Anatomija Fenomena

Podne [Tema: Raičković]

Podne

Po svemu onome kako izgleda
Ovo podne je sasvim obično
Kao jedna stara pesma:
Mali užareni trenutak tačno u sredini između
izlaska i zalaska
I ništa više.
(Ili još samo
Pa i to već uzgred:
Jedna svakodnevna slika ovde pred očima
Koju ostvaruje okrugao život časovnika na
tornju
Sklapanjem svojih ruku
Na molitvu
U sunce.)
Tu bi stvar eto mogla da se i završi
I to lepo,
(Ne možda baš najlepše i najpunije
Kao što dolikuje to pesmi koja se kao prva
budi
Ispod debelih naslaga ćutanja i tišine
Ali ipak.)
Ovo podne je savim obično
I tu počinje pesma.
Treba skrenuti par koraka samo iza ugla
U mršavo zelenilo
Ulevo gde su stabla.
Čovek neki
Po svemu onome kako izgleda
Sasvim običan
U jednostavnom šeširu malo nakrivljenom
U prugastom kaputu
Sedi na klupi i štapom ispred sebe ovlaš
ispisuje krugove u pesku
Malo nepravilne
Ali ipak dovoljne da u njih stanu sve
prohujale godine bez ostatka:
Tri male istinske ljubavi
I dva velika rata
Jedna ptica mladosti koja neće poleteti o nikad
više iz kruga
Ni preko tanke crte.
Čovek malo iskreće glavu i sluša: ptica peva.
“Gde peva ptica” pita čovek i naginje uho nad
svoje dno
I osluškuje prema grani.
Izgleda da je to rekao malo glasnije
Zaboravio se
I sad se uplašen kao u ljubavničkom stidu diže
sa klupe
I polazi
Ali se naglo vraća
I briše nogom svoje krugove u pesku
I smeši se još više uzbunjen ovom slučajnom
školskom igrom
I odlazi
Ovog puta u sasvim drugom pravcu nego što je
to prethodno naumio.
Inače
Po svemu onome kako izgleda
Ovo podne je sasvim obično
Kao jedna stara pesma.

Stevan Raičković

 

 

 

 

 

 

 

 

Ostavite komentar: