petnaesti nastavak
Piše: Grejl Markes
Bariton
“Bariton se pojavio, dočekan aplauzom. Imao je divan glas i ostavljao je najsumorniji mogući utisak. Za njega se lako moglo reći da je u prošlim vremenima bio predstavnik naroda, montanjar, ‘mislilac’ koji se ponosio svojim izgledom… Lično ne bih bio nimalo iznenađen kada bi ovaj bariton imao neku ulogu u nevoljama koje su nas očekivale.”
Tako je pisao konzervativni novinar Luis Vejlo, četiri godine pre nego što se njegovo proročanstvo o tim nevoljama ostvarilo u obliku Pariske Komune od 1871. Stolovi za spiritističke seanse nisu bile jedine stvari koje su se tresle u Parizu 1867.
Kako to citira T. Dž. Klark u Slikanju modernog života, Vejlo je opisivao jednog izvođača u Alkazaru, jedan “kafe-koncert“: tačku koja je trabapo da zagreje publiku za Terezu, pevačicu koju je ceo Pariz došao da čuje. Ona je bila zdepasta, neprivlačna i robusna. Vladin cenzor pažljivo je pročešljao tekstove njenih pesama, ali nije mogao da kontroliše njen glas ili njene pokrete – način, kaže Klark, na koji je ona dobijala svoje bitke protiv standardizovanih melodija, luckastih stihova, ciničnih vrednosti produkcije, mešavine nasilja i nabudžene emocije. Tu se radilo o dizanju ruke na pravom mestu u pravom trenutku, promeni idioma, kako je to Haurd Hempton jedanput rekao za koncerte koje je Bob Dilan držao 1966.
Tereza je imala dar da navede ravnodušnog gledaoca na osudu čitavog društvenog poretka: “Publika”, piše Klark, “je živela za trenutak kada bi orkestar zasvirao” La Capaille (Rulja) a pevačica ju je pozvala da se pridruži u refrenu ‘J’en suis! J’en suis!’ (Ja sam deo nje)”.
Alkazar je bila velika dvorana, gde se piće služilo hiljadama posetilaca. Nova sitna buržoazija, činovnici koji su ispunjavali najveći njen deo, bi, inače, na random mestu ili u privatnom životu to “rulja“ shvatili kao grubu klasnu uvredu, što bi ona i bila. Međutim, ovde su oni to voleli da čuju, u čežnji za proleterskom ili seljačkom prošlošću od koje su bežali, i iz mržnje prema pravoj, imućnoj buržoaziji koju su žudeli da oponašaju. Ovde, u novom području regularne zabave i organizovane dokolice, oni su imali privilegovan prostor za raspršivanje svojih žudnji i svoga gneva, ili za njihovo fokusiranje. Zato Vejlov anonimni bariton (koji je zajedno sa dvadeset hiljada drugih, juna 1871, prilikom masakra koji je izvela Komuna, stavljen uza zid i streljan) (ili koji je prethodno napustio grad) poteže jedno interesantno pitanje: da li je kabare mesto na kome se duh negacije rađa, ili je to mesto na koje taj duh odlazi da umre?
“Revolucija je bila iza ćoška”, piše Klark. A iza sledećeg ćoška bila je kanta za đubre istorije. Komuna je nastala 18. marta 1871, kada je mesec dana star konzervativni parlamentarni režim AdolfaTijera, koji je na vlast došao posle predaje cara Luja Napoleona u francusko-pruskom ratu, pobegao iz Pariza suočen sa Pruskim napredovanjem i dezertiranjem vladinih trupa. Tokom sledećih nekoliko stotina godina iskopana je iz zemlje i stavljena i kakvu-takvu praksu. Obični ljudi još jednom su postali građani, zainteresovani za sve, jer kada se sve čini mogućim, sve je interesantno. “Nikada neću zaboraviti te divne trenutke slobode izražavanja mišljenja”, rekao je jedan čovek. “Sišao sam s gornjeg sprata svoje kuće u Latinskom kvartu da bih se pridružio ogromnom uličnom klubu koji je ispunjavao bulevare s jednog kraja Pariza na drugi. Svi su razgovarali o opštim temama; sve isključivo lične preokupacije bile su zaboravljene. Niko više nije razmišljao o kupovini i prodaji; svi su se osećali spremnim, i dušom i telom, da krenu napred ka budućnosti.”
Za mnoge, i onda i sada, Komuna uopšte nije predstavljala revoluciju, već anarhističku parodiju onog što je započelo kao staromodno buržoasko odbacivanje okoštale vlasti. Ukoliko je to i bila revolucija, ona je, nema sumnje, bila čudna: “najveći festival 19. veka”, napisali su Gi Debor, Atila Kotanji i Raul Vanegem za situacioniste u “O Komuni” 1962. Oni su gradili filozofiju dokolice (“U osnovi događaja toga proleća 1871. može se videti da su pobunjenici osećali da su postali gospodari svoje sopstvene istorije, i to ne toliko na nivou ‘vladine’ politike, koliko na nivou svakodnevnog života”), moderne dokolice kao srednjovekovnog bahanala: kao gospodari svoje sopstvene istorije komunari su ukinuli obično vreme. Vođa nereda, kralj lakrdijaša drevnih celonoćnih saturnalija, koji je pogubljen sledećeg dana, na neki način je sputao istoriju i izjavio da će nered vladati zauvek. Bilo je to isto kao da su Terezini obožavaoci, umesto da se oteturaju kući pijani, i sledećeg dana stanu u red pred blagajnom, izjurili iz Alkazara na ulice, i tu izmenili svet u tolikoj meri da više nisu bili u stanju da se sete kakav je on bio prethodnog dana.
Sećanje na promenu u strukturama koje su upravljale radom, porodicom, i dokolicom – rastvaranje tih struktura – bilo je ono što je Pariska Komuna ostavila onima koji su želeli da se toga sećaju. U odnosu na Komunu, organi direktne demokratije koji su se pojavili u kasnijim revolucionarnim trenucima – petrogradski sovjeti iz 1905. i 1917, berlinski Rate iz 1918, anarhističko kolektivi u Barseloni 1936, mađarski saveti iz 1956, i možda Pokret za slobodu govora u Berkliju 1964, skupštine i okupiranja univerziteta i visokih škola u Francuskoj maja 1968, sindikati Solidarnosti u Poljskoj 1980 – delovali su birokratski. Situacionisti su napisali: Zvanični organizatori Komune bili su nekompetentni (u poređenju sa Marksom i Lenjinom, pa čak i Blankijem). Međutim, različite takozvane neodgovorne akcije toga pokreta upravo su ono što je potrebno za nastavak revolucionarnog pokreta u našem vlastitom vremenu (čak iako su okolnosti ograničavale skoro sve od ovih akivnosti na čisto destruktivni nivo – najčuveniji primer je revolucionar koji je kada je osumnjičeni buržuj insistirao na tome da nikada nije imao nikakve veze s politikom, odgovorio: “Upravo zato ću vas i ubiti”).
Lučki radnici, kažu, šire filozofiju kao trač, dok se činovnici rvu s apsolutima. (“Upravo zato ću vas i ubiti”.) Komuna je možda imala isto toliko zajedničkog sa Minsterom Džona od Lajdena koliko i sa bilo kojom priznatom modernom revolucijom – tako je bar mislio Žorž Klemanso, koji je 1871. bio gradonačelnik Monmartra.
Teško se može reći da je slučajnost da najubedljivije odbacivanje Komune ostaje Gi Endorov komercijalni horor hit Pariski vukodlak iz 1933: kao dramatizacija slobode, komuna je takođe predstavljala pobunu društvene podsvesti. Razotkrivši sve želje za životom, ona je razotkrila i želju za smrću, koja je sadržavala i želju za smrću same Komune. Pored Bizmarkovih trupa i čitave francuske armije okupljene izvan Pariza, Komunari nisu imali nikakve šanse, i oni su to znali. Mnogi su bili voljni da umru, jer su posle ukusa slobode koja se mogla meriti samo neprimerenostima iznenađenja od prethodnog dana, uvideli da nisu spremni da prihvate ništa manje od toga, da žive kao što su živeli prethodnog dana, a još manje da se vrate slobodi izbora između artikala koje su drugi stavili na prodaju, izboru između nedelje u parku ili na reci: tako bar glasi legenda izmišnjena na osnovu činjenica. U tom smislu Komuna nije predstavljala sputavanje istorije, već poklon njoj, ili kletvu bačenu na nju, standard na osnovu koga će se procenjivati budućnost: trenutak koji treba obožavati ili proklinjati.
Nastaviće se
