Pitanje četvrto:
Često ste govorili da je većina spisa puna onog što se zove interpolacija ili umetanje. Da li Patanjđalijeve joga-sutre također pate od tog defekta, i kako ćete vi postupiti s tim?
Ne, Patanjđalijeve joga-sutre su apsolutno čiste. Niko nikada nije ništa umetnuo u njih. Postoje razlozi zašto se to ne može učiniti. Prvo, Patanjđalijeve yoga-sutre nisu popularan spis. To nije kao Gita, to nije kao Ramajana, to nije kao Biblija. Široke mase nikada se nisu zanimale za njega. Kada se široke mase zanimaju za nešto, učine to nečistim. Neminovno je tako, jer se tada spisi moraju odvući dole, na njihov nivo. Patanjđalijeve jogasutre ostale su samo za znalce. Za njih će se zainteresovati samo nekolicina odabranih. Neće se svi zainteresovati. I ako slučajno, nekom zgodom, naiđeš na Patanjđalijeve joga-sutre, moći ćeš pročitati samo nekoliko stranica i onda ćeš ih baciti. Nije to za tebe. To nije priča, to nije alegorija. To je jednostavna, naučna rasprava – samo za nekolicinu.
I način na koji su napisane takav je da će oni koji nisu spremni za njih automatski okrenuti leđa. Sličan se slučaj u ovom veku dogodio sa Gurđijevim. Tokom trideset godina pripremao je jednu knjigu. Čovek Gurđijevog kalibra takvo delo može napraviti za tri dana. Čak i tri dana bila bi više nego dovoljna. Lao Ce učinio je tako: ceo Tao Te Čing bio je napisan u tri dana. Gurđijev je to mogao učiniti u tri dana; bez poteškoća. Ali je trideset godina pisao prvu knjigu. I šta je uradio? Napisao bi jedno poglavlje, zatim bi dopustio da se pročita pred njegovim učenicima. Učenici bi slušali poglavlje, a on ih je promatrao. Ako mogu razumeti, promenio bi ga. To je bio uslov: ako mogu razumeti, on će promeniti. Ako bi video da prate, onda ne valja. Stalno, tokom trideset godina, svako poglavlje pročitano je hiljadu i jedan put, i on je svaki put promatrao. Dok knjiga nije postala potpuno nemoguća, tako da je niko nije mogao čitati i razumeti…
Čak i vrlo inteligentna osoba morala bi je pročitati barem sedam puta; tada bi počeli stizati bljeskovi značenja. A i to bi bili samo bljeskovi. Ako bi želela da prodre dalje, onda bi morala da praktikuje što god je rekao, i kroz praksu značenje bi postalo jasno. A potreban je barem jedan celi ljudski život da bi se postiglo potpuno razumevanje onoga što je pisao.
Takva vrsta knjige ne može se interpolirati. Zaista, za njegovu prvu knjigu rečeno je da ju je celu pročitalo tek nekoliko ljudi. To je teško – hiljadu stranica. Tako, kada je objavljeno prvo izdanje, objavljeno je pod jednim uslovom: samo sto stranica, uvodni deo, bilo je razrezano. Sve druge stranice nisu bile razrezane, i na knjizi je stajalo obaveštenje: “Ako možete pročitati prvih sto stranica i nameravate čitati dalje, razrežite ostale stranice. Inače vratite knjigu izdavaču i uzmite svoj novac nazad.”
Rečeno je da ima samo nekoliko živih ljudi koji su knjigu pročitali u celosti. Pisana je na takav način da će vas zamoriti. Pročitati dvadeset-dvadeset i pet stranica, to je dovoljno; i taj se čovek čini mahnitim.
Ovo su sutre, Patanjđalijeve sutre. Sve je sažeto u seme. Neko me upitao: “Patanjđali je sažeo sutre…”, baš neki dan neko je došao i pitao, “…a ti govoriš tako puno o tim sutrama”.
Moram, jer on je od stabla napravio seme, a ja seme opet moram napraviti stablom. Svaka sutra je kondenzovana, potpuno sažeta. Ništa ne možeš učiniti s njima, niti to ikoga zanima. To je bila jedna od metoda kako bi se knjiga sačuvala čistom. A knjiga nije napisana mnogo hiljada godina, učenici su je samo pamtili; jedni drugima su je predavali kao sećanje. Nije bila napisana, pa joj niko nije mogao ništa učiniti. Ona je bila sveto sećanje, sačuvano. Pa i kada je knjiga napisana, napisana je na takav način da bi se odmah otkrilo ako bi nešto bilo umetnuto u nju.
Ukoliko to ne pokuša osoba Patanjđalijevog kalibra, vi ne možete učiniti ništa. Samo promisli, ako imaš jednu Ajnštajnovu formulu, šta joj možeš napraviti? Ako bilo šta napraviš, to će se odmah primetiti. Ukoliko se um poput Ajnštajnovog ne pokušava igrati s njom, vi ne možete ništa. Formula je potpuna – ništa se ne može dodati, ništa se ne može izbrisati. Ona je celina sama po sebi. Šta god napraviš, bićeš uhvaćen.
Ovo su savršene formule. Ako dodate ijednu reč, svako ko radi na putu joge odmah će opaziti da je to pogrešno.
Ispričaću vam anegdotu. Dogodila se baš u ovom veku. Jedan od najvećih pesnika Indije, Rabindranat Tagore, preveo je svoju knjigu, Gitanjđali, s bengalskog na engleski jezik. Sam ju je preveo, a onda se malo pokolebao je li prevod dobar ili ne. Pitao je C. F. Andrewsa, jednog prijatelja i učenika Mahatme Gandija: “Samo pregledaj to. Kako ti izgleda prevod?” C. F. Anrews nije bio pesnik, on je bio samo jedan Englez – dobro obrazovan, poznavalac jezika, gramatike i svega – ali nije bio pesnik.
Rekao je Rabindranatu da na četiri mesta, u četiri tačke, promeni određene reči: “One su negramatičke, Englezi ih neće shvatiti.” Tako je Rabindranat naprosto promenio sve što mu je Andrews rekao. Sveukupno je promenio četiri reči. Zatim je otišao u London, po prvi put na skup pesnika… Jedan engleski pesnik toga vremena, Yeats, organizovao je taj skup. Po prvi put pročitan je taj prevod.
Svi su poslušali čitanje celog prevoda, i Rabindranat upita: “Imate li kakvih primedbi? Jer ovo je samo prevod, a engleski nije moj maternji jezik.”
A poeziju je vrlo teško prevesti. Yeats, koji je bio pesnik Rabindranatovog kalibra, rekao je: “Samo u četiri tačke nešto je krivo”. I to su bile upravo one četiri reči koje je predložio Andrews!
Rabindranat nije mogao verovati. On reče: “Kako, kako si otkrio? Jer te četiri reči nisam ja preveo. Andrews ih je predložio, a ja sam ih uvrstio.” Yeats reče: “Cela poezija teče, samo su ove četiri kao kamenje. Tok je prekinut. Izgleda kao da je neko drugi uradio posao. Tvoj jezik možda nije gramatički, tvoj jezik nije sto posto tačan. Ne može biti; to možemo razumeti. Ali to je stopostotna poezija. Te četiri reči došle su od školskog učitelja. Gramatika je postala ispravna, ali je poezija pošla ukrivo.”
S Patanjđalijem ne možeš učiniti ništa. Svako ko se bavi jogom odmah će primetiti da je neko ko ništa ne zna umetnuo nešto. Postoji samo nekoliko knjiga koje su još uvek čiste, čija je čistota sačuvana. Ovo je jedna od njih. Ništa nije promenjeno, ni jedna jedina reč. Ništa nije dodano; ona je onakva kakva je Patanjđali hteo da bude.
Ovo je delo objektivne umetnosti. Kada kažem “delo objektivne umetnosti”, imam na umu određenu stvar. Preduzeta je svaka predostrožnost. Kada su se ove sutre kondenzovale, preduzeta je svaka predostrožnost kako ne bi mogle biti uništene. Konstruisane su na takav način da bi bilo što strano, ikakav strani element, postao remetilački faktor. Ali kažem, pokuša li čovek poput Patanjđalija, on to može učiniti.
Ali, čovek poput Patanjđalija nikada ne bi pokušao takvu stvar. Uvek samo niži umovi pokušavaju interpolirati. A niži umovi mogu pokušati, i stvar se može nastaviti, interpolirana, jedino kad to postane masovna stvar. Mase nisu svesne, ne mogu biti svesne. Samo Yeats je bio svestan da je nešto krivo. Skupu su prisustvovali i mnogi drugi; niko nije bio svestan, samo Yeats.
Ovo je tajni kult, tajno nasleđe. Knjiga je ipak napisana, ali se knjiga kao forma nije smatrala pouzdanom. Još ima živih ljudi koji su Patanjđalijeve sutre dobili neposredno od svog učitelja, a ne iz knjige. Tradicija se još održava živom, i nastaviće se, jer knjiga nije pouzdana. Ponekad se knjige mogu zagubiti. S knjigama mnoge stvari mogu poći krivo. Dakle, tajna tradicija postoji. Tradicija se održava, i oni koji znaju preko reči učitelja stalno proveravaju je li u knjizi nešto pogrešno ili je nešto menjano.
To se nije sprovodilo za druge spise. Biblija ima previše interpolacija, umetanja I izmena; ako bi se Isus vratio, ne bi bio u stanju da razume šta se dogodilo, kako su te stvari dospele tamo. Jer dve stotine godina od Isusove smrti… Nakon dvesta godina Biblija je po prvi put zabeležena. U tih dvesta godina mnoge stvari su nestale. Čak su i njegovi učenici pričali različite priče.
Buda je umro. Njegove su reči zabeležene petsto godina nakon njegove smrti. Postoje mnoge škole, mnogi spisi, i niko ne može reći šta je lažno, a šta istinsko. Ali Buda je govorio masama, tako da on nije sažet kao Patanjđali. On je govorio masama, običnim, uobičajenim ljudima. On je stvar obrazložio u detalje. U tim detaljima mogle su se dodati mnoge stvari, mnoge stvari mogle su se izbrisati, a da niko ne bi primetio da je nešto učinjeno.
Ali Patanjđali nije govorio masama. On je govorio samo nekolicini odabranih, grupi – grupi od samo nekoliko osoba, baš kao Gurđijev. Gurđijev nikada nije govorio pred masama. Vrlo probrana grupa njegovih učenika mogla ga je slušati, i to pod mnogim uslovima. Skup nikada nije bio najavljen unapred. Ako bi govorio te večeri u osam i trideset, oko osam sati dobili biste naznaku da će Gurđijev negde govoriti. I morali ste krenuti odmah, jer u osam i trideset vrata će se zatvoriti. A tih trideset minuta nikada nije bilo dovoljno. Kada stignete, možete otkriti da je otkazao. Sledećeg dana, opet…
Jednom je otkazivao sedam dana za redom. Prvi dan je došlo četiri stotine ljudi, zadnji dan samo četrnaest. Dan za danom su se obeshrabrivali. A onda se činilo nemogućim da će govoriti. Zadnji dan, samo četrnaest ljudi… kad je video, reče: “Sada je ostao pravi broj ljudi. Mogli ste čekati sedam dana i niste se obeshrabrili, pa ste sada zaslužili to. Sada ću govoriti, i samo ovih četrnaest moći će slušati ovu seriju. Neka niko drugi ne bude obavešten da sam počeo govoriti.”
Ovaj način rada je drugačiji. Patanjđali je radio s vrlo zatvorenim krugom. Zato iz toga nije proizašla nikakva religija, nikakva organizacija. Patanjđali nije imao sektu. Takva ogromna snaga, ali on je ostao zatvoren unutar male grupe. I izveo je to na takav način da se čistota može održavati. Ona se održala do danas.
Osho
