Vi ne uživate, ali um kaže: “Zašto ne uživaš ovog trenutka?” A vi nikada niste uživali; jer čovek bez unutarnjeg razumevanja ne može uživati ni u čemu. On jednostavno pati; za njega sve postaje patnja. Ljubav – stvar kao ljubav – on pati čak i u tome. Najlepša moguća pojava za uspavanog čoveka jeste ljubav, ali on pati čak i kroz to. Ništa nije moguće bolje od ljubavi kada ste uspavani. Ljubav je najveća mogućnost, ali vi čak patite i od toga. Jer to nije pitanje ljubavi ili nečeg drugog – spavanje je patnja – tako da šta god da se dogodi, vi ćete patiti. Spavanje okreće svaki san u noćnu moru. To započinje lepo, ali nešto negde uvek krene pogrešno. Na kraju stižete u pakao.
Svaka želja vodi u pakao. Kažu da svaki put vodi u Rim – ne znam, ali u jednu stvar sam siguran: svaka želja vodi u pakao. U početku želja vam daje mnogo nade, snove: to je trik. Tako vi bivate uhvaćeni. Ako bi želja od samog početka rekla: “Budi pažljiv, ja te vodim u pakao,” vi je ne biste sledili. Želja vam obećava raj, obećava: “Samo nekoliko koraka i vi ćete to dostići; samo dođite sa mnom” – zavodi vas, hipnotiše i obećava vam mnoge stvari, a vi bivajući u patnji, mislite: “Šta je pogrešno pokušati? Kušajmo malo i ovu želju takođe.”
To će vas takođe voditi u pakao jer sama želja kao takva jeste put do pakla. Otuda Buda kaže: “Dok ne postanete bez želja, ne možete biti blaženi.” Želja je patnja, želja je san, i želja postoji samo kada ste beživotni, uspavani. Kada ste budni i živahni, želje vas ne mogu obmanuti. Onda vidite skroz, onda je sve tako jasno da ne možete biti obmanuti. Kako novac može da vas obmane i kaže da ćete biti vrlo, vrlo srećni kada ima novca? Onda pogledajte bogate ljude: oni su takođe u paklu – možda u bogatom paklu, ali to ne čini razliku. Bogatiji pakao će biti gori od siromašnog pakla. Sada su oni stekli novac, i jednostavno su u stanju stalne nervoze.
Mula Nasrudin je sakupio veliko bogatstvo, a onda je otišao u bolnicu jer nije mogao spavati. Bio je nervozan i stalno je drhtao i bojao se, ali ne nečega određenog. Siromašan čovek se boji nečega određenog; a bogat čovek se jednostavno boji. Ako se bojite nečega određenog, nešto se može uraditi. Ali on se jednostavno plašio, nije znao zašto, jer je imao sve; nije bilo potrebno da se boji; ali se jednostavno plašio i drhtao.
Otišao je u bolnicu, a za doručak su mu doneli nekoliko stvari, a među tim stvarima bila je posuda sa “drhtavim” želatinom. On je rekao: “Ne, ne mogu jesti ovo.” Doktor je pitao: “Zašto ste tako nepokolebljivi u vezi s tim?” On je rekao: “Ne mogu jesti ništa što je nervoznije od mene!”
Bogat čovek je nervozan. Kakva je njegova nervoza, njegov strah? Zašto se on tako plaši. Iako je svaka želja ispunjena, još ostaje frustracija. Sada on ne može čak ni da sanja, jer je prošao kroz sve snove; oni ne vode nikuda. Ne može sanjati i ne može sakupiti hrabrost da otvori oči takođe, jer postoje angažovanja, uplitanja. On je obećao mnoge stvari u svom snu.
One noći kada je Buda napuštao svoju palatu, želeo je da kaže svojoj ženi: “Ja odlazim.” Želeo je da dodirne dete koje se upravo prethodnog dana rodilo, jer se više neće vraćati. Prišao je samo do vrata sobe. Pogledao je ženu. Čvrsto je spavala, mora da je sanjala; lice joj je bilo lepo, osmeh, dete u njenim rukama. Sačekao je nekoliko sekundi na vratima; onda se okrenuo. Želeo je da kaže nešto; ali onda se uplašio. Ako bi nešto rekao, onda bi žena bila prinuđena da plače, jadikuje i pravi scenu.
On se bojao sebe takođe, jer ako ona plače i jadikuje, onda može postati svestan svojih vlastitih obećanja: “Ja ću te voleti zauvek, i biću s tobom stalno i večno.” A šta je sa ovim detetom koje se prethodnog dana rodilo? Ona bi naravno iznela dete pred mene, i rekla bi: “Vidi šta si mi učinio. Onda zašto ti se rodilo ovo dete? A sada ko će biti njegov otac? Jesam li ja sama odgovorna za njega? Da li bežiš kao kukavica?” Došle bi mu sve ove misli, jer u spavanju svako obećava. Svako nastavlja da obećava ne znajući kako će ispuniti obećanja, ali u spavanju to se dešava, jer niko nije svestan šta se dešava.
Iznenada je postao svestan da će sve ove stvari nastupiti a onda će se porodica sakupiti – otac i svi ostali – a on je samo sin, a otac očekuje od njega, u svom snu on je obećao njemu takođe. Onda je on jednostavno pobegao; jednostavno je pobegao kao lopov.
Posle dvanaest godina, kada se vratio natrag, prva stvar koju ga je žena pitala bilo je da li mu je ona pala na um one noći kada je odlazio. Pitala je: “Zašto mi nisi rekao? Prva stvar koju želi da pitam – a čekala sam te ovih dvanaest godina – zašto mi nisi rekao? Kakva je to vrsta ljubavi? Jednostavno si me napustio. Ti si kukavica.”
Buda je slušao smireno. Kada je žena ućutala on je rekao: “Sve te misli su mi došle.
Došao sam do vrata, čak sam ih i otvorio. Pogledao sam te; u snu sam ti obećao mnoge stvari. Ali ako ću postati budan, ako izlazim iz spavanja, onda ne mogu održati obećanja data u snu. Ako pokušam da održim obećanja, onda se ne mogu probuditi.”
“Dakle, ti si u pravu. Možeš misliti da sam kukavica; možeš misliti da sam pobegao iz palate kao lopov, ne kao ratnik, ne kao hrabar čovek. Ali ja ti kažem, sasvim je obrnut slučaj, jer kada sam bežao, za mene u tom momentu, bio je trenutak najveće hrabrosti jer čitavo moje biće je govorilo: ’Ovo nije dobro. Ne budi kukavica.’ A da sam se zaustavio, da sam slušao moje uspavano biće, onda za mene ne bi bilo mogućnosti da se probudim.”
“A sada sam došao k tebi; sada mogu ispuniti nešto, jer samo čovek koji je prosvetljen može ispuniti. Čovek koji je neznalica, kako može išta ispuniti? Sada sam ti došao. Tog trenutka da sam stao, ne bih ti mogao dati ništa, ali sada donosim veliko blago sa sobom, i sada ti ga mogu dati. Ne plači, ne jadikuj; otvori oči i pogledaj me. Ja nisam isti čovek koji je otišao te noći. Potpuno različito biće je došlo pred tvoja vrata. Ja nisam tvoj muž. Ti možeš biti moja žena, jer je to tvoje stanovište. Pogledaj u mene – ja sam potpuno druga osoba. Sada ti donosim blaga. Mogu te takođe učiniti svesnom i prosvetljenom.”
Žena je slušala. Isti problem uvek dolazi svima. Počela je da razmišlja o detetu. Ako postane sannyasin i krene s ovim prosjakom – s njenim bivšim mužem, koji je sada prosjak – ako ona krene… šta će se dogoditi sa detetom? Nije rekla ništa, ali Buda je rekao: “Znam šta misliš, jer sam ja prošao period gde su obećanja data u usnulom stanju sva skupa, i kažeš: ’Šta radiš? A dete…’ Ti misliš ovo: ’Neka dete postane malo starije, neka se oženi, onda može preuzeti palatu i kraljevstvo,’ a onda ćeš me slediti. Ali zapamti, nema budućnosti, ne postoji sutra. Ili me slediš sada ili me ne slediš.”
Ali njegova žena… Ženski um je više uspavan nego muški. Postoji razlog za to, jer žena je veći sanjar, ona živi više u nadi i snovima. Ona mora da bude veći spavač jer bilo bi teško prirodi da je koristi kao majku. Žena mora biti u dubokom hipnotičkom stanju, samo onda može nositi dete devet meseci u materici i patiti, onda ga roditi i patiti, onda ga podizati i patiti, a onda jednog dana dete je jednostavno ostavi i odlazi drugoj ženi… i pati.
U tako dugoj patnji, žena je prinuđena da bude veći spavač od čoveka. Inače kako možete patiti toliko? I ona se uvek nada. Onda se ona nada s drugim detetom, onda sa još jednim, i njen život je potrošen.
Dakle, Buda je rekao, “Znam šta misliš, i znam da si ti veći sanjar od mene. Ali ja sam sada došao da isečem svo korenje tvoga spavanja. Dovedi dete. Gde je moj sin? Dovedi ga.”
Ženski um je ponovo odigrao ulogu. Ona je dovela Rahula, dete koje je sada imalo dvanaest godina, i rekla je: “Ovo je tvoj otac. Pogledaj ga – on je postao prosjak – i pitaj ga koje je njegovo nasledstvo, šta ti on može dati. Ovo je tvoj otac; on je kukavica! Pobegao je kao lopov, čak i ne rekavši mi, napustio je tek rođeno dete. Traži mu tvoje nasleđe!” Buda se nasmejao i rekao Anandi: “Donesi moju prosjačku posudu.” Dao je prosjačku posudu Rahulu i rekao: “Ovo je moje nasleđe. Činim te prosjakom. Ti si iniciran. Postaješ sannyasin.” A svojoj ženi je rekao: “Isekao sam koren. Sada nema potrebe za sanjanjem. Ti si takođe probuđena jer ovo je bio koren. Rahul je već sannyasin; ti se takođe probudi, Jasodara, ti se takođe probudi, i postani sannyasin.”
Trenutak uvek dolazi kada ste u prelaznom periodu odakle se spavanje okreće u budnost. Čitava prošlost vas zadržava, a prošlost je moćna. Budućnost je nemoćna za pospanog čoveka. Za čoveka koji nije pospan, budućnost je moćna; a za čoveka koji je čvrsto uspavan, prošlost je jaka, jer čovek koji je čvrsto uspavan zna samo da sanja jer je samo sanjao u prošlosti. On nije svestan nikakve budućnosti. Čak i ako misli o budućnosti, to nije ništa do samo opet refleksija prošlosti, to je opet samo projekcija prošlosti. Samo onaj ko je svestan postaje svestan budućnosti. Onda prošlost nije ništa.
Imajte to na umu. Možda nećete moći da razumete odmah sada, ali jednog dana moći ćete da razumete. Za uspavanog čoveka, uzrok je mnogo snažniji od posledice; seme je mnogo moćnije nego cvet. Za čoveka koji je budan, posledica je mnogo snažnija od uzroka, cvet je mnogo moćniji nego seme. Logika spavanja je: uzrok proizvodi posledicu, seme proizvodi cvet. Logika probuđenog čoveka je upravo obrnuta: cvet je taj koji proizvodi seme; posledica je ono što proizvodi uzrok; budućnost proizvodi prošlost, a ne da prošlost proizvodi budućnost. Ali za uspavani um, prošlost, mrtvo, ono što je otišlo, jeste mnogo moćnije. Nije…
Ono što tek treba da bude je mnogo snažnije; ono što treba da bude rođeno mnogo je jače jer život je tamo. Prošlost nema život. Kako ona može biti snažna? Prošlost je već
groblje. Život se već premestio odatle; zbog toga je to prošlost. Život ju je napustio, ali groblja su vrlo moćna za vas. Ono što tek treba da bude, ono što tek treba da bude rođeno, novo, ono što će se dogoditi, za čoveka koji je probuđen to postaje mnogo jače. Prošlost njega ne može zadržati.
Prošlost vas zadržava. Uvek mislite o prošlim delima; uvek se razvlačite oko groblja. Odlazite uvek iznova da posetite groblje i izrazite svoje poštovanje mrtvom. Uvek izražavajte poštovanje onome što tek treba da se rodi, jer život je tamo.
Molimo vas, objasnite kako seme može procvetati bez vremenskog razmaka.
Da, seme može cvetati jer ono već cveta. Cvet stvara seme, a ne seme cvet.
Rascvetavanje je ono iz čega sve postaje, ono je stvorilo svako seme. Ali zapamtite: samo otvaranje je potrebno. Otvorite vrata; sunce je tu, očekuje vas. Život nije zapravo napredak u realnosti. On izgleda kao napredak u spavanju.
Postojanje, bivanje je već ovde – sve kako jeste već je savršeno, potpuno, ekstatično – ništa ne može biti dodato, ne postoji način da se to popravlja. Onda šta je potrebno? Samo jedna stvar: da postanete svesni i vidite to. To se može dogoditi na dva načina. Možete biti šokom izbačeni iz svog sna: to je zen. Ili možete biti navedeni, nagovoreni da izađete iz vašeg sna: to je joga. Izaberite! Nemojte samo da visite između.
Osho
