Art

Priče o Silviji – Silvija i naša priča

© Srđa Dragović

Silvija i naša priča

Silvija i naša priča. Nastavljala se iz dana u dan. Nije pričala o svom poslu. Niti sam je pitao. Jednom mi je rekla da se sve u društvu tako brzo mijenja da je kompaniji teško da se prilagođava, iznova i iznova. Moramo misliti 100 na sat i biti uvijek kreativni da bi uopšte ostali u trci.

Nijesam joj ništa rekao ali sam te noći opet bio tužan. Gledao sam, kroz prozor, samo dio neba koji je mogao da se vidi od građevina, ljudskih, nekoliko zvijezda iznad, uzbuđeni pločnik ispod mene. Bio sam tužan kao nikada do tada. Zbog trke, 100 na sat, zbog Silvije, onih koji u trci svakodnevno padaju, dižu se, padaju, umiru, umiru ne shvatajući da su mogli da ne učestvuju u toj trci, da sjede mirno na travi i posmatraju, vesele se, tapšu. Nikada ove riječi ne bih rekao Silviji. O, imala bi ona odgovore, itekako. Samo, kada bi počela da priča, zatvorio bih rukama uši i zapjevao neku staru revolucionarnu pjesmu.

 

 

 

 

 

 

Ostavite komentar: