Pohvala ludosti

Ću­ta­nje je zla­to, ka­že mi, ona­ko u pro­la­zu, ko­ba­ja­gi pri­ja­telj­ski, ša­tro du­še­bri­žnič­ki, moj kom­ši­ja, po­zna­ti sta­ri ko­mi­te­tli­ja, po­to­nji ak­ti­vi­sta i mo­der­ni žbir. Ka­že, i ode osta­vlja­ju­ći me bez ri­je­či, ona­ko blen­ta­vo po­lu­o­smjeh­nu­tog. Valj­da sam se idi­ot­ski osmjeh­nuo se­bi i sop­stve­noj po­tre­bi da go­vo­rim iako me ne ču­ju. Ili da bu­dem za­bri­nut u vre­me­nu op­šteg ili­ti to­ta­li­tar­nog bez­briž­ja. Ot­ku­da ta pro­kle­ta po­tre­ba da se go­vo­ri ka­da su ri­je­či iz­ni­kle u ba­šti­ci sr­ca odav­no već iz­gu­bi­le i sna­gu i smi­sao, ot­ku­da ta po­tre­ba ka­da je na­por kri­tič­kog uma u na­šem vak­tu pro­gla­šen za­ba­vom do­ko­nih i iz­gu­blje­nih, lu­do­ri­jom po­ni­že­nih i po­bi­je­đe­nih. Ri­ječ vi­še ni­je ni ka­mi­čak u ci­pe­li­ci dvor­ja­na ko­ji nas tom istom ci­pe­li­com ga­ze. Ma­le Ka­li­gu­le vla­da­ju ma­le­nim car­stvom i za­dri­glo se po­dru­gu­ju sva­koj po­tre­bi da se ka­že i da se pro­mi­sli… A pre­tra­ja­va pro­klet­stvo go­vo­re­nja kao što tra­je i ka­zna bu­da­la­stog ži­vo­ta…
Ću­tao bih nir­va­ni­stič­ki umrt­vljen, ali znam da se ni ću­ta­njem vi­še ni­šta ne mo­že re­ći. Ka­ko bi slat­ko uži­vao u ću­ta­nju, ka­ko bih la­ko­mo sr­ku­tao taj spa­so­no­sni nek­tar­čić mol­čal­ni­štva! Ka­ko bih u ću­to­lo­gi­sa­nju spo­zna­vao ta­jan­stva ti­ši­ne i du­bi­ne mu­ka i mi­ro­va­nja! Ot­pi­jao bih ćut­ke, ot­pi­jao bih ću­ta­nje i bla­go osmi­ja­vao ša­re­ne po­vor­ke ovih lu­dih i ne­sreć­nih mon­te­ne­grin­sko- serb­skih da­na. Znam, re­koh već, da je ću­ta­nje zla­to, ali ne znam po kom pro­klet­stvu i usu­du oda­brah zar­đa­lo gvo­žđe go­vo­re­nja…
Ro­đen sam, kan­da, u mno­go­gla­go­lji­vom brat­stvu u ko­jem je ri­ječ ple­la ple­ti­vo mno­go­gla­go­lji­vog ži­vo­ta. Sve se mo­ra­lo opri­ča­ti, o sve­mu se mo­ra­lo ka­za­ti, sve­ga je bi­lo ma­lo, a pri­ča­nja je bi­lo mno­go, a to mno­go nam je bi­lo po­ta­man. Mno­go je, o ja­da, je­di­na na­ša mje­ra…
Ne­go, kad već pri­čaš, mo­ra li baš ta­ko? Mo­ra li sva­ka pri­ča da bu­de pe­lin-po­lje i tr­njak po­ku­de? Ot­pri­li­ke me je to jed­nom pi­tao na­re­če­ni du­pe­bri­žnik, udar­nik-ak­ti­vi­sta, no­si­lac me­da­lje pr­ve vje­re-po­to­nje ne­vje­re, pr­vog i po­sled­njeg re­da. I opet mu ni­je­sam od­go­vo­rio. Ta­man kad sam re­pe­ti­rao usta da bih ra­fal­no pro­go­vo­rio, ak­ti­vi­sta je zbri­sao br­zim ak­ti­vi­stič­kim po­lu­tr­kom. I opet sam se blen­ta­vo na­smi­jao se­bi.
Da­kle, po­što­va­ni gra­đa­ni, kad već ne mo­gu da ću­tim, mo­gu da po­hva­lim jav­no, gla­sno i ja­sno. Ma­da, te­ška sr­ca i mir­ne sa­vje­sti, već i pri­je po­čet­ka olov­nog hva­lo­spje­va pod pu­nom od­go­vor­no­šću iz­ja­vlju­jem da sva­ka mo­ja po­hva­la ne­ko­me li­či na po­ku­du i obr­nu­to. Mu­dri ko­pi­lan Era­zmo oku­šao se u to­me pri­bje­ga­va­ju­ći spa­so­no­snom na­slo­vu i po­zajm­lju­ju­ći mi na­krat­ko po­tre­bu da bu­dem ma­ju­šni Ro­ter­dam­ski…
Kad bih mo­gao, po­hva­lio bih naj­pri­je vi­si­nu na­šeg Pre­mi­je­ra i nje­gov osje­ćaj za ri­tam ko­ji je po­stao (mi­slim na osje­ćaj za ri­tam) ve­o­ma va­žna či­nje­ni­ca u no­vo­cr­ogorskojmitološkojistoriji (pi­še se kao jed­na ri­ječ jer u no­vo­cr­no­gor­sko­mi­to­lo­ško­ji­sto­ri­ji po­sto­ji jed­no je­di­no pra­vi­lo-ne­po­što­va­nje svih pra­vi­la). Vr­to­gla­va vi­si­na na­šeg Pre­mi­je­ra i uro­đe­ni osje­ćaj za ri­tam ( svad­bar­sko­na­to­e­vro­a­tlan­ski) su či­nje­ni­ce do­stoj­ne svih pa­ne­gi­ri­ka pri­je i po­sli­je Hri­sta. Vi­si­na, osje­ćaj za ri­tam i mod­ni stil na­šeg Pre­mi­je­ra, kao i spe­ci­fič­ni smi­sao za hu­mor uz ka­rak­te­ri­stič­ni ko­tr­lja­ju­ći iz­go­vor gla­sa r je ve­li­čan­stve­na zbir­ka naj­r­je­đih vr­li­na jed­nog- je­din­stve­nog vla­da­ra i Oca na­ci­je. Nje­gov us­prav­ni do­sto­jan­stve­ni hod do­sto­jan ho­li­vud­skih ju­na­ka ili čak an­tič­kih he­ro­ja ta­ko­đe je, sam po se­bi, na­ci­o­nal­no bla­go i dr­ža­vo­tvor­na ga­ran­ci­ja. Po­seb­no se po­hva­lju­je nje­gov osje­ćaj za šut iz re­ke­ta i nje­gov žal za sta­rim vre­me­ni­ma, ko­ji­ma, iako re­la­tiv­no mlad, pri­pa­da sop­stve­nim du­hov­nim ras­koš­jem….
Kad bih mo­gao po­hva­lio bih i dr­ža­vi­cu ko­ju je Pre­mi­jer stvo­rio u ča­so­vi­ma svog, ta­ko­đe po­hval­nog, na­dah­nu­ća u ta­ko­đe po­hval­noj ka­bi­net­sko­ka­fan­sko­o­ni­rič­noj iz­ma­gli­ci i po­ma­mi. Dr­ža­vi­ca je, naj­jed­no­stav­ni­je era­zmov­ski re­če­no, slat­ka kao bom­bo­ni­ca, a nje­ni gra­đa­ni su slat­ki ma­li gra­đa­ni za­do­volj­ni što su slat­ki i ma­li i što im je Otac na­ci­je go­rak i ve­li­ki. Po­hva­lio bih, kad bi mi se da­lo, i na­še šu­me, po­go­to­vo bu­ko­ve, pa gran­do­ma­ni­ju, na­ro­či­to bu­ko­vu, pa tre­pet li­sja, na­ro­či­to bu­ko­vog, u pro­lje­će.
Po­hva­lio bih, ako bi mi se da­lo i na­še ži­vo­ti­nje, na­ro­či­to pi­to­me, i po­ne­ku po­di­vlja­lu, za­tim na­še pa­stir­ske pje­smi­ce i no­vo­gu­slar­sko­du­kljan­sku li­ri­ku, te na­še raz­i­gra­ne čir­gi­ćev­ske pje­sni­ke, fud­ba­le­re i na­ro­či­to pa­tri­ot­ski na­bil­do­va­ne i su­ma­si­šav­še na­vi­ja­če, ču­va­re ku­ti­ja i gla­sa­če…
Po­hva­lio bih, ne­do­sto­jan, na­šu šar­mant­nu mr­žnju pre­ma srp­sko­ru­skoj bra­ći ko­ja je do­stoj­na ho­me­rov­skog za­ma­ha i do­ma­ša­ja, dar­vi­ni­stič­ke te­o­ri­je i ajn­štaj­nov­skog slu­đe­nog re­la­ti­vi­te­ta jer sve je re­la­tiv­no, a na­ro­či­to lju­bav, po­hva­lio bih, na­da­lje, neo­do­lji­vo na­o­ru­ža­ne NA­TO da­ne u Pod­go­ri­či­ci, neo­do­lji­ve ba­rut­ne na­to- vje­sni­ke mi­lo­srd­nog pro­lje­ća, sim­po­zi­ju­me šar­mant­no dra­že­snih NA­TO ja­stre­bo­va (kr­va­vi­jeh kri­la do ra­me­na) u na­šoj Čar­noj Go­ri­ci… Po­hva­lio bih, oso­bi­to, do­brot­sku tor­tu i do­brot­sku čip­ku kao uz­vi­še­ni dio na­še i sva­či­je ne­ma­te­ri­jal­ne ba­šti­ne, za­tim lje­po­tu i kra­so­tu vi­le Al­ki­me i ču­ni­će ko­ji se sjet­no lju­lju­ška­ju na Ska­dar­skom je­ze­ru u ču­de­snom tru­lom po­lu­snu. Po­hva­lio bih, da sam mo­ćan, i sve na­še kar­ne­va­le i sve na­še no­ći po ko­ji­ma će nas pam­ti­ti bu­du­ća po­ko­lje­nja, ako im uop­šte i bu­de do pam­će­nja, jer su ih, još ono­mad, na­u­či­li da bu­da­la pam­ti, a da još ve­ća bu­da­la-za­pi­su­je…
Na­ro­či­to bih po­hva­lio Ono­ga ko­ji je za sva­ku po­hva­lu, i sve nje­go­ve po­mor­sko­kon­ti­nen­tal­ne ga­li­o­te bez či­jeg za­ve­sla­ja i preg­nu­ća Cr­na Go­ri­ca ne bi bi­la ve­se­la la­đi­ca, već cr­na pod­mor­ni­ca. Kad ka­žem Ono­ga ne mi­slim na Ovo­ga, već na Nje­ga. Mi­ću­no­vić, eh, i zbo­ri i tvo­ri (ko­a­li­ci­ja-in­kvi­zi­ci­ja je pro­skri­bo­va­la ono- Srp­ki­nja i ono-srp­sko Ko­so­vo)…
Po­hva­lio bih, na­ro­či­to i i gro­mo­pu­ca­tel­no, crm­nič­ko vi­no i ra­ki­ju, nji­hov po­se­ban ukus, šmek i aro­mu, ono po­seb­no i ne­is­ka­zi­vo, lu­do i ne­za­bo­rav­no, ča­rob­no i neo­pi­si­vo, bez če­ga ne bi bi­lo ni ova­kvih lju­đi, ni ova­kve dr­ža­vi­ce, ni po­hva­le ova­kve…