Dogmate Napretka zamišljale su da će čovečanstvo napredovati iz Mraka ka Svetlosti, iz Neznanja ka Znanju.
Stvarnost je, međutim, bila mnogo složenija i, ako se ta prognoza pokazala istinitom za čovečanstvo u celini, ona je na nivou pojedinca potpuno pogrešna. U meri u kojoj nauka napreduje prema univerzalnosti, a stoga i prema apstraktnom, sve više se udaljavala od prosečnog čoveka i njegovih slutnji, njegove mogućnosti da razume. Umereno civilizovanom čoveku se može razumljivo objasniti Njutnova teorija. Ali svaki put kad taj isti čovek počne da čita objašnjenje Ajnštajnove teorije, on prestaje da je razume upravo onog trenutka kada počne da mu se objašnjava nešto važno. Dok mu se govori o vozovima, zviždaljkama i šefovima stanica, još smo u domenu svakodnevnog, i čovek još misli da nešto razume; ali ne razume ništa kada počnu da mu se predočavaju ideje koje zapravo čine novu teoriju. I ne treba se zavaravati da su konačno razumeli Ajnštajnovo učenje zato što im je list Taj-i-taj objasnio u nedeljnom dodatku jednostavnim rečima: budite sigurni da su, u tom slučaju, razumeli nešto sasvim drugo. Isto upozorenje može se primeniti na kvantnu teoriju koju, kada je tačna, ne razume ni jedan živi čovek, a kada je konačno na dohvat ruke, postaje apokrifna.
Za dobar deo nesporazuma koji je uticao na te teorije, čak i na polju filozofije, zaslužno je baš to nesrećno stanje. Naš svakodnevni jezik formiran je pod pritiskom svakodnevnog sveta: ljudska bića, nameštaj, prevozna sredstva, emocije, knjige, bolesti. Ali kad nauka napreduje ka beskrajno velikim i beskrajno malim stvarima, nijedna od tih reči nije adekvatna da odredi novi pojam. A insistiranje u nameri da se sadržaj Ajnštajnove teorije objasni isključivo upotrebom reči kao što su „voz“ i „šef stanice“ jednako je groteskno kao pokušaj da se radio aparat popravi isključivo korišćenjem čekića i klješta.
Kad kažemo da teorija relativiteta više nije na dohvat ruke prosečnog čoveka, pod „prosečnim čovekom“ ne podrazumevamo prostu osobu sa ulice, već nekog ko nije prošao specijalizovano obrazovanje u oblasti teorije fizike nakon srednje škole. Od doktora do istoričara, svi su u istoj situaciji, od humanista koji mogu da čitaju Platona na grčkom do samih filozofa. Nekada davno, kulturan čovek je bio onaj koji je znao kosmogoniju pre Sokratovog učenja. Danas je obrazovan čovek uopšte uzev onaj koji zna kosmogoniju pre Sokratovog učenja, ali ne zna Ajnštajnovu.
Ovo je okrutni i paradoksni završetak naučnog napretka. Ljudima univerzalnog duha ostaje samo da melanholično čeznu za tim vremenima kada je uomo universale još bio mogućan. Sadašnje znanje je u rukama specijalista koji stvaraju tu novu magiju.
Razum je – kao pokretač nauke – oslobodio novu, iracionalnu veru za prosečnog čoveka koji ne može razumeti nemuštu, moćnu paradu apstraktnih simbola pošto su divljenje i fetišizam nove magije zamenili razumevanje. Jer oni koji su upućeni u nju imaju i Moć, i moć koja je utoliko strašnija ukoliko je nerazumljiva: od ezoteričnih jednačina, specijalista silazi do najužasnijeg oružja savremenog rata – ultrazvučnih talasa kojim se pronalaze podmornice, dalekomera za artiljeriju, ultrakratkih talasa koji navode rakete, infracrvenog svetla za osmatranje u mraku, raketa s mlaznim pogonom, bombardera, tenkova i, konačno, atomske bombe.
Na taj način, običan čovek je podređen vladavini nauke i obožavanju novih rituala. Tako smo se vratili neznanju, nakon kratkog prolaska kroz vek razuma. Ali mnogo bogatijem i širem neznanju, jer ono nije negacija Aristotelove nauke, već kombinovane nauke Ajnštajna, Pavlova, Frojda, Rasela, Karnapa, Huserla, Hajdegera i Vajtheda.
Što je kula znanja impozantnija, to je moć koja je tamo zarobljena veća, čovek na ulici beznačajniji, a njegova usamljenost izvesnija.
Ernesto Sabato
