, a publika je odreagovala oduševljenjem i gromoglasnim aplauzom. Do sredine jeseni je napisao još dve pesme u kojima je pevao o gresima mrvica i hodanju naglavačke unutar policijskih lisica, što je dovršilo tranziciju. Isprobao je nove pesme na putu, u Filadelfiji, Prinstonu, Detroitu i Bostonu. Zatim je na Noć veštica u Filharmonik holu u Njujorku njima iznenadio publiku, u kojoj je bio Alen Ginzberg (koji je sa sobom poveo Gregorija Korsoa) – i ovaj autor.

(S engleskog prevela Sonja Gobec)

Preuzeto iz časopisa Polja

Ostavite komentar: